Da li smo svi podložni korupciji?

Kako smo veći deo jula proveli u internet izgnanstvu, ono što je trebalo da se tada nađe na stranicama našeg portala, moralo je da sačeka avgust. Srećom, filmske priče su uvek aktuelne, a mnogi filmovi prikazani na ovogodišnjem Festivalu evropskog filma Palić tek počinju da žive svoj festivalski i bioskopski život.

Na Paliću smo imali prilike da razgovaramo sa slovačkim rediteljem mađarskog porekla Mátyásom Priklerom, čiji je film Moć prikazan u okviru selekcije Paralele i sudari, dok je svoju premijeru imao na festivalu u Roterdamu.

Reč je o političkoj drami u čijem su fokusu pitanja šta je istina, kakva je korist od nje, te ko ima tapiju na nju. „U lovu u kojem su učestvovale istaknute političke ličnosti zalutalim metkom ubijen je mladić. Pod pritiskom da se slučaj zataška, obaveštajna služba nagovara bolesnog Marusa Štajnera da 'očisti' stvar. Štajnerov posao stavlja ga u orbitu nekoliko likova – ministra koji se bori protiv privatizacije vode, ožalošćene porodice žrtve, nezavisne novinarke i grubog policajca. Jedni bi da prikriju, drugi da otkriju istinu“, stoji u sinopsisu.

Ishodište i početak svega je u naslovu, a inicijalna ideja bio je jedan istinit događaj koji je uzburkao slovačku javnost. Dalja interpretacija je pak sasvim filmska i umetnička. „Zaista je bio jedan slučaj gde se još uvek ne zna šta se tačno desilo. Mediji su pisali o ubistvu jednog mladića tokom lova, u kome je učestvovao bivši predsednik Slovačke. Film se tim događajem bavio nekih par minuta na početku, ali uloga ovog filma nije da bude dokumentaran jer mi nismo istraživački novinari. Hteli smo da vidimo kako izgleda jedna država ili sistem gde imamo ministra za koga pretpostavljamo da je etički na svom mestu, ali je pitanje šta radi sam sistem vlasti kada treba da zaštiti neku bitnu osobu“, rekao je Prikler na konferenciji za medije.

*Krenimo od naslova. Moć – kako ste došli na ideju da ispitivanje tog fenomena započnete „od vrha“?

Naslov je zanimljiva stvar. To je u stvari bio radni naslov i taj naslov je ostao, mada on na mađarskom zvuči mnogo jače, drastičnije... Kao kada nekom saspete sve u lice.

*Kako?

Hatalom. A to znači i moć, i uticaj, sama reč je mnogo jača u originalnom značenju. Pri izboru moramo ili direktno „udariti“ ili se odlučiti za neki jednostavan naslov. Recimo, prethodni film se zvao Hvala, dobro. Tako da je pitanje naslova jedna obimna tema o kojoj bi se moglo razgovarati. Ali, pitanje Vam je veoma dobro jer je nas zanimala moć na svakoj društvenoj instanci – od samog evropskog vrha do lokalne zajednice na dnu.

*Sve je počelo od jednog istinitog događaja, ali to nije bio glavni motiv. Interesuje me šta jeste bio glavni motiv, s obzirom na to da nas film navodi da saosećamo sa potencijalnim krivcem. Reč je političaru za kojeg bih ja možda glasala, sa čijim se stavovima slažem.

Mišljenja sam da ako gledate film i ne saosećate sa likovima, ne razumete ih ili vam se ne dopadaju, onda takav film nema smisla. On je dobar čovek koji je počinio grešku, on nije ubica po prirodi, već je samo pogrešio. Saosećate sa njim zato što je on u suštini moralna osoba.

*Sinoć ste na projekciji govorili o velikim problemima naspram malih – kako ih posmatramo, šta je važnije itd. Na primer, u filmu postoje velika pitanja kojima se ministar bavi i na čije rešenje može da utiče, kao što je pitanje nestanka pijaće vode i generalno opstanka prirodnih resursa. Da li je to taj veliki problem zarad kojeg treba da progledamo kroz prste kada je reč o greškama? Makar ta greška bila i ubistvo iz nehata.

