Feljton: Jugoslavija, zabluda najboljih (2)
Mror 02 S

Photo: cargocollective.com

Da li su svi Južni Sloveni Srbi ili Hrvati?

SRBI SVI I SVUDA

Mnogo pre Bečkog dogovora, još 1836, Vuk je napisao članak, bolje reći malu studiju o istoriji, jeziku i običajima Srba „sva tri zakona“. Pošto nije uspeo da ovu studiju štampa u Crnoj Gori i Boki Kotorskoj, Vuk posle 13 godina čekanja odlučuje da je 1849. štampa u Beču. Proći će još 12 godina, kada je u martu 1861. u zagrebačkom listu Pozor objavljen polemički članak povodom ove Vukove studije, posebno povodom naslova prvog poglavlja Srbi svi i svuda, zbog čega se Vuk obratio uredništvu zagrebačkog lista sa objašnjenjem da rečenim naslovom nije mislio da kaže „da su svuda sve sami Srbi“, već je kroz naslov nagovestio da članak govori „o Srbima svima, makar gdje stanovali“.

Original naslovne stranice Vukove sporne knjigeVeć navedeni istorijat ovog članka, od 1836. kada je napisan i 1849. kada je objavljen do 1861. kada je osporen, navodi na zaključak da je period koji je prethodio Bečkom dogovoru, kao i onaj posle dogovora, bio svakako ispunjen brojnim raspravama ne samo o jeziku, već i o poreklu naroda koji žive na južnoslovenskom prostoru i njihovim međusobnim odnosima koji su ne retko na ivici neprijateljstva ili bar nerazumevanja.

Šta je to Vuk napisao u osporavanom članku-studiji? Nije samo naslov ovog članka izazvao podozrenje. U podnaslovu se jasno stavlja na znanje da su Srbi „sva tri zakona“, dakle da ih, osim pravoslavaca, ima i katolika i muhamedanaca koji su promenili veru, ali su po jeziku i običajima izvorni Srbi. Kada se tako stvari postave, onda je jasno da je prisustvo Srba dominantno zaista svuda, od Drine do Timoka, u Bosni, Hercegovini, Zeti, Crnoj Gori i Boki Kotorskoj, u Banatu, Bačkoj i Sremu, u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji, od Trsta do Bojane, što po Vukovoj proceni iznosi „oko pet miliona duša“. Sve to možda i ne bi bilo toliko sporno da Vuk ne smatra da i pokrštene Srbe treba zvati njihovim izvornim imenom, mada i sam sa žaljenjem konstatuje da su oni „svoje ime omrzli“. Ali, Vuk je optimista i nada se da će se svi oni jednog dana vratiti svom imenu, pa tako za one „rimskoga zakona“ (katolike) tvrdi da oni i „nemaju nikakvoga narodnog imena“, već se zovu Slavonci, Dalmatinci, Dubrovčani, Šokci, Bunjevci, a samo mali deo onih koji govore čakavski ili kajkavski mogao bi se nazvati Hrvatima. To je svakako i razlog što se Vuk u Beču usprotivio da zajednički jezik nosi i zajedničko ime.

Vukova studija je ipak mnogo temeljnija i složenija, a ono što je ovde navedeno samo je sažeta i pojednostavljna ilustracija koja treba da pokaže zašto je reakcija na ovaj članak bila oštra, što i nije bilo neočekivano i što će se u decenijama koje predstoje sve do današnjih dana smatrati kao Vukov doprinos velikosrpskim pretenzijama i ekpanzionizmu.

Mnogo pre polemičkog članka u zagrebačkom Pozoru Vukovi stavovi su bili predmet oštre kritike od strane jednog mladog hrvatskog publiciste koji će kasnijih godina postati hrvatski „otac nacije“. Ante Starčević je nadareni pisac i polemičar visokog obrazovanja i veliki borac za hrvatsku samostalnost, pa time i protivnik Austrougarske monarhije. To je svakako i bio razlog što je 1851 odbijen na konkursu za profesora filozofije i istorije na zagrebačkoj Akademiji. Ali ostaje nejasno zbog čega je te iste godine odbijen i od strane beogradske Velike škole (Liceja) na kojoj je takođe konkurisao molbom svojeručno ispisanom i potpisanom ćirilicom. Šta god da je, Starčević nije mogao da obuzda svoje ogorčenje, pa se godinu dana kasnije u zagrebačkim Narodnim novinama koje je izdavao i uređivao predvodnik Ilirskog pokreta Ljudevit Gaj, ustremio na „serpski jezik“ uz tvrdnju da Srbi uopšte i nemaju svoj jezik, jer jezik kojim se služe je ustvari hrvatski. Po Starčeviću Srbi uopšte ne postoje, jer postoje samo dva južnoslovenska naroda - Hrvati i Bugari, a Srbi su pravoslavni Hrvati, dok su Slovenci tzv. Alpski Hrvati.

