Homoseksualnost i francusko prosvetiteljstvo (2)
Aagaj 01 S

Photo: tumblr.com

Da li treba spaliti Markiza de Sada?

Iako se Rousseauovi stavovi i reakcije nisu značajno promenili, on je ipak nastavio da ih preispituje i modifikuje, što se može tumačiti kao ograničen trijumf razuma nad iracionalnošću i to ne u apstraktnoj filozofskoj postavci, već u jednoj konkretnoj situaciji. Retorika moralnog liberalizma Diderotovih Tahićana dodatno je učvršćena time što je postala snažna posrednička snaga i u Rousseauovom životu. Pokazalo se da tolerancija homoseksualnosti, ma kako nepotpuna ili nesavršena, ima efekta i na filozofskom i na egzistencijalnom planu.

Rousseau je praktično nagovestio ono što će dva veka kasnije biti potvrđeno Kinseyevim istraživanjem: bilo daje reč o patnji ili o eksperimentisanju, homoseksualnost čini deo kontinuuma koji povezuje sve oblike seksualnosti; ona je sastavni deo života i heteroseksualne populacije. S obzirom na to ona se može integrisati i u književnost i postati značajna i za čitaoce koji, prevashodno, nisu homoseksualci. Rousseau je postavio temelje dijalektike po kojoj interesi većine i manjine postaju međusobno relevantni. Ta je etapa bila od krucijalne važnosti, budući da je polje književnosti davalo homoseksualnim pošiljaocima i nehomoseksualnim primaocima poruke, više prostora za komunikaciju, što je automatski povećavalo značenjski potencijal književnosti.

Naposletku, epizoda je izuzetno važna i zbog toga što je tada homoseksualnost prvi put eksplicitno i detaljno predstavljena uz određenu odbranu, nasuprot dotadašnjim osudama. Rousseau, naravno, nikada nije pokušavao braniti homoseksualnost, ali je svejedno taj glas s druge strane, od osobe koja s njom nema direktnu vezu, predstavljao veoma smelu novinu u tretiranju te teme. Konačno se desilo da narativno-ja koje je proživelo homoseksualnu epizodu odluči da to i opiše iskreno, iako u negativnom ključu, što je takođe bila novina za francusku književnost.

Iako lično nikada nije odobravao homoseksualne odnose, Rousseau je ipak bio osoba koja je, više nego bilo ko drugi, postavila temelje budućeg odobravanja. Od krucijalnog je značaja za budućnost tekstova o homoseksualnosti - kao i za razvoj modernog senzibiliteta - bilo to što je Rousseau od prve stranice Ispovesti, dela koje se i zvanično smatra pionirskim kada su u pitanju moderne ispovesti, memoari i autobiografije, naglasio svoj stav da je različitost osnovna mera i izvor vrednosti jedne ličnosti. Kao što je osnovna poruka Montesquieuovih Persijskih pisama jasno uočljiva ako se iz poznate rečenice „Ali kako neko može biti Persijanac?" reč Persijanac zameni bilo kojom imenicom koja označava neku drugu manjinu ili društveno marginalizovanu grupu, isto je tako lako shvatiti da Rousseauov doprinos leži u sveprisutnoj predromantičarskoj sugestiji: negovati, ako ne i stvoriti kult posebnosti. „ Ja se razlikujem od drugih ljudi. Možda nisam bolji, ali sam barem drugačiji." - poznati uvodni pasusi Ispovesti predstavljali su izazov za klasičnu kolektivnu stvarnost, jer su praktično pozivali sve neprilagođene, odbačene i devijantne da počnu iz prve ruke predstavljati i svoje subjektivne realnosti. Rousseau je, dakle, teorijski i praktično podstakao književnost otkrovenja koja će terapeutski delovati na ugnjetenu realnost, a prosvećujuće realnost koja ugnjetava.

Sva su četvorica, Voltaire, Montesquieu, Diderot i Rousseau, na svoj način doprineli stvaranju novog konteksta unutar koga će se razmatrati homoseksualnost. Bez obzira na različite stepene posvećenosti radikalnoj reformi, svi su oni došli do istog zaključka: za preispitivanje društva neophodno je prvo preispitati ljudsku prirodu, i svaka je društvena reforma suštinski povezana s problemom etike. U tom su smislu filozofi uticali na političku svest većine koja je, po prvi put u evropskoj istoriji, direktno uključivala i manjine. Poenta se sastojala u činjenici da dotadašnja osnovna koncepcija vlasti treba da se promeni: da istinska pravda podrazumeva sudstvo prilagođeno ljudskom ponašanju i prirodi, a ne obrnuto. Radilo se o revolucionarnoj ideji u najdirektnijem smislu reči. Ako homoseksualnost po sebi nije stvar izbora - tvrdnja koju bi radikalni homoseksualni pobornici verovatno pokušali osporiti - bar je postojalo više različitih stavova putem kojih je ona mogla biti analizirana, što je, s druge strane, stvorilo mogućnost za razmenu i zadovoljenje unutar grupe. Ukratko, 18. vek ne samo da je homoseksualcima osigurao mogućnost da govore u svoje ime, nego je i nas pripremio da tim rečima damo drugačiju važnost; homoseksualci su dobili mogućnost da se od optuženih postanu tužitelji.

