Double trouble: Zašto idem odnosno ne idem na koncete?
Glastonbury 01 S

Photo: www.glastonburyfestivals.co.uk

Da smo gledali da li pada kiša, nikad ništa ne bismo uradili

ZAŠTO NE IDEM NA KONCERTE?

1.Mrzi me

Ovo je najidealniji i najapstraktniji razlog za pokrivanje lenjosti. Ko me mrzi? Šta? I zašto? Jednostavno „mrzi me“ čuči u svima nama, i kad naiđe čak i mali pljusak ili proletnji lahorčić, „mrzi me“ u nama to predstavlja kao Ragnorak i kraj Vaseljene kakvu poznajemo. „Mrzi me“ je razlog zbog kojeg vrlo često propustimo dobre prilike da se u socio-muzičko-intelektualno-kulturnom smislu apgrejdujemo, nego ostajemo kod kuće i gledamo reprizu Srećnih ljudi uz sendvič sa pavlakom i ćurećim fileom sa akcije.

2.Pokisnuti ću (Kontrolisanje mlaza)

Volim vodu, ali prijatnu hlorisanu iz tuša na oko 35ᵒ C da je uključim i isključim kad hoću i da ja kontrolišem mlaz (hehehe, mlaz - kako smešna reč). Kad se voda survava sa nebesa neartikulisano sa pH 6 i temperaturom ispod 28ᵒ C moje nežno telo (koje je takođe voda) se stresira, jednostavno ne mogu da kontrolišem temperaturu i mlaz i zato bendovi - odjebite. Znam, znam, postoji i kišobran i cipele i taksi, al’ kad dođe do toga, tada razlog naveden pod jedan preuzima kontrolu.

3.Nije bend dovoljno dobar da bih ja pomerio guzicu

Jedini bend zbog kojeg bih pokisao do gaća su Pepersi i možda Metalika, i jesam i opet ću, za The Cure bih pokisao do potkošulje. Na Slayeru sam pokisao skroz i gacao kroz blato dok je sevalo sa stejdža Raining Blood. Ovi što večeras sviraju - neki mali bend iz Novog Sada, Surdulice, Katovica, Varaždina ili Plovdiva - nisu dovoljno bitni i veliki da bi moje telo pretrpelo udar atmosferskih padavina. Doći će oni opet na leto pa ću da ih gledam, a možda i neću zbog sparine.

ZAŠTO IDEM NA KONCERTE?

1.Bliskost i ples

Osećaj ispunjenosti i doživljaj muzike i energije sa stejdža vrlo često je jači na malim klupskim svirkama, budimo iskreni: na The Queens Of The Stone Age, Greta van Fleet pa čak i Stingu koncertu - u jednom momentu sam se smorio, na dalekom stejdžu i dalekom video bimu prašio je veliki bend sa legendama, a ja u velikoj masi ljudi, u stvari, ja sam se osećao kao prazan atom, želeo sam budem kući i gledam reprizu Srećnih ljudi i jedem sendvič sa šunkaricom i gaudom. A na malim lokalnim svirkama postoji bliskost, nekad ponese masa i pleše se, pleše i igra. Čovek je rođen da se igra i da pleše i ne može neka tamo kiša da spreči igru, ne ne bi trebalo dozvoliti da može.

2.Pokisnuti ću

Kraj sveta je blizu i svakako ćeš pokisnuti, klimatske promene su eksponencijalne i kiše koje nam tek slede biće ogromne i strašne (ne zajebavam se, pročitajte knjigu „Šest stepeni“). Kaže meni moj drug iz Škocke: „Pa da smo mi gledali da li pada kiša, mi nikada ništa ne bismo uradili“. Treba nekad i pokisnuti, kao onda kad ste se nekad ljubili na kiši i niste primećivali da pada kiša. S druge strane, svetu je potrebna kiša da rodi paradajz, kukuruz i šljiva.

3. Podrška za bend

Male i srednje bendove treba podržavati, koliko god oni bili dobri ili manje dobri. U moru nadolazeće fekalizovane IDJ i Grand mutirane povraćotine, koju konzumiraju mahom deca iz osnovnih i srednjih škola, mora postojati alternativa. Podrška bendovima predstavlja otpor neistini i pogrešnim vrednostima koja se plasiraju kroz gorenavedene produkcije. Neki kauboj iz Montane je rekao “Loše je loše i kad ga svi čine, a dobro je dobro i kad ga niko ne čini“. Dakle i da bude deset ljudi na koncertu, to je dobro.

I da završimo sa rečima drevnog filozofa Dražena Žerića Žere: „Ti si kišo lažljiva, da te nije/ Sad bih ja svoga dragog ljubila….Bježi kišo s prozora!“.

*Sa dozvolom uredništva, tekst prenosimo sa prijateljskog sajta Liman Crew

Oceni 5