Da li su Srbi volvoks ili zelene alge?

PATINIZOVANI DELOVI NAŠEG KOLEKTIVNOG BIĆA – Termin kojeg se dosetio Mihajlo Pantić u pokušaju da napiše nešto suvislo o poeziji Milosava Tešića. Navedimo celu rečenicu u kojoj se ovaj termin iznebuha pojavio, na sopstveno iznenađenje: "Novim proširenjem već inače u pesnikovom opusu vrlo široke toponimske mreže ojačana je i realizacija pesnikovog nauma da opeva i granice i zagraničje maternjeg jezičkog prostiranja, da lirski katalogizuje sve ili gotovo sve činjenice plemenskog postojanja, da zaviri u najdublji kutak i u najzabačeniji džep zaborava (pesnik bi tu možda rekao 'budžak') da ih obasja aurom svog individualnog dara i da nam otuda patinizovane delove našeg kolektivnog bića iznese u svetlosti svojih pesama, koje je, jezikom, napisao zajedno sa svim svojim sabornim pesničkim precima"[1].

Dakle, reč je o delovima kolektivnog bića na čijoj površini se nahvatao zelenkasti, smeđi ili mrki sloj pod uticajem atmosfere i vlage. Pošto je u pitanju sloj navedenih boja, a kolektivno biće nije lako jasno videti, moguće je i da je kritičara prevarilo oko sokolovo. Nije isključeno da narečeni delovi uopšte nisu patinirani, već da se na njihovoj površini nahvatala plesan, ali je ju kritik pobrkao s patinom. Tome u prilog govori i činjenica da se patina hvata uglavnom na metalnim predmetima, pa bi to značilo da je kolektivno biće nekakva mašina. U tom slučaju ono što se na delovima tog bića nahvatalo možda uopšte nije patina, već rđa. Da li bi to onda značilo da postoje i rezervni delovi za kolektivno biće? Gde bi se takvi delovi nabavljali? Ko bi ih ugrađivao u kolektivno biće? Možda neki nacionalni automehaničar? Sva ta pitanja iz majstorske radionice ostaju u domenu nagađanja.

Kako god bilo, kolektivno biće podrazumeva da se pre radi o nečemu živom nego o mašini, pa je onda logičnije da se na neke delove te neobične živuljke nahvatala buđ. Kutak ili džep ili budžak zaborava zvuči kao nekakav mračan, vlažan i topao prostor, kao pogodno tle za razvoj mikroskopskih algi koje čine plesan.

Šta god da se nahvatalo na dotične delove, mnoge stvari ostaju nejasne. Za početak, zašto Pantić upotrebljava reč patiniziran (koja u tom obliku ne postoji), a ne patiniran? Šta fali pridevu patiniran? Možda ne zvuči dovoljno poetski, pa se kritičar odao izmišljanju neologizama tamo gde im nije mesto? Ili ni on ne voli da čita rečnike srpskog jezika, ali zato uživa da ih dopisuje i to baš tamo gde nema nikakve potrebe?

Preko te jezičke aljkavosti možemo i da se pređemo, ali ključni problem novoskovanog pojma je to što ne znamo šta je to kolektivno biće. Pantić nigde ne objašnjava šta podrazumeva pod ovom sintagmom. U pitanju je svakako neki kolektiv, najverovatnije nacionalni, a pošto se pominju pleme i zaborav, biće da taj kolektiv nije ograničen samo na sadašnji trenutak i nekoliko miliona živih ljudskih bića koja se izjašnjavaju kao Srbi po nacionalnosti, već se prostire i u duboku prošlost. Dijahronijska dimenzija tog misterioznog kolektivnog bića čini mi se nesumnjiva, ali mi sam pojam i dalje nije mnogo jasniji.

Kad se već Pantić uhvatio za sabornost, kategoriju koja dolazi iz sfere teologije, da se malo zadržimo na tom terenu. Prema pravoslavnom bogoslovlju, Bog je stvorio svet ni iz čega, pa je ontološki status svekolike tvorevine povezan s njenim poreklom – ništavilom. "Reći da je sve što postoji nastalo iz već postojećega veštastva i ne ispovedati da je Tvorac svega to priveo iz nebitija predstavljalo bi znak krajnjeg bezumlja"[2], kaže sveti Jovan Zlatousti. Samo se za Boga može reći da je biće, čovek nema biće jednostavno zato što je stvoren i smrtan, priveden je "iz nebitija u bitije". Zato su stvorena bića po svojoj suštini čisto ništa, kako bi rekao Majster Ekhart. Pošto je svaki pojedinac po svom ontološkom statusu – ništa, onda je i skup više pojedinaca, nekakav kolektiv sačinjen od mnogobrojnih ljudi – istog ontološkog statusa. Dakle, kolektivno biće je po svojoj suštini – ništa. Kolektivno biće – to je jedno gigantsko groblje. Što bi rekao pevac Sofronije: matematika je jasna, ništa plus ništa jednako je ništa, kolektivno biće nije ni postojalo.

Pantićev termin najverovatnije potiče iz nacional-romantičarskog shvatanja nacije kao jedinstvenog organizma, u svakom slučaju ima veze s njim. Po tom shvatanju pojedinci su tek delovi tela tog velikog organizma, i samim tim podređeni kolektivu. Međutim, termin kolektivno biće nešto je složeniji, jer je očigledno da se ne radi samo o jednom telu. Šta bi onda bio biološki ekvivalent ovom pojmu koji pretenduje da referiše na kulturu, konkretno na poeziju?