Čini se ironično što su tu novu mogućnost za diskurs stvorili nehomoseksualci. Homoseksualci su takve stavove usvojili tek nakon njihovog teorijskog određenja, uglavnom zbog toga što su nova ideološka opravdanja predstavljala slab garant zaštite sve dok su strukture i praksa političke moći ostajale nepromenjene. Dalje, homoseksualci, kao grupa, još uvek nisu bili dovoljno snažni i složni u shvatanju značaja svoje seksualnosti ili da utiču na tu spoznaju. U 18. je veku, kao i danas, sprečavanje supkultura u organizovanju i izražavanju svojih stavova bilo jedan od najefektivnijih načina represije, jer je onemogućavalo stvaranje bilo kakve društvene solidarnosti iz koje bi se kasnije mogla izroditi želja za razumevanjem i prihvatanjem novih modela analiziranja i ponašanja.

Opšti intelektualni i kulturni milje 18. veka u mnogo čemu je naglasio fenomene za koje su se interesovali filozofi. Kako je Lester G. Crocker primetio: „Francuska filozofija u 18. veku postaje pseudonaučni izraz egoizma i potrage za zadovoljstvom, koja je istovremeno težila uspostavljanju novog etičkog sistema. Iz izvora koje smo ispitali očito je da su seksualne radnje bile u centru revolta protiv kulturnog ograničavanja. Seksualni je čin, u 18. veku, bio u središtu pažnje umetnosti, kulinarstva, mode i književnosti." Erosovi apologeti iz 18. veka u principu nisu obraćali posebnu pažnju na homoseksualnost. Ipak, ta se činjenica mora analizirati unutar konteksta, kako književnog tako i filozofskog, koji je ostavljao otvorena vrata homoseksualnosti.

Kao prvo, svaka liberalizacija i davanje veće slobode u izražavanju heteroseksualnih interesa uvek su bili praćeni povećanjem svesti o postojanju manjinskih seksualnosti. To je posebno važilo za romane nastale u 18. veku. Kao u slučaju Bayleovih članaka o „Evi" i „Heleni" iz Enciklopedije, Helvecijusovog dela O duhu (De l'esprit), La Mettrijeovih Rapsodija, i u Duclosovom delu Madame de Luz, D'Argenovom Therese philosophe, Prevostovom delu Manon Lescaut i naročito Laclosovim Opasnim vezama (_Les liaisons dangereuses) , ljubav i erotičnost predstavljeni su kao uzvišeni nagoni kojima se ne odupire. Verodostojnosti situacija opisanih u navedenim romanima doprineli su i egzotični dnevnici i reportaže istraživača kao što su Lahontan i Bougainville koji su boraveći u primitivnim društvima došli do zaključka da ta „prirodna" seksualnost predstavlja slobodnu i agresivnu seksualnost koja krši sve civilizovane norme seksualnog ponašanja, kao i da su kulturni i moralni relativizam realnost, a ne samo filozofski konstrukt. Kvazipornografsko delo Retifa de la Bretonnea uprkos autorovoj jasnoj osudi homoseksualnosti kao neprirodne i nezadovoljavajuće pojave, indirektno je ohrabrilo druge da istražuju čitav niz seksualnih iskustava, pa samim tim i one aspekte koje samo delo odbacuje.

Čak je i pozorište 18. veka, za koje teško da se moglo reći da je izrazito heteroseksualno, a kamoli homoseksualno, predstavljalo inovacije u iskrenom ispitivanju erotičnosti. Ispod slojeva Marivauxovog rafiniranog jezika i pokreta leži pritajeno priznanje o nadmoćnosti i sveprisutnosti erotizma u privatnim i javnim međuljudskim odnosima. Pohotna Beaumarchaisova strast prevazišla je dvorjansku koncepciju Ijubavi i stilizovane ili idealizovane modele ljubavničkog ponašanja suočavajući publiku s prizemnom realnošću seksualnosti. Kao što nam istorija često stavlja do znanja, suptilno poređenje sa heteroseksualnošću u umetničkim delima predstavlja tihu pripremu za artističku integraciju homoseksualnosti, a taj je prelaz u Francuskoj iz 18. veka bio veoma brz.

