Daisy Jones & The Six: Ljubavno pismo legendama

Jedan od bestsellera američke spisateljice Taylor Jenkins Reid konačno je ekranizovan. Omiljeni band koji nikad nije postojao - Daisy Jones & The Six – ne samo da je dobio svoju TV verziju u vidu mešavine igrane drame i mokumentarca, već i svoj album, a priča se da će uskoro i na turneju. Grupa, dakle, više nije nepostojeća, niti isključivo fikcionalna, a sve ono o čemu smo čitali u knjizi i pokušali da zamislimo dobilo je svoju audiovizuelnu verziju, i to izuzetno uspešnu. To je najpre rezultat bliske saradnje spisateljice sa autorima serije i produkcijom, a posledično i sjajne reakcije fanova koji nisu imali gotovo nijednu zamerku na otelotvorenje Daisy, Billyja, Camile i ostalih likova. Čak i kad nije onako kako smo mi zamišljali, dobro je, opravdano i verno viziji Taylor Jankins Reid.

Za one koji ne znaju, Daisy Jones & The Six je donekle zasnovana na priči o grupi Fleetwood Mac, pre svega njihovim privatnim dramama, međuljudskim odnosima, aferama i svađama, ali i na njihovom prepoznatljivom zvuku. Doduše, za band koji je tako dugo trajao i promenio toliko članova i žanrova teško je reći šta je prepoznatljiv zvuk, ali misli se pre svega na legendarni album Rumours. Misli se, takođe, i na odnos dvoje glavnih vokala i autora muzike i tekstova, Stevie Nicks i Lindseyja Buckinghama. Njihova harizma, hemija na sceni i odnos koji ide od profesionalnog do toksičnog i nazad poslužili su kao inspiracija za Daisy Jones i Billyja Dunna. S tim da oni nikad nisu bili ljubavni par u pravom smislu, već dve autodestruktivne polovine koje su spojili producenti, a koje, spoje li se zaista, prete da unište jedno drugo, sebe i sve oko sebe. Tenzija, mržnja i ljubav između njih su pogonsko gorivo za nastanak najboljeg banda kasnih sedamdesetih, albuma Aurora i euforičnih živih nastupa, ali i bomba koja u svakom trenutku može da eksplodira.

Čini se da je velika inspiracija za Jankins Reid bila prevashodno klavijaturistkinja Fleetwood Maca Christine McVie, na koju klavijaturistkinja Karen neverovatno podseća i koja Šestorki daje dodatnu dozu ženske energije, moć i stabilnost. Šteta je što u seriji nije dobila više prostora i to je moja jedina zamerka, budući da se Suki Waterhouse, koja je tumači, čini kao odličan izbor jer je dobra i kao muzičarka i kao glumica. Zapravo, svi glumci su se pokazali sjajno i kao rock zvezde. Riley Keough je oživela svaku ćeliju Daisy Jones tako da drugu i drugačiju Daisy ne možemo ni da zamislimo. Čak i njen glas je pravi glas Daisy Jones. Taj i nijedan drugi. Ne znam zašto je to tako, ali kad Riley zapeva, daje zvuk svemu onome što smo čitajući zamišljali. I to je taj, jedan jedini zvuk. Sam Claflin je odličan Billy Dunne, ali nedovoljno prijemčiv bez Daisy. Baš kako je u romanu opisano, tako je preneto i na ekran. Sjajan je on, ali tek sa Daisy postaje neponovljiv. S druge strane, čini se da Daisy može sama, ali ipak ne – u Šestorki je našla porodicu koju nikad nije imala i drugačije zaista ne bi mogla. Izgorela bi i uništila se pre nego što bi i postala THE Daisy.

Camila Morrone kao Camila Alvarez je takođe ona Camila koju zamišljamo – divna, staložena, promišljena i kompleksna, mozak i srce operacije. Lik koji se retko viđa jer obično, kao supruga glavnog lika, dobije samo jednu dimenziju. Kod Jankins Reid svaki ženski lik je takav da oslikava potpuno specifična stremljenja, želje i osobine jedne žene i ne liči ni na jedan drugi. Daisy, Camila, Karen, disco zvezda i Daisyna prijateljica Simone – sve su potpuno različite, a neophodne za priču; sve su pune vrlina i mana, ali doimaju se kao jedinstvene ličnosti, potpune i neophodne, a ne dopuna narativu. Ostali članovi banda i drugi likovi možda su sporedni, ali nisu skice, čak ni onda kada oslikavaju neki rock'n'roll kliše.

