Dan je i dalje tu, samo je mladost negde otrčala

Proslava Dana mladosti okupljala je najveća imena scenskih i muzičkih umetnosti Jugoslavije. Najbolji kompozitori, najpopularinije glumice i najtalentovaniji best brojevi naše zemlje dolazili su u Beograd da bi na stadionu JNA čestitali rođendan drugu Titu. Tu se nije štedelo ni na produkciji, ni na honorarima. Autori su imali na raspolaganju neograničena sredstva iz budžeta federacije, a pod rukom su im bile i hiljade statista - pionira, omladinaca i pripadnika JNA.

Koreografija Sleta je po pravilu bila eklektička, po uzoru na sokolske sletove, filmove Leni Rifenštal i eleuzijske misterije, uz obilato korišćenje arhetipsko-mitološke simbolike plodnosti i obnavljanja života na prelazu proleća u leto. Ponovno rađanje inicirano je spektakularnim unošenjem falusoidne palice (“štafeta mladosti”) na stadion i uručivanjem iste u ruke predsednika Republike. Nakon poljupca dolazilo je do ekstaze, a bogami i katarze, u vidu velikog vatrometa nad Beogradom. 

Pored estetske, slet je imao i političku dimenziju. Ritualno izražavanje lojalnosti drugu Titu, partiji i državi odvijalo se pred kompletnim političkim i vojnim rukovodstvom zemlje, uz obavezno prisustvo aktuelnog predsednika Saveza socijalističke omladine Jugoslavije (SSOJ), koji je imao ulogu domaćina proslave. Od silnih predsednika omladine, najviše je upamćen Azem Vlasi, zbog elegantnog odela koje je sašio po uzoru na Titovo.

Jugosloveni trče počasni krug

Štafeta  je krenula je 1945. godine. Tada je CK SKOJ-a (Savez komunističke omladine Jugoslavije) odlučio da rođendan maršala Tita obeleži posebnim programom, tako što će “uoči 53-rođendana druga Tita naše Odeljenje za fiskulturu i sport organizovati masovna omladinska štafetna trčanja širom Jugoslavije”. Ideja je bila da omladinci nose “lepo izrađene palice i u njima pismenu čestitku našem Maršalu, prenoseći pozdrave naroda koji će ih putem dočekivati...”

Prva štafeta pošla je iz Kumrovca, rodnog sela druga Tita. Nju je u Beogradu predao Mika Tripalo, u to vreme predsednik Narodne omladine Jugoslavije, a kasnije šef hrvatske Partije i žrtveni jarac hrvatskog proljeća. Posle je svake godine štafeta kretala iz nekog drugog mesta i druge republike.

Štafete su nosili pioniri i pionirke, omladinci, studentkinje i mladi radnici i seljanke. Većina je trčala, ali bilo je i onih koji su plivali, ronili, pa čak i skakali iz aviona. Ko nije trčao, plivao ili leteo, stajao je u špaliru, aplaudirao i bodrio mlade maratonce.

Sve je to bilo praćeno velikim i veselim priredbama, uzbuđenje je raslo, pa mnogi pioniri nisu mogli da zaspu veče pre nego sto dođe njihov red za trčanje. Bar ne pre pola devet.  Bilo je izrađeno više od 100.000 štafetnih palica i ispisano na milione ceduljica s najboljim željama. One su bile adresovane “voljenom predsedniku Titu”, “dragom Titi”, “Starom”, “maršalu Titu”, “vrhovnom komandantu”, “arhitekti nesvrstanosti”, na svim mogućim jezicima i pismima Jugoslavije. Višemesečni put štafete iz dana u dan pratile su novine i radio-stanice, a kasnije i televizija. Za nosioce štafete bila je velika radost da se vide u nekom kadru iz dnevnika ili filmskih novosti, a o njihovim tetkama i bakama i da ne govorimo.