Starčevićevi stavovi će kasnijih godina eskalirati i pretvoriti se u otvorenu mržnju prema svemu što je srpsko, mada je i sam po majci Milici polusrbin. Od borca za nacionalno oslobođenje Starčević se pretvorio u ekstremnog nacionalistu, čak i rasistu koji smatra da su Srbi i Jevreji „niža pasmina“. S pravom se smatra da je on rodonačelnik ekstremnog hrvatskog nacionalizma iz koga je kasnije nastao ustaški pokret.

SUDBINA NAČERTANIJA

U doba istovremenog slavljenja i osporavanja Vuka Karadžića među južnoslovenskom „bratjom“, na dvoru srpskog kneza Aleksandra Karađorđevića jedan drugi spis je postao program spoljašnje i nacionalne politike srpske kneževine. Mladi i ambiciozni ministar unutrašnjih poslova kneževine Ilija Garašanin sastavio je 1844 program pod nazivom Načertanije koji će punih 44 godine ostati potpuno nepoznat javnosti, ali koji će u vreme vladavine dva kneza, Aleksandra Karađorđevića i Mihaila Obrenovića, predstavljati okosnicu njihove spoljne politike čiji je najvažniji cilj okupljanje svih Srba u jednu srpsku državu.

Garašaninov program je imao čudnu sudbinu. Najpre je čuvan u strogoj tajnosti, što je i razumljivo. Kada se za njega saznalo 1888 više nije bio aktuelan, a kada je konačno tek 1906 u celini javno objavljen, predstavljao je samo jedan istorijski dokument čiji  se original u tih šest decenija izgubio. Tako su javnosti predstavljena dva jedina prepisa koji će kasnijih godina na pojedinim mestima biti prepravljana onako kako se tadašnjim priređivačima činilo da je najbolje. Možda ponajviše zbog toga Načertanije je proglašavano ili velikosrpskim ili jugoslovenskim programom, zavisno od toga koja strana i zbog kojih potreba to čini.

Prepis Načertanija koji se čuva u Narodnoj biblioteci SrbijeČudnoj sudbini ovog dokumenta doprinelo je i kasnije otkriće da Garašanin i nije jedini njegov autor, da je obilato koristio jedan drugi dokument koji je sastavio češki emigrant František Franja Zah koji je uhlebije našao u Srbiji i postao general srpske vojske i blizak sa Garašaninom kome je ponudio svoj Plan slovenske politike Srbije. Garašanin je očigledno koristio Zahov plan, čak je mnoge delove doslovno prepisao, ali ona mesta koja su politički najdelikatnija i koja se odnose na šire objedinjavanje slovenskih plemena, ipak je prilagodio srpskim potrebama onako kako ih je on video.

Mnogi kasniji analitičari Zahovog plana i Garašaninovog Načertanija lako su mogli da uoče razliku: Zahov plan počiva na ideji o velikoj jugoslovenskoj državi, dok je Garašanin ograničava na „Južne Slovene u Turskom carstvu“, očigledno izbegavajući spominjanje onih južnih Slovena koji žive pod austrijskom vlašću. Zbog čega? Da li zbog opreznosti da ne izaziva Austriju, ili Garašanin svesno pretvara Zahovu jugoslovensku ideju u velikosrpsku, jer računa i na Bosnu i Hercegovinu koje smatra  srpskim zemljama? Kako god da je, Garašaninov dokument će sve do današnjih dana biti tumačen u rasponu od jugoslovenskog do velikosrpskog programa. Tako je stvoreno uverenje da su i Garašanin i Vuk Karadžić postali zaslužni za onu vrstu jugoslovenstva u kojoj se teško usklađuju srpska shvatanja sa opštim težnjama i interesima buduće jugoslovenske zajednice i koja je postala osnov  ujedinjenja 1918, ali i  sloma 1941.

(Nastaviće se)

Oceni 5