U prirodi zaista postoje kolektivna bića, ali na znatno nižem evolutivnom stupnju razvoja od čoveka. Reč je o kolonijalnim organizmima kakvi su, na primer, morske mahovine, zelene alge, volvoks ili bakterijske kolonije. U kolonijama sve jedinke su međusobno povezane i zavisne, baš kao i u imaginarnoj nacionalnoj zajednici. Nema tu mesta ni za kakav individualan napor i slične inokoštine, svaka ćelija je podređena kolektivu kolonije, apartne pojave jednostavno nisu moguće. Kad se takav pojam kolektivnog bića projektuje na ljudsko društvo, dobija se zajednica – u ovom slučaju naciju – u kojoj nema prostora za posebnu, samosvojnu ljudsku ličnost, za pojedinačno bivstvovanje, za originalnost i štrčanje van kolektiva. Samim tim, nema mesta ni za istinske stvaraoce, a ni za književnost. U kolektivnom biću može da vlada samo sveopšta uravnilovka, što je savršena duhovna klima za kritičare koji se odaju lovu u mutnom.

Nije čudo što je Pantiću ovakav paraknjiževni termin pao na pamet (iz dubina kolektivnog bića?) baš povodom Tešićeve poezije. Milosav Tešić je idealan pesnik za književne kritičare sklone odavanju slobodnim asocijacijama u strogo kontrolisanim okvirima nacije, takoreći dušu dao za tumačenja i učitavanja, za pronalaženje sadržaja kojih u njegovoj poeziji nema, pritom i inače nepostojećih poput razmatranog kolektivnog bića.

Suština pevanja Milosava Tešića nije u skidanju patine s delova kolektivnog bića, nije ni lirsko katalogizovanje svih činjenica plemenskog postojanja (to je, valjda, posao etnografa i etnologa, ne otimajte ljudima hleb nasušni), već u nečemu sasvim drugom. Evo šta o tome kaže Dragoljub Stanković: "Kod Tešića i njemu sličnih pesnika radi se o bukvalnoj veri u ime, u reč, svojstvenoj zavičajnim pesnicima, radi se o esencijalističkoj teoriji jezika, po kojoj je reč ontološki vezana za stvar koju označava i nije tek konvencija i slučajnost istorijskih i jezičkih promena. Takvo sirovo shvatanje jezika je obeležje predmodernog poimanja pevanja i kulture, koje još nije dovoljno sofisticirano i posredovano da bi se s lakoćom kretalo kroz šumu nacionalnih i univerzalnih simbola. Radi se o povrataku u nepostojeći i neupotrebljivi jezik zamišljene prošlosti kolektiva, o okoštavanju i okamenjivanju srpskog jezika. To je kretanje u suprotnom smeru od onoga za koji se zalagao jedan Stanislav Vinaver i prva generacija potpuno evropskih naših pesnika, a to je olakšavanje jezika, njegove akcentuacije i smisla."[3]

Kako to izgleda u praksi najbolje se može dočarati citiranjem Tešića. Na primer:

"Sentandreja – Vasa Rešpekt
Davno beše – pluskvamperfekt" (Magarčev breg)

"To je ono – nije ovo
Daleko je Kupinovo" (Kupinovo)

"S mene jutra triput sviću
i osvanu u nebiću" (Međumurje, izravno)

"Morovićem, u osviće
Jednače se smrt i biće" (Morović)

"U frulicu Gospod duva
Zimski refren: Svileuva" (Svileuva, Koceljeva)[4]

I tako se ređaju toponimi, a Tešić ih opeva sve u šesnaest (8+8), pun poverenja u reč, kad mu je već ulančavanje reči u smislenu rečenicu nedostižna misija, prozvodeći usput nehotično komične efekte. Šteta što sebe shvata preozbiljno, mogao je da bude pristojan humoristički pesnik, ali avaj, nacionalni zadaci bili su preči. Kao što reče Predrag Čudić: "Kad ne bi bio smešan u svojoj svečanoj pretencioznosti, on bi mogao biti veoma humorističan i zabavan"[5]. Pevanje o toponimima može da bude i zanimljivo, i inventivno, i zaista duhovito. Evo samo jednog primera, pesme "Oroslanj" Luke Stanisavljevića iz zbirke "Utičnice & priključenija":

"Zašto svaki čovekov plan 
mora da naleti na Oroslanj? 

Je l' mora svaka dobra želja 
da prođe kraj Hodmezevašarhelja? 

Kako to da se svaki brod 
nasuče na Đomaendrod? 

Otkud baš tamo Hajdusoboslo? 
Što tamo nije, recimo, Oslo? 

Opet, vi tamo imate Erd 
opet, vi tamo imate Ač 
opet, vi tamo imate Fot 
opet, vi tamo imate Šolt 

Što život nije prosta stvar? 
Što je sve neki Šekešfehešvar?"[6]

Tešić se nikada ne približava ovakvoj razigranosti, jer mu poziv nacionalnog pesnika zabrinutog nad sudbinom naroda nameće namrgođenu poziciju. Budući da nije prepoznao svoju istinsku vokaciju, bojim se da će se na kraju zateći u budžaku zaborava, odakle ga neće izvući ni kritičar Pantićevog formata. Uzalud mu je i to što piše u okviru kolektiva, saborno sa pesničkim precima, i to jezikom, nema tu pomoći. Da piše pesme olovkom, pisaćom mašinom ili tastaturom, možda bi bolje prošao.

*Tekst prenosimo iz časopisa Riječ i smisao