Kratka angažovana priča
Brapok 40 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Da ne zaboraviš ko si bio, kao ni ko treba da budeš

Gledati napred znači biti veliki čovek!

„… i tako, sine moj, treba da budeš veliki čovek“, reče deda Sabri.

„Ali ja sam još mali, deda. Imam samo 14 godina“, odgovori mu Špresim.

„Ne, Špresime“, ispravi ga odmah deda. „Veličina se ne meri godinama. Veličina je u srcima, a ne u kalendaru. Ja verujem da ti imaš veliko srce, kao što ga ima i tvoja majka. Rekla mi je da ste sinoć razgovarali o tvom ocu.“

„Da, deda. Ispričala mi je šta se dogodilo, prvi put mi je rekla sve, nadugačko“, Špresim se pripremio, obraćajući se dedi i razmišljajući odakle da počne.

Deda Sabri zadrhta i obli ga znoj. Čuće priču o događaju koji je i sam proživeo. I videće kako se njegov unuk Špresim odnosi prema požrtvovanoj smrti svoga oca.

„Juče mi je bio rođendan“, otpočeo je Špresim „i ti, deda, znaš da je meni 10. aprila rođendan. Čini mi se da si zaboravio, kao i uvek.“

„Oh, sine moj!“, uzdahnu starac. „Pa ti znaš, sine, da sam ja odveć star i kunem ti se da sam i svoj rođendan zaboravio. Ha-ha-ha“, smeškao se starac uglovima usana.

Ali kako da zaboravim tvoj rođendan, sine, reče starac u sebi, kada je 10. april i datum smrti tvoga oca i mog sina?!

Tada je stigla vest kako je Špat Sabrija Ramadani pao u borbi u selu Kalja, u okolini Skopske Crne gore. Kad je primila tu vest, Špatovoj supruzi Fatime, koja je bila trudna, pukao je vodenjak i donela je na svet sada već četrnaestogodišnjeg dečaka. Kada su ga doneli majci na prvo dojenje, rekli su joj: „Gospod ti je uzeo nadu da će ti se vratiti muž, ali ti je dao ovu radost, drugu nadu u životu“, i ona je tako odlučila da ga nazove Špresim.[1]

„Mama mi je rekla da je tog dana preminuo moj otac“, nastavio je Špresim.

„Aham“, odvrati starac, tobože kao da je zaboravio.

„Rekla mi je da je moj otac pao u oružanoj borbi sa Makedoncima. I tog istog dana sam se ja rodio. Kakva slučajnost, zar ne, deda?“, upita ga Špresim lukavo.

„Slučajnost, sine moj, uistinu slučajnost“, odvrati mu deda s uzdahom.

„A zašto su Makedonci ubili mog oca, deda? Šta im je uradio?“, upita radoznalo Špresim.

Tu Sabri shvati da Špresimova majka, ipak, nije sinu ispričala sve u vezi sa smrću njegovog oca. Kao da se uplašila da će Špresim prestati da se druži sa Zoranom, prvim komšijom i drugom s kojim se sprijateljio čim su se preselili u grad, u Novu.

„Bilo je ratno stanje, dragi Špresime!“, reče mu deda, kako bi smirio unuka i kako bi mu, jednom zauvek, usadio ovaj pogled na svet. „U ratu se podižu strasti, a kada strasti rastu, padaju vrednosti kompromisa, razuma, razumevanja i tolerancije.“

„Khm-khm!“, pročisti grlo Sabri, kako bi nastavio da brižno savetuje unuka. Vaspitavao ga je da ne potcenjuje sebe, niti da podržava ponavljanje istorije.

„Svi – svaki čovek ili grupa ljudi – narod ili država – imaju svoje ideale, Špresime. Svako misli da su njegovi ideali najuzvišeniji, najsavršeniji, najbezgrešniji, najispravniji, najpravedniji i tako dalje. Ratovi, ako već moraju da se dese – ne treba da se ponavljaju. Uvek treba imati više ljubavi nego mržnje, dok, osim ljubavi, ne treba imati ničeg drugog! Nikad to ne zaboravi!“, reče mu deda, podignutih obrva.

„Da, da, deda. Čujem te“, uzvrati mu s punom ozbiljnošću Špresim.

„Civilizacije se grade decenijama i vekovima, dok, kada treba da se sruše, ruše se za dva-tri dana. To je definicija rata, dragi Cime“, kao da je starac hteo time da završi razgovor.

„Oh, deda, kako mi se sviđa kada me zoveš Cim“, reče mu Špresim i baci se dedi u zagrljaj.

„Ha-ha“, smejao se starac „Ja sam star i iz dana u dan sve više slabim. Jednog dana ću umreti i želim da mi daš besu[2] da ćeš zauvek ostati dobar dečak. Da ćeš, pre svega, paziti na sebe, a onda i na tvoju majku; da ćeš se dobro odnositi prema komšijama i drugovima. I sutra, kada se zaposliš, prema kolegama i tako dalje, prema svima.“

„Obećavam ti, deda“, reče mu uzbuđeno Špresim. On zagrli dedu još jednom i tada poljubiše jedan drugoga u čelo.

Cimo,  a dëshiron të vish të luajmë me top?“,[3] iznenada se pojavi Zoran na vratima.

Да, Зоки, одма доаѓам“,[4] odgovori Špresim Zoranu.

„Gle, gle, zar tvoj drug Zoki govori albanski?“, upita začuđeno deda.

„Da, deda“, odgovori mu Špresim „Zar ti nisam ispričao kako smo zajedno išli u školu građanskog vaspitanja?“

„Ne. Kako se zove ta škola i o čemu ste tamo učili?“, upita deda.

„Deda, škola se zove Panbalkanika i u njoj se uče balkanski jezici, sa kulturama balkanskih naroda i vezama između njih“, završi Špresim, čitajući propagandni materijal škole. „I osnovno načelo nam je bilo da svako od nas govori jezik onog drugog, tako da što bolje usvojimo jezik“, objasnio je Špresim.

„Lepo, Špresime, lepo!“, odgovori mu deda. „Obrazujte se! Obrazujte se na pravi način! Obrazujte se građanski! Obrazujte se da budete veliki, kao što ti rekoh malopre. Da gledate napred. Da ne zaboraviš ko si bio, kao ni ko treba da budeš i da postaneš!“

„Da, deda“, reče mu Špresim i pozdravi se s njim.

„Doviđenja!“, odgovori mu deda.

Ајде, Зоки!“,[5] viknu Špresim.

„Dolazim“, odgovori mu Zoran.

 Prevod: Đorđe Božović

*Prenosimo iz zbirke priča Biber 1 s dozvolom urednica

 

[1]   Alb. Shpresim, bukv. „nadanje“. (Prim. prev.)

[2]   Tj. obećanje. (Prim. prev.)

[3]   Alb. Cime, hoćeš li da dođeš da se igramo loptom?

[4]   Mak. Da, Zoki, odmah dolazim.

[5]   Mak. Hajde/dođi, Zoki!

Oceni 5