Daj mi kaži odakle te znam

Ne, ta država ne postoji. Da, taj grad (hvala Bogu) još uvek postoji, ali u nekoj drugoj zemlji. Te 1979. bio sam u Opatiji, na ekskurziji. Da, Hrvatska je lepa zemlja. I Italija je lepa zemlja, ali to nema nikakve veze sa ovom pričom. Ne, Italija me ne zanima. Posebno njihov fudbal. Ali, Opatija je lep grad; znate ono - more, Hrvatice, grupa 777, Stakleno zvono i tako to... Šta, niste čuli za grupu Stakleno zvono? Niste čuli Daj mi kaži odakle te znam...? Neću da kažem da je muzika Staklenog zvona bila čarobna, ali je bila hit. Da, te 1979. U toj (sad i zauvek) nepostojećoj Jugoslaviji.

Hodao sam ulicama Opatije i šmekao Croatian Matures, duvao prvu pljugu i vrebao priliku da šmugnem u neku od taverni. Ma da, zbog piva. Ožujskog. Šta, ne znate za Ožujsko pivo? Nema veze.

Dan je bio lep, žene nasmejane, more mirno, Tito je još uvek bio živ. Osma sednica daleko, ja mlad i željan. Čega? Ne znam, ali mislim da je bilo tako. Put me je naveo pravo na prodavaonu ploča. Da, vrlo dobro znam da su punk i new wave harali Evropom; znam da su isti uzimali maha i korena na ovom podneblju. Ne, nikad nisam voleo da slušam bendove poput Deep Purple ili Led Zeppelin. Da, potpuno ste u pravu, bili su jako dosadni i neinventivni. Moj (tad) mladi mozak želeo je nešto sasvim drugačije što je i dobio u gore pomenutoj muzici, ali ono što je zaista uticalo na moj muzički ukus jeste jedna singl ploča zagrebačkog benda. Kojeg?

Ušavši u prodavaonu ugledao sam taj jezivi, nadasve ružni, retardirano dizajniran omot za kratkosvirajući vinil. Drugarice, kažem, možete li mi reći šta se krije iza onog odvratnog omota na kome piše Azra? A što ti ja znam, pitat ću kolegu. Nestade iza paravana, i brzo se vrati smešeči se kao da donosi Konačnu Istinu na dlanu, što i nije tako netačno, ali to ću saznati tek kasnije.

Azra, kaže, pa to ti je nekakva rock grupa iz Zagreba. Možeš čut' na "Toski" ovdje ako želiš. Važi, kažem i odlazim za prodavačicom iza paravana. Usput je merkam, znate već kako, očima pubertetlije koji bi i Azru prodao za... Tamo unutra, u socrealistički uređenoj kancelariji (a i kako bi drugačije), za omatorelim stolom sedi neki brka i lista "Start". Vidim da je došao do sredine časopisa i tu se zadržao. Dobar dan, kažem, neću dugo, samo da čujem jednu ploču i odmah se gubim. Neću da vas prekidam. Samo ti slušaj, kaže brkati, meni ne smetaš. Mlada prodavačica ode nazad za tezgu, noseći u naručju kutiju s tek pristiglim pločama Andreja Šifrera. Da ti pokažem kako to čudo radi, kaže brkati Starter.

Ne, u redu je, imam isti kod kuće. Izvlačim ploču iz omota, stavljam istu na crni disk, igla pada na vinil, najpre čujem dobro poznato krckanje i onda krene Muzika, krene Energija, krene brka da utiša "Tosku", ja ne dam, brka se dere, ne razumem šta mi govori, skidam ploču s gramofona, plaćam zbunjenoj kasirki, izlećem napolje u divan prolećni dan s jasnim osećajem da ne mogu da sačekam da se prokleta ekskurzija završi; želim da sam u svojoj sobi sa Azrom na gramofonu, želim da sam gitarista ili bar bubnjar neke grupe koja će praviti muziku nalik Azrinoj, ali isto tako znam da sam dileja za svirku, znam da je to nemoguće, znam nekako da sam zajebao stvar što nisam kupio desetak primeraka singla Balkan/A šta da radim, ploča će propasti, neko će je ukrasti, šta onda da radim, u panici sam, ne pada mi na pamet da će neko izmisliti CD, da će se zemlja raspasti, da će Tito umreti, mlad sam i ne brinem o trivijalnim stvarima, želim Azru u ušima, sad, zauvek, Džoni neće umreti nikad jel' tako majko, neće sine, a sad spavaj i nemoj da držiš ploču pod jastukom, tata je obećao da je neće polomiti, volim te sine, volim te Džoni, laku noć, laku noć...

Više nikad nisam bio u Hrvatskoj; Džoni je ovde negde, ne pravi muziku, a i zašto bi, ako je i od njega - dosta je. Ne, zaista ne mislim da je Balkan rock himna jedne generacije. To je samo jedna besmrtna pesma, dok himne bivaju zaboravljene kao i neke države. Ne sećam se da je neko sa ovog podneblja napravio autentičniju pesmu. Ko? Goran Bregović? Kaži mi jednu. Ma kaži mi pola. Molim te, kaži mi pa ću ti pokloniti svoj primerak prve ploče Azre. Ne šalim se, samo sam siguran u sebe, siguran u Džonija, siguran da je Azra najautentičnija grupa svih vremena na ovom podneblju, kao što sam siguran da potpisnik ovih redova ne odlazi na promotivne skupove predsedničkih kandidata i ne poseduje grčki pasoš, ne, posle Džonija ništa više nije kao pre, a sve je tako prokleto isto.

Ova ploča nije na prodaju, ne možete je imati. Mene gazite, ponižavajte, uskratite mi pivo i vinjak, predsednika i nacionalnu TV, more i planine, Panoniju i Republiku Srpsku, uzmite mi sve ono što nikad nisam imao, osim prve kratkosvirajuće ploče čoveka zvanog Johnny B. Štulić i benda mu Azra.

Srećna Nova? Ne. Živeli.

*Autor je pesnik i prozni pisac iz Beograda. Tekst je objavljen u trinaestom broju magazina XZ, januara 1998.