Sve izmene u seriji napravljene su radi što boljeg prilagođavanju dramskom narativu i televiziji kao mediju, nisu drastične i ne oduzimaju ništa od magije i emocije. Album Aurora, koji je Reid osmislila i opisala tako da smo mogli da ga zavolimo a da ne čujemo nijedan takt, sada je izdat, nalazi se na svim streaming platformama i postao je jedan od najslušanijih u poslednjih nekoliko nedelja. Iako tekstovi nisu doslovno isti kao u knjizi, atmosfera, osećajnost, tenzija – sve je tako verno preneto, oživljeno i fenomenalno funkcioniše - kako u sklopu sa romanom i serijom tako i samostalno.

Snimljene su i ostale pesme koje se nisu našle na albumu Aurora, ali su na streaming servisima razdvojene po epizodama i predstavljaju uglavnom numere koje je band snimao pre nego što im se Daisy Jones priključila. Iako su i pre toga dosegli uspeh, tek su sa Daisy postali prava grupa, ona koja osvaja harizmom, puni stadione i daje soundtrack jednom specifičnom trenutku u vremenu – kasnim sedamdesetim. Danas taj žanr nazivamo soft rock, classic rock (na šta se likovi u seriji takođe osvrću), a tada je, u tom tako kratkom, ali moćnom periodu to bio jedini pravi zvuk epohe, logični nastavak svega što je prethodilo i nešto što ostaje neponovljivo.

Zanimljivo je što i Aurora i Daisy Jones & The Six (podjednako i knjiga i serija) postižu takav uspeh u 2023. Iz sedamdesetih su nam se donekle vratile estetika i moda, ali muzika ne sasvim. Čak ni natruhe soft rocka nisu tako prisutne danas, a opet, Aurora osvaja i prija. To jesu zasluge samog narativa i likova koje pratimo. Ko ih je zavoleo i vezao sa za njih, bilo čitajući, bilo gledajući, želeće da iznova sluša soundtrack. Međutim, Aurora i samostalno dobro funkcioniše zato što su autori našli balans između grandioznih, jedinstvenih, u vremenu okamenjenih sedamdesetih i savremenog rock zvuka. Nisu se trudili da naprave najbolji album svih vremena i pariraju postojećim legendama, već ostanu na talasu fikcije i stvore nešto kvalitetno, što korespondira sa pisanom rečju i TV serijom, a bilo bi jednako dobro i kao album neke indie grupe danas.

Ne bi imalo taj uticaj i magiju koju ima sad, ali svejedno, Blake Mills,Tony Berg, Chris Weisman, Jackson Browne, Marcus Mumford i Phoebe Bridgers kao autori pesama u potpunosti mogu da stanu iza njih, i bez dela fikcije. Ipak, ta dela su ono što čini taj čarobni spoj, sinergiju svih medija i odlično pokazuje kako diše jedan celovit projekat, bez kompromisa i podilaženja publici.

Publika, naročito ljubitelji romana, već je verovala u Daisy Jones i Auroru. Za nas je ta fikcija bila veća od života i pravo je čudo da niko nije ostao razočaran kada je dodata zvučna i vizuelna komponenta. S jedne strane, reč je o romanu koji je vapio za ekranizacijom, a s druge strane, sve je moglo da pođe po zlu, kao što se toliko puta desilo. Pravi je podvig ispratiti čitavu strukturu knjige, verno odigrati likove, snimiti album koji je čitaoce oduševio, a potom i planirati turneju.

Kratak, ali značajan momenat i u knjizi i u seriji jeste nastanak punka i njegov proboj posle kojeg ništa neće ostati isto. Dolazak nečeg novog i alternativnog što preti da postane dominantno pokazuje kako se trendovi brzo menjaju, koliko su uspeh i slava varljivi, što je i prokletstvo i blagoslov, naročito onda kada postanu manje važni od života samog. Istovremeno, sve je prošlo i sve je ostalo da živi. Ni soft rock ni punk, niti bilo koji drugi žanr ne ostaje večito svež ili popularan, ali svaki od njih je trajno izmenio muzičku scenu i pop kulturu. Prepoznati i iskoristiti trenutak, ali i znati kada je poželjno otići u klasike i legende, prava je umetnost. A Daisy Jones & The Six su u svim svojim inkarnacijama već legendarni - najbolji nepostojeći band u, za mnoge, najboljoj muzičkoj deceniji. Pravi fenomen za prošlost, sadašnjost i budućnost. Rock on & rock forever!