Naravno, moć je glavna tema, ali za scenaristu Mareka Leščáka i za mene najvažnija i najinteresantnija tema je sledeće – da li možete učiniti neko manje zlodelo kako biste na društvenom planu izbegli veće. Jer, ako ministar ode u zatvor, oportunisti sa vrha će monetizovati vodu i druge resurse, mnogo više ljudi će patiti. Ne znam odgovor, ali to je bilo naše pitanje – gde su te moralne granice. Mislim da je to svakodnevna tema – gde je granica korupcije. Možda neko učini nešto što nije moralno ispravno, ali isto tako spasi društvo i milione ljudi od većih problema.

*Da li mislite da smo svi potkupljivi i podložni korupciji?

Kažite mi gde je granica korupcije i onda ću znati odgovor.

*Mene je Vaš film korumpirao pošto saosećam sa svim likovima, kao da nemam moć nad svojim moralnim kompasom.

To je sasvim u redu. Imam prijatelja istoričara koji živeo u Budimpešti i proučavao komunizam i komunističke lidere. Nakon što je završio jednu knjigu rekao je: „Zajebi ovo, moram da prestanem sa ovim, pošto počinjem da ih razumem i počinju da mi se dopadaju!“ Iako u našem filmu stvari nisu toliko komplikovane, rekao bih, svi likovi su dobri ljudi.

*Kad ste pomenuli komunizam, mislim da komunizam, kapitalizam i ova večita tranzicija u kojoj mi živimo liče jedno na dugo, ako uzmemo u obzir birokratiju i zloupotrebu moći.

Mislim da je opasno reći da su komunizam i kapitalizam, odnosno ovo što mi živimo a vodi se kao kapitalizam, isti. Danas Vama niko ne može doći iz Komunističke partije i reći da li i kako smete da objavite ovaj intervju. Tokom 40 godina komunizma u Čehoslovačkoj ako bi neko hteo da pređe granicu, mogao je da ga pogodi snajper. To se danas ne dešava. Znam da se mnogima čini da nema velike razlike, ali mislim da je jako loše reći da se ništa nije promenilo. Zato što jeste.

*Razumem Vas i jasan mi je taj stav, ali gledajući Vaš film, reklo bi se da dosta toga podseća na osamdesete. Možda je to do namerno nejasnih vremenskih odrednica i fotografije. „Unija“ (za koju se nikad ne kaže da je „Evropska“) zbog svoje čvrste hijerarhije vrlo lako može da nas asocira na partiju.

Sa vizuelne strane, sve je fikcija. Hteli smo da se poigravamo onim što je nerealno. Mnogo je takvih detalja – policijska uniforma nije prava, ne postoji, govorimo o Uniji koja zapravo ne postoji – možda je to još uvek Čehoslovačka, možda su osamdesete, možda je 2040. Želeli smo da priča bude univerzalna. Ali ipak mislim da se ovako nešto ne bi desilo tokom osamdesetih zato što bi u komunizmu, recimo, zaustavili novinarku koja sve istražuje.

*Recite nam nešto više o fotografiji, o kojoj nakon projekcije svi govore, kao i o kadrovima koji su prilično statični i ne pokazuju nam sve.

Cristi Puiu, jedan od najvećih reditelja, često govori o tehničkom terminu zvanom „arogancija kamere“. U nekim filmovima možete videti da, recimo, kamen razbija prozor. Arogancija kamere podrazumeva to da se kamera pomera i da onda kamen razbija prozor. Moj način razumevanja kinematografije je takav da kamen razbija prozor, a da se kamera tek onda pomera. U suprotnom bi značilo da sam ja pametniji od gledalaca jer unapred znam šta će se desiti. Svi me pitaju zašto je kamera statična, ali tokom dva minuta filma kamera je sve vreme u pokretu. Takođe svi govore o lepoti fotografije, ali to nije glavna stvar. Ne bih da budem glupi seksista, ali to je kao kada neko govori o tome da je video prelepu ženu. I? Šta s tim? Hteli smo da snimimo film kao da snimamo za Nacionalnu geografiju – tu je kamera, tamo su lavovi koji nešto rade. Nije da smo hteli nešto da krijemo, već pre da posmatramo. Rekli smo glumcima da rade svoje. Ako se nešto desi izvan kadra, to nije zato što smo nešto hteli da sakrijemo. Pustili smo ih da jednostavno postoje. Kad režirate film, izaberete ljude s kojima želite da radite, okupite ih i - nešto će se desiti.