Daleko su prinčevi

Film

Le Prince (2021)

Prinčevi su ponekad daleko – nemaju bele konje i ne jašu u dobrom smeru. Jedna priča iz Frankfurta predstavlja nam baš takvog junaka.

Le Prince je ljubavna priča, drama o životu jedne građanke čiji se svet sudara sa univerzumom čoveka koji u njenu zemlju stiže iz daleka. Život u tuđem svetu je sve samo ne lak, a odavno nam je jasno da izbeglice i migranti nemaju iste šanse kao starosedeoci. Taj i takav život staje na put ljubavi, budući da teškoće vremenom postaju sve teže.

U centru priče su Joseph i Monika, a cilj je da se odgovori na pitanje šta je i zašto je ljubav. Put ka rešenju je krivudav, pa se Joseph na kraju izgubi. Kad nestane iz Monikinog života, nestaje i iz filma.

L'amant double – Double Lover (2017)

Sve je moguće u svetovima koje pravi François Ozon – crvenkape i babaroge su slobodne da budu ono što jesu, isto važi i za sve tipove ljubavnika.

Fantazija o blizancima je na filmu prisutna od početka – lepi, a identični odavno privlače pažnju publike. To je dobra tema za porno, ali i za triler – po principu dobar brat, zao brat. Ozon se tom idejom igra bez zadrške – ne boji se da situacije ponekad budu smešne, čak bizarne, a upravo je u tome njegova moć. Život je i sam ponekad apsurdan, pa u njemu nema ničega besprekornog. Ako se u tu jednačinu umeša mentalna bolest, ljubav i ubistvo, sve se još komplikuje.

Slobodna zona

Verdens verste menneske – The Worst Person in the World (igrani film, 2021)

Najgora osoba na svetu je ponekad najbolja koju ćete upoznati. Uputstva za život ne postoje – živimo kako umemo, pa smo nekome dobri, nekome pak ne valjamo. Junakinja ovog filma se po tome od nas uopšte ne razlikuje.

Svašta može da se promeni za četiri godine – ljubavi dolaze i odlaze, sitne odluke ustupaju mesto krupnim, a život traje i ne zaustavlja se. To je ponekad strašno, jer je prolaznost vremena nevidljiva, a ponekad je katarzično, jer utičemo na sebe, na druge, na sve.

Iki Safak Arasinda – Between Two Dawns (igrani film, 2021)

Radnici su ostavljeni na milost i nemilost poslodavcima – dobit je jedino što se računa, pa je ljudski život na kraju često bezvredan. Siromašni služe kao teme, naslovi u medijima, ali uglavnom po principu „svako čudo za tri dana“. Nakon toga su prepušteni sami sebi, često bez plate i osnovnih uslova za dostojanstven život.

Flee (animirani dokumentarni film, 2021)

Dokumentarni film najčešće povezujemo s realizmom – snimcima koji su stvarni, otrgnuti iz života. Waltz With Bashir je još 2008. godine na ovo polje uneo i animaciju, što se tada smatralo revolucionarnim. Junak Bashir nam priča o potisnutim sećanjima i naporu izraelskih vojnika da protumače zašto sanjaju strahote. Animacija je tu korisna, budući da omogućava da se prikaže i ono što se dešava u glavama aktera, pa nas autori zahvaljujući tome lakše vode do masakra iz 1982, u vreme kada je sve počelo.

Flee radi nešto slično, ali animacija ima još jednu ulogu – da sačuva identitete onih koji s nama dele svoju priču. Reditelj Jonas PoherRasmussen je dopustio da se crteži sudare sa scenama iz stvarnog sveta, a iz tog velikog praska nikla je još veća priča – o stradanju, gubitku, ali i o ljubavi i podršci. Amin Nawabi (pseudonim) nam priča o svom velikom putu, stradanju koje može da se uporedi s najsurovijim bajkama – ne onim pričama koje je zašećerio Disney, već onim prastarim, mračnim, nemilosrdnim.

Mr. Bachmann and His Class (dokumentarni film, 2021)

Oni imaju između 12 i 14 godina, pripadnici su dvanaest različitih nacija i neki od njih još uvek nisu savladali nemački jezik. Bahman je taj koji ih vodi kroz proces obrazovanja i uključivanja u zajednicu. Gledajući ovaj emotivan dokumentarac koji se snima jednom u deset godina čovek bi pomislio da, kada bi sva deca imala tako emotivno inteligentnog i strpljivog profesora poput Bahmana, svaki konflikt bi se rešavao razgovorom, a Imagine Džona Lenona bi bila naša stvarnost.

