Dado Topić: Između jadnog i katastrofalnog

Dado Topić - Šaputanje na jastuku (PGP RTB)  

Prethodni Topićev album „Neosedlani“ bio je toliko pretenciozno napravljen da je - verujem - i same autore bolela glava od galaktičkih i kosmičkih tema. Ambiciozna muzičko-tekstualna avantura o gastarbajterima činila se neuverljivom i monotonom farsom u kojoj je Dado Topić po običaju hteo da kaže sve i naravno - nije rekao ništa. Bolje reći, sve što je izrekao bilo je toliko pravolinijski objašnjeno, toliko predimenzionirano da je krajnji rezultat i bio u skladu s promašenim ciljevima. „Neosedlani“ ostaju neuzjahana ploča našeg rocka, album na kome osim autora nema drugih javnih jahača.

I sam svestan neostvarenih rezultata, Dado Topić se posle duže pauze obreo u studiju, odlučivši da sa sebe delimično zbaci plašt teških tematskih albuma, Velikih poruka i Konačnih Istina. Album „Šaputanje na jastuku“ i svojom grafičkom prezentacijom ukazuje da je ogoljivanje izvršeno na svim frontovima: u crno belim tonovima D. Topić na omotu sedi u pušenje-nije-zabranjeno situaciji, sve je mračno oko njega, samo su slova bela, pa je kontrast potpun. Šest relativno kratkih pesama na A strani pokazuju da je Topićev povratak obeležen i željom za jednostavnijom komunikacijom sa slušaocima, vezom koja je na „Neosedlanima“ prerasla u opšti raspad sistema. Tematski, Topić je mnogo realniji i prisutniji: nema filozofije (hvala mu), nema poruka (hvala mu), nema univerzalnih, terapeutskih publikacija, već je šlagvort oko ljubakanja na jastuku, love, auta i neke, debele, poluružno egzotične Elizabet sa kojom Dado išao u razred, kad su oboje bili mali. Cela A strana više-manje može da se sluša: standardna rock formacija bez megalomanskih muzičko/tekstualnih zahvata nije ni toliko dosadna koliko se slučajnom slušaocu može učiniti (čekaj da dođemo do druge strane — prim. P.L.). Rock šlageri ovde mogu da zapale Topićeve obožavatelje, uz uslov da isti obožavalac bude svestan da je ovo 1981. godina i da rock više nije u pelenama. Sve u svemu, strana A čini se novim Dadinim pokušajem da se uključi u nešto modernije tokove domaće rock produkcije i makar zbog toga, ocena je prelazna, mada visoka sigurno nije. 

Medutim, kad sam okrenuo ploču i kad sam očekivao razradu A strane ili bar nastavak  sličnih varijacija, Dado Topić mi je dokazao da je nepopravljiv. Sve ono što važi za stranu A, ne važi za stranu B, jer na drugoj polovini ploče imamo tri pesme od kojih se ne zna koja je megalomanskija po formi i sadržaju. Koja je dosadnija, teško je odlučiti. Koja je rogobatnija i besmislenija, ovaj potpisnik ne zna, jer nema živaca. „Zvijezdana prašina“ ima kosmičku tematiku kroz bizaran ljubavni odnos muško-žensko. Pominju su Sunce, Čovek, Univerzum, Odsjaj, Zvezde. Pominje se Kraj, Dan, pominje se još mnogo poznatih pojmova koji skupljeni na jednom mestu zvuče dirljivo i Impozantno Prazno. Cela drama uvijena je celofan pogrebnog jazzy tempa, bez daška života i emocija. Topić je toliko neuverijiv u svojim opservacijama da je mučno slušati ovu Besmrtnu (Topićeva reč) tiradu, koja nije ništa drugo no sinonim za Večnu Prazninu (Lukovićeve reči). 

Što je najgore, ovoj pesmi kao da nema kraja: ona traje, traje... do izbezumljenja i natrag. Dado, odmori se, ja sam na izmaku snage! „Kad tata sređuje stvari“ trebalo je da bude angažovani emocionalni patos za penzionere i njihove očeve. Teško je utvrditi o čemu se stvarno radi u ovoj pesmi, ali je konačni rezultat negde između jadnog i katastrofalnog! „Mojim prijateljima“ je Topićev „My Way“, gorka i tužna (šmrc!) ispovest o još gorčim i tužnijim putevima muzičarskim, o autobiografskoj borbi za pare (ne za slavu - kaže Topić), o tom strašnom životu pod reflektorima. Topić bi - priznaje - želeo još jednom da živi (kao zbog muzike), onda bi poželeo svima da se ostave te iste muzike i da nađu „dobar posao“ i tu je negde kraj strane B, kraj ploče, kraj strpljenju. 

Gem, set i meč! Dado ne bi bio Dado da ceo žalosni komad za naivnu publiku nije uobličio u mučenički karambol jada i visoko eksplozivnog unutrašnjeg bola, koji, polako ali sigurno, prelazi na slušaoca i ostavlja simptome patetike da lebde u vazduhu, tu, negde oko nas. I pošto čovek presluša ceo album, pošto sedne, uzme čašu vode i kocku šećera, pošto isključi i sebe i Topića - jedina misao koja pada na pamet je laka jeza. Jeza, jer mr. Džekil i mr. Hajd zajedno stanuju u jednom telu i nikad niste sigurni s koje strane tragediju možete da očekujete. 

„Šaputanje na jastuku“ - jednostruki album s dvostrukom muzikom - može se, na kraju, porediti s „Neosedlanima“. Dakle, jahači se opet traže i opet, čini mi se, nekog su pojahali bez pravog cilja i razloga. Ja bežim i jezdim na svom ličnom, privatnom konju. At sve to mirno podnosi i ponekad, retko, zanjišti pokazujući mi da zna o čemu se radi. Znam i ja: i konj i ljudska tajna!

*Objavljeno u „Džuboksu“ broj 107, 30. januara 1981. godine

(NASTAVIĆE SE)