Očajanje nije pogubno za čoveka
Munnas4

Photo: tumblr.com

Da nije melanholije slavuje bismo danas pekli na roštilju

Da li čovek ima potrebu da traži bilo šta izvan sebe? Pojašnjenje, smisao. Čemu? To što živim osamljeno, gotovo nevidljivo, eremitski i ‘’dosadno’’ to nije moja muka, naprotiv to je moje oslobođenje. Ja ne jurim život jer živim život. U životu ne treba tražiti logiku niti smisao. Ne treba pitati druge pre nego što pitaš sebe. Živimo jer živimo. I kako sam to naučio od Dostojevskog - ne tražim smisao života, već su mili listovi u proleće, nebo, cveće, nepoznat čovek koji prođe pored mene i ja ga iznenada i neobjašnjivo zavolim. Samo ljubav obuhvata svet i dodeljuje sreću.

Pitam se često, u poslednje vreme intenzivno, zašto oduvek imam odbojnost prema svetu u kome živim? To naravno implicira da se u dubini sebe pitam o smislu života. Dolazim, dakle, na ishodišno pitanje. U meni ne navire odbojnost prema sve-miru, koliko sam pogođen svetom koji me okružuje. I pored moje otvorenosti prema svim ljudima i svemu živom, koje jeste takvo kako jeste, nagriza me crv nelagodnosti svaki put kada se susretnem sa ljudima, kada dođe do posredovanosti i dublje komunikacije. Ta moja posebnost prati me od najranijih dana. U sećanju mi je tvrdoglava nezainteresovanost za vršnjake, što su stariji olako proglasili za razmaženost, i potom živo pamtim dane osamljenosti u vrtiću, nesnađenost kroz osnovnu i srednju školu. Rečju, izolovanost. Kada sve to posmatram iz sadašnje perspektive ja nisam imao problem sa drugima, već isključivo sa time da je u meni rastao strah od toga da se drugom otvorim. Imao sam, dakle, nerašćišćene račune sa samim sobom. Upravo takvi sukobi sa samim sobom, sukobi koji pale vlastito Ja i ne daju mu mira proizvode, prema Kjerkegoru, očajanje. Ali očajanje nije pogubno za čoveka, naprotiv — ono nas čini ljudima. Samo u očajanju nastaje jasan lik čoveka.

Opreznost je zahtevala da sve važno držim u sebi, da se ne rasipam mislima i teretom sve-mira. Uzdržanost je uvećavala groznicu vlastitog Ja, naime — očajanje pred svetom. To je povlačilo posebnost koja se u našim ‘’civilizovanim’’ društvima ne prašta tako lako. Kako da ne budem stepski vuk i olinjali pustinjak, pita se Hese, ,,usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti ništa ne znače. A ono što se u meni događa, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću!” Očajan čovek spašava svet jer njegova dubina sve-mir stavlja u kovitlac vremena. Ono što je za mene uzvišeno, to je melanholija patnje. Da nije melanholije, reče Sioran, slavuje bismo danas pekli na roštilju.

 

Oceni 5