Mora se priznati da su odnosi seksualnih manjina u tadašnjoj književnosti bili predstavljani na način koji je naglašavao perverznost samog čina više nego što je opravdavao takvu seksualnost. Diderotova Redovnica (La religieuse) verovatno predstavlja najbolji primer za navedenu tvrdnju. Nepažljivom i pristrasnom čitaocu lako može da promakne njena poenta, a to je da je upravo kontekst unutar koga se homoseksualni čin odvija - hipokrizija i nesposobnost potiskivanja prirodnih nagona unutar manastira, a ne čin sam po sebi — taj koji delu daje senzacionalistički i negativan prizvuk. Kako bilo, češći su bili primeri u kojima je homoseksualnost bila samo opisivana, Saint-Justeova poema Organt, ili čak predlagana, kao što je slučaj sa Barrinovom Venus tlans le cloitre.

S druge strane, u 18. veku u Francuskoj postojalo je nekoliko glavnih prepreka za ostvarenje interesa homoseksualaca. Prvu od tih prepreka predstavljao je jedan od najvažnijih događaja u istoriji manjina: nastanak bolnica za mentalno poremećene. Iako mentalne institucije u Francuskoj datiraju od 1656. i kraljevskog proglasa o ustanovljenju Opšte bolnice, 18. je vek, kako je Michel Foucault obrazložio u Istoriji ludila u doba klasicizma, postao ,,vek zatvaranja", jer se tada prvi put uspostavlja veza između ludila i pripadništva manjini. Ta je dinamika omogućila da se srednjovekovni mit o homoseksualcu kao krivoverniku i kriminalcu preinači u formu koja opstaje do današnjih dana. U reakciji koja bi mogla biti protumačena kao dijalektički odgovor represivnih snaga na filozofski liberalizatorski uticaj i napretke u borbi protiv hrišćanstva, greh je postao bolest, i uloga crkvenih vlasti kao savetodavnog partnera svetovnih vlasti prešla je na zdravstvo. Kako više nije bila videna kao moralna aberacija, homoseksualnost je sada postala psihički poremećaj koji iziskuje „terapiju" i korekciju, koje su bile pružane na mestima kao što su Bastilja (Bastille) i Bisetr (Bicetre). Dalje, uvreženo verovanje da je homoseksualnost zarazna osnaženo je ,,velikim strahom", kako Foucault kaže, široko rasprostranjenim ubeđenjem da Iudilo, poput virusa, izlazi iz institucija i širi zarazu na okolnu populaciju. Ukratko, bio je to nov i sofisticiraniji vid lova na veštice u kom su vračare zamenili pacijenti. Na mnogo je načina ova osavremenjena verzija srednjovekovnog homoseksualnog stereotipa homoseksualcima bila najteža za prevazilaženje, i još je uvek tako, budući da su je i sami održavali, homoseksualci su nesvesno učestvovali u narušavanju slike o sebi. Zbog toga što se stereotip, kako je Foucault jasno pokazao, razvio iz bloka dubogo ukorenjenih autoritarnih zagonetki koje su uspostavili lekari i koje su nastavile jačati zahvaljujući većoj autonomiji koju je medicina dobila usled popularizacije nauke tokom Prosvetiteljstva.

Homoseksualac je bio podložan tom nejasnom i naizgled osnovanom motivu za progon koliko i bilo ko drugi, možda čak i više od bilo koga drugog s obzirom na dinamiku ličnog osećaja krivice.

Druga velika prepreka sastojala se u upornom ponavljanju dotadašnjih shema despotskog i represivnog ponašanja. Veliki deo razmišljanja o moralnoj i seksualnoj reformi bio je toliko usmeren ka budućnosti da je smatran utopističkirn. Svakodnevni život bio je daleko suroviji nego što su i najskromniji filozofi bili spremni da priznaju. Izvori ukazuju da je sveštenstvo nastavilo sa svojom srednjovekovnom praksom koja se ogledala u pružanju zaštite homoseksualcima iz sopstvenih redova i istovremenom progonu drugih homoseksualaca; postoje zvanična svedočanstva koja potvrđuju mnogobrojna javna pogubljenja homoseksualaca. U 17. je veku homoseksualnost postala plemićka privilegija, osnivana su tajna društva, od kojih su najpoznatiji bili Sodomitski red i Društvo prijatelja Grčke. U 18. su veku osnovana i mnoga lezbejska društva, između ostalih i Venerine Vestalke, društvo za koje se verovalo da ima podružnice na čitavoj nacionalnoj teritoriji.