Kada je Tito umro 1980. godine, štafeta je nastavila svojim putem. Omladina je i dalje trčala, autori su naplaćivali masne honorare, a državno rukovodstvo je i dalje sedelo u loži na stadionu JNA i pravilo se blesavo, kao da se ništa nije promenilo. I ko zna dokle bi to trajalo da se nisu umešali Slovenci.

Ko je ugasio svetlo

Kada je 1987. godine, po sistemu rotacije, došao red na Savez socijalističke omladine Slovenije da se bavi Danom  mladosti, SSOS je između ostalog predložio zvanični poster manifestacije. Reč je dakako o čuvenom plakatu Novog kolektivizma, koji parafrazira  sliku nekog arijevskog omladinca s nacističkom zastavom u jednoj, i buktinjom svesti u drugoj ruci.

Nazi simbolika je u interpretaciji slovenačkih omladinaca bila zamenjena jugoslovenskom, i ono što bi u normalnim okolnostima izazvalo samo sleganje ramena zbog nedostatka duha – ako polazimo od one Kišove da se kič meri banalnošću svojih asocijacija – pretvorilo se u prvorazrednu senzaciju i politički skandal. To je bila poslednja artistička bomba koja je potresla Jugoslaviju pre nego što su počele da je potresaju prave eksplozije i pre nego što je sve otišlo dođavola, pa ovakve stvari više nikome nisu ni bile važne. 

Ali tada je krenula haranga pravovernih. U napadima su prednjačile iste one televizijske i novinske redakcije i isti oni politički i kulturni radnici koji će samo koju godinu kasnije staviti sve svoje moralne i intelektualne kapacitete na raspolaganje mnogo mračnijim silama od onih sa kojima su se slovenački omladinci uhvatili u koštac. Bilo je naravno i onih koji su stali u odbranu. Ali to su bili samo Slovenci, ne računajući po koji usamljeni glas iz Zagreba, Sarajeva i Beograda.

Što se samih “kolektivista” tiče, oni su na kraju morali da sastave “Izjavu” u kojoj piše da “ta plakat enkrt za vselej briše negativno simboliko mračne polpreteklosti. Svastiko je prekrila petokraka zvezda (…) po vzoru nočne ilegalne akcije partizanov, ki so z rdečo zvezdo uničevali fašistična obeležja”. Izjava se završava rečima “Živel dan mladosti – svoboda umetniški ustvarjalnosti!”

Dan mladosti, uprkos najboljim željama Novog kolektivizma, nije preživeo. Te godine je pod ciničnim imenom “Upalite svetlo”  održana završna proslava u Beogradu. Reflektori su pogašani, a sta je posle bilo, znamo. Ono sto se u međuvremenu zaboravilo je ime poslednjeg nosioca štafete. To je bila pionirka Rejmonda Broćaj iz Gnjilana, a štafetu je u ime pokojnog predsednika Tita  primio Haim Redžepi, u ono vreme predsednik Omladine Jugoslavije. 

U to vreme u životu je bila još jedna manifestacija u vezi s Titom. Naime, od 1981. godine, na godišnjicu njegove smrti, 4. maja u tri i pet popodne, svi radni ljudi i građani Jugoslavije stali bi u stav mirno i minutom ćutanja odali počast svom bivšem lideru i prošlom životu. Odnekud bi se oglasile sirene, saobraćaj bi stao, a narod ukopao u mestu, neki stisnutih vilica i sa suzom u oku.

Uskoro je onima što su naročito jako stiskali vilice, kao i onima koji su posebno žustro trčali štafetu postalo jasno da se stvari menjaju. Takvi su prvo prestali da se obaziru na sirene, a neki su otišli i korak dalje, pa su se u tri i pet kolektivno uhvatali za jaja, kao što su to demonstrativno učinile pristalice Zorana Đinđića u Beogradu 1989. godine. Što je verovatno trebalo da znači da ih boli ona