Čekaj me (dokumentrani film, 2021)

Film Čekaj me prati dinamiku odnosa i menjanja pozicije autoriteta u porodici koja iz osećaja dužnosti svojoj najstarijoj pripadnici želi da omogući dostojanstven kraj života, čak i kada ona to ne želi. To je priča o odnosu majke i ćerke u poznom dobu njihovog života, permanentno razdvojenih fizičkom granicom nastalom usled ratova na Balkanu, i njihovom odnosu prema smrti koja se približava.

Serije

Hacks (prva sezona, 2021)

Najbolji smo kad se smejemo, a najslađe se smejemo stvarima koje su mračne po ivicama, gorke i surove.

Jean Smart je sjajna zvezda ove prve sezone, besprekorna i u potencijalno patetičnim momentima. Zahvaljujući njoj, ali i ostalima, dobili smo pravu poslasticu – dramediju iz Las Vegasa. Ono što junaci izgovaraju je inteligentno, oštro, ponekad ruši sve pred sobom, pa zajedno propadamo u patos. Čak je i smrt razlog za smeh, jer nakon smešnog života dolazi urnebesan kraj. Između je priča o starenju, feminizmu, diskriminaciji, strahu, radosti, šou biznisu, svemu što može da vam padne na pamet.

Close to Me (mini serija, 2021)

Amnezija je pomoćno sredstvo najčešće u lenjim narativima, kliše vezan za sapunice. U Close to Me je pak glavni pokretač radnje, ali uopšte nas ne sprečava da se upustimo u ovaj triler, naprotiv. Serija je snimljena prema istoimenom literarnom bestseleru i jasno je od samog početka da je fokus na misteriji i dinamici. Najpre zatičemo glavnu junakinju u lokvi krvi, a potom otkrivamo da je pala niz stepenice u rođenoj kući i da joj je iz memorije isparila poslednja godina života. Jednostavno, ne seća se ničega što se dogodilo u prethodnih 12 meseci, a ispostaviće se da je upravo taj period bio ključan.

Zbog gubitka pamćenja ona je prinuđena da preispita svaki segment svog života, da ponovo promisli o svakoj odluci, postupku, razgovara sa ljudima iz okruženja, što će se pokazati kao najteže. Ne samo da njen mozak skriva nešto, već to čine i ljudi oko nje, njena porodica, kolege. Svi kao da znaju da se nešto desilo, a ne govore joj. Priču pratimo mahom iz njene perspektive, pa deliće slagalice skupljamo postupno, tumarajući kroz njeno varljivo sećanje koje se samo na trenutak pojavi.

Naravno, vremenom ćemo shvatiti i povezati sve, pa je u svetlu tog saznanja amneziju moguće razumeti i kao metaforu za zanemarivanje sa kojim se žene suočavaju kada dođu u određene godine. Do 50. žive za druge, a onda spoznaju da niko ne živi za njih. Zanemaruju ih drugi, a zanemaruju i same sebe, skoro sasvim naučene na sluđivanje i iskorišćavanje, neretko i sa nerešenim traumama iz prošlosti. Suočavanje sa samom sobom i svojom okolinom ima cenu, ali nosi i nagradu koja nije zanemarljiva.

Three Girls (mini serija, 2017)

Serija je snimljena prema istinitoj priči, i to nakon opsežnog istraživanja. Tema je vrlo osetljiva i bolna, a tiče se seksualnog zlostavljanja dece i dečje prostitucije. Žrtve su bile prevashodno maloletne tinejdžerke iz predgrađa Mančestera, a zločinci su godinama ostali neotkriveni. Na kraju su devetorica muškaraca osuđena zbog trgovine belim robljem i silovanja, a spekuliše se da je žrtava bilo više od hiljadu. Počinioci su pakistanskog porekla, što je dovelo i do rasnih tenzija i prebacivanja odgovornosti, u čemu su desničari videli svoju šansu. Oni su bili glasni, policija se povlačila i odugovlačila, a patile su isključivo žrtve. Njihovi iskazi uzimani su godinama, više puta, one su svedočeći morale stalno da prolaze kroz traumu, da bi istraga bezbroj puta završila u ćorsokaku.

Za alarmiranje javnosti i vlasti zaslužna je medicinska sestra Sara, koja ne samo da nije dobila nikakvu satisfakciju za dobro obavljanje svog posla, a i plemenite dužnosti koja se svodi na ljudskost, već je i ispaštala i bila optužena da nije učinila dovoljno. A ona je bila jedina koja je učinila nešto. Zakazali su svi ostali – socijalni radnici, prosveta, policija, sudstvo, porodica, društvo i sistem u celini... Niko iz policije nije odgovarao za zanemarivanje slučaja i dokaza, niko se nije izvinio što nije valjano obavljao sopstveni posao. Odgovornost je ostala na pojedincu, kao i sav ostali teret. Devojke koje su bile žrtve prošle su pakao i nakon zlostavljanja i, opet, mogle su se osloniti tek na benevolentne pojedince, a ne na sistem koji bi trebalo da ih štiti. Iz tog razloga neke nisu ni svedočile, ali su u svakom slučaju bile žrtve ne samo svojih zlostavljača, već i desničara i tabloidnih medija. One koje su u sebi pronašle snagu da svedoče, i to tako da ih suprotna strana nikad ne pokoleba u pokušaju da izvrne njihove reči i žrtve predstavi kao krivce, pokazuju koliko je odlučnosti i vere potrebno da bi se nastavilo sa životom i ujedno zadovoljila pravda. Jer, možda jednog bez drugog nema.

Knjige

E. M. Forster „Put u Indiju“

Priča o sudaru i spoju kultura – indijske, u pokušaju emancipacije, i britanske – kolonizatorske, u današnje vreme najbolje se čita upravo u postkolonijalnom ključu i daje najviše materijala za takvu vrstu tumačenja.

Kroz kompleksne odnose između likova, protivrečnosti u svakome od njih pojedinačno, data je iznijansirana priča o ljudskoj prirodi i kulturološkim razlikama koje se prevazilaze putem sličnosti i potrebe za komunikacijom i razmenom, svojstvenih svakom čoveku. Da li su prijateljstvo i ljubav mogući među onima koji dolaze iz sasvim različitih sredina, šta je potrebno da bi se prevladale suprotnosti, šta su privilegije i kako se prema njima odnosilo onda kada to nije bila tema o kojoj se raspravlja – sve su to pitanja koja ovaj roman razmatra.

Emil Sioran „Brevijar poraženih“

„Niz glavu mi klizi smrt. Kap po kap. U prostoru bez obala nemam se gdje skriti. Nemam izbora. Cijedi se s neba, drsko silazi u oblacima ne-bitka, podrivajući okomito i uzaludno povjerenje.

Zar ću sebi grob kopati u prostranstvima? To je njezin posao. Zašto da je preduhitrim? Ionako mi ga je već iskopala u duši. Već dugo u njemu ležim. Bdijem nad njom zajedno s crvima.

Tvar po kojoj gazim mrtvački je pokrov. Omata mi se oko stopala i kad rukama pokušam dosegnuti svodove serafimskoga ravnodušja, sputava me i ne da mi da uzletim.

Za mene postoje samo silazni putovi. Gležnjevi su mi istrunuli u talogu vječnosti, dok je vrijeme što još dašće u meni prošlo grobljima, a u trenucima kojima se ponosim dišu pokojnici“.

Pesme

Joy Crookes je britanska kantautorka koja moderni zvuk meša sa soulom i R&B-jem, uz natruhe jazza i bezvremenskog osećaja '60-ih. Njen prvi album Skin izašao je prošlog meseca, a mi se unapred radujemo svemu što nam sprema u budućnosti.

Podcast

Speaking of Psychology

Ovaj podcast pokrenulo je Američko udruženje psihologa, a bavi se kako najnovijim tako i već dobro poznatim temama iz oblasti psihologije. Uz poneki praktični savet, autori slušaocima najpre pomažu u razumevanju psihologije kao nauke i, posledično, njenoj primeni u svakodnevnom životu.

Slušajte ovde.

Nostalgija

Lost Highway (1997)

Mnogi su upamtili bledog starčića, te telefonski razgovor koji se odvija na više paralela. Bledo lice smrti ostalo je urezano i decenijama kasnije, kao uostalom i sve drugo što je radio David Lynch.

Horor film

Hereditary (2018)

„Publika koja očekuje čudovište koje iskače iz mraka, duhove, glasne zvukove i trzanja (jumpscare) ili da budem još približniji, filmove tipa Conjurnig, Insidious, The Others ili Ring nemaju šta da traže jer “Nasleđeno zlo” je više umetnički / Arthouse horor film“ (Milorad Milovanović)

Video igre

Cursed to Golf: Igra za ljubitelje golfa

Većina onih koji igraju golf se tim sportom bavi iz ljubavi prema šetnji i lopticama. Igra Cursed to Golf tu perspektivu menja, a igrač lopticu juri kako bi pobegao iz pakla s rupama i lopticama.

Developeri iz ThunderfulPublishing i Chuhai Labs igru zovu „golf like“, pa je odmah jasno da se ne radi o običnoj igri koja je inspirisana nekim sportom. Igrač na golf turnir dospeva nakon što pretrpi udarac groma, pa je odmah jasno da se radi o nekoj vrsti čistilišta. Da bi utekao iz uklete poljane, mora da savlada igru i pogodi 18 rupa koje su raspoređene po neobičnom terenu.

Cursed to Golf na PC i Switch stiže 2022. godine, pa će zaljubljenici u golf i zagrobni život morati još malo da sačekaju.

*Kontrapreporuke

Body Cam (2020)

Odlična prilika da se napiše „gledali smo da vi ne biste morali“.