Iako su regresivni trendovi uzrokovali intelektualnu i organizacionu inertnost, ipak su bili od izuzetne važnosti od samog početka 18. veka. Njihova se važnost dodatno povećala od trenutka u kome je Francuska osetila svu silinu svoje političke i društvene krize koja je dodatno zakomplikovala takozvanu „revolucionarnu problematiku".

Revolucija je rođena iz međusobno suprotstavljenih želja: uništiti i stvoriti, zabavljati se i raditi, apsorbovati i odbaciti, hvaliti i kazniti, zadovoljiti i pročistiti. Revolucionarna etika u mnogo čemu predstavlja klasičan primer onoga što savremena psihologija zove „oprečna situacija", a veza između homoseksualnosti i Francuske revolucije predstavlja tipičan primer takve problematike na delu. U jednu ruku, homoseksualnost je trebalo da bude osuđena, jer je predstavljala ponašanje privilegovanih staleža i libertinaca, te je stoga bila protivrevolucionarna. Iz tog razloga čak i najtrpeljiviji umovi često koriste problem homoseksualnosti u svojoj kritici sveštenstva i plemstva. Ignorišući s vremena na vreme sopstvene pozive na toleranciju i seksualnu reformu i podređujući posvećenost borbi za prava homoseksualaca borbi protiv hrišćanstva i monarhije, revolucionari, koji su posedovali političku pronicljivost i u ideološkom i u praktičnom smislu reči, podrivali su potporu svojih neprijatelja i pridobijali podršku za sebe. S druge strane, homoseksualnost je u izvesnoj meri morala biti tolerisana i zaštićena, ako ne i ohrabrivana, jer je njena odbrana bila suštinski ugrađena u teoriju o širenju ljudskih prava i građanskih sloboda. Dalje, odbrana homoseksualaca i drugih manjina zadržavala je svoju polemičku težinu samo dok je predstavljala dokaz o postojanju želje da ono što je nekada bilo privilegija odabranih, postane pravo svih.

Problem moralnog izbora tada je bio dvosmislen i uglavnom tretiran u zavisnosti od okolnosti i javnog mnjenja. Takva je dvosmislenost za rezultat imala sledeću situaciju: homoseksualnost je bila naizmenično uzdizana kao revolucionarna, i osuđivana kao reakcionarna moralnost. Situacija se nastavila ponavljati, naročito u 20. veku: prvi put, kada je Lenjin ukinuo sve zakone protiv manjinskih seksualnosti smatrajući ih kontrarevolucionarnim, da bi ih Staljin kasnije ponovo uveo zbog toga što je sada tu moralnost počeo smatrati kontrarevolucionarnom; drugi put, kada su za vreme kubanske revolucije homoseksualci završili u koncentracionim kampovima; i, na posletku, tokom 60-ih godina u Americi, kada je među crnačkim militantnim vođama došlo do raskola oko toga da li treba da se uđe u koaliciju sa gej pokretima u borbi za ostvarenje svojih prava.

Posledice do kojih su četiri nabrojana revolucionarna stremljenja dovela bile su, naravno, međusobno različite. Francusku je situaciju dodatno komplikovala uloga buržoazije u revoluciji. Budući da nije bila priklonjena nijednom ideološkom stanovištu već samo sopstvenim interesima, srednja je klasa bila zainteresovana samo za oduzimanje moći aristokratiji i crkvi, a ne i za uspostavljanje istinski egalističkog društva. Praveći samo one kompromise koji su njoj išli u korist, buržuazija je davala nemi pristanak reformističkim manjinama samo dotle dokle su joj one pomagale u zbacivanju struktura moći. Onog trenutka kada je buržuazija, početkom 19. veka, učvrstila svoj položaj, manjinska je seksualnost postala pretnja za njene moralne standarde, i represivne mere su odmah stupile na snagu.

Bez obzira na podeljenost po pitanju manjinskih seksualnosti, prisutnu među skoro svim učesnicima u Francuskoj revoluciji, ipak postoji jedna veoma bitna činjenica koja ukazuje na oslobađajući uticaj za koji su bili zaslužni filozofi: Francuska je, od poslednjeg javnog spaljivanja homoseksualca iz 1784. godine, postala država u kojoj je homoseksualnost bila na manje-više istoj ravni sa heteroseksualnošću, sudeći po Ustavu iz 1791. godine. Po prvi put su, u istoriji Zapadne civilizacije nakon Rimskog carstva, homoseksualci dobili pravo da zatraže i zakonske sankcije.

Ne može se dati objektivna procena položaja homoseksualnosti u 18. veku, a da se ne uzme u obzir ličnost koja je, na neki način, postala njena personifikacija: reč je o Markizu de Sadeu. Budući da je istovremeno bio smatran i prototipom i anomalijom, čini se da De Sade svoju intrigantnost i važnost duguje svojoj konstantnoj enigmatičnosti, enigmatičnosti koja je verovatno bila određena činjenicom da je on istovremeno gradio i bio izgrađen onim što danas možemo nazvati homoseksualnom „tradicijom".

De Sade po mnogo čemu više pripada 20. nego 18. veku, jer su upravo u 20. veku - počev od istraživanja Apollinairea i Mauricea Heinea pa sve do kulminacije iz 50-ih i 60- ih godina do koje su dovele kritike iz pera autora kao što su Beauvoir, Paulhan, Blanchot, Klossowski, i Bataille - njegovi tekstovi došli do izražaja. On je već prošao kroz sve faze interpretacije - od nerazumevanja i etikete besramnog markiza, do kulta „božanskog markiza" - tako da danas konačno može biti sagledan kao filozof i pisac. Kako bilo, njegovo delo čak i danas dovodi do paradoksa, jer su književni kritičari, iako najzaslužniji za ponovno skretanje pažnje na njegov rad, više pažnje obraćali na njegove ideje nego na njegove tekstove. Taj je rad od neprocenjive važnosti, jer današnji čitaoci mogu pronaći jedinstvo u onome što je nekada izgledalo kao zbrka haotičnih i kriptičnih radova i sagledati De Sadea u odnosu na prosvetiteljske intelektualne struje. Filozofska i etička revalorizacija De Sadea nije bila, međutim, praćena i onom književnom. On je očigledno prihvaćeniji u filozofskom, nego u književnom sistemu.

Činjenica je da se ta dva domena međusobno ne isključuju, iako među njima postoje očigledne razlike. U spisu ,,Da li treba spaliti Sadea?", Beauvoir se čini na pragu otkrivanja veze izmedu filozofskog i književnog vrednovanja, kada s pravom tvrdi da ,,De Sadeova seksualnost nije biološko, već društveno pitanje"  i da ,,ono što je za nas bitno nisu njegove aberacije, već način na koji je on za njih preuzimao odgovornost. On je od svoje seksualnosti stvorio etiku; i tu je etiku izrazio u svojim književnim delima." U jednom posebno sugestivnom odeljku Beauvoir opisuje transformaciju konzervativnog mladog markiza: ,,On je na pragu svoje zrelosti došao do šokantnog otkrića da su njegovo društveno postojanje i njegova privatna zadovoljstva nepomirljivi."  Primenimo li neke od osnovnih principa formalne kritike, možemo prvenstveno sociološke i filozofske opservacije Simone de Beauvoir, usmeriti ka sferi književnosti i tako doći do novih uvida: da je De Sadeova seksualnost bila više književna nego biološka ili društvena činjenica; da on u svojim delima nije jednostavno opisivao svoju etiku i seksualnost, već ih je i stvarao; i da je kroz svoje tekstove De Sade tražio pomirenje koje mu je stvarnost uskraćivala. Dalje, budući da je on viđen prvenstveno kao homoseksualac - a i Beauvoir sodomiju vidi kao glavni oblik De Sadeovog seksualnog ponašanja, a ne kao neki aspekt u suštini biseksualnog ili „višestruko perverznog" identiteta - na njega se može primeniti Laud Humphreyeva teorija o umetničkom stvaralaštvu kao De Sadeovom „preusmeravanju" homoseksualnosti na književničku karijeru.

Čak se i takva vrsta kritike zadržava na opštem planu, tako da De Sade ostaje anomalija u istoriji književnosti, a negirajući mu učešće u širem književnom kontekstu, baca se pogrešno svetlo na njegovo delo. Problem je u tome što De Sadea moramo posmatrati ne kao tradiciju, već kao podtradiciju, jer tradicija manjina otkriva nužnu vezu između potpuno kolektivnog i potpuno individualnog. Teškoće na koje se nailazi u pokušaju određivanja De Sadeovog mesta u književnosti direktno su povezane sa odlaganjem definisanja homoseksualne tradicije.

Izvor: Homosexualities and French Literature. Cultural Contexts / Critical Texts, prir. G. Stambolian i E. Marks, Cornell University Press 1979.

Prevod s engleskog: Milana Babić

QT magazin (3-4)

 

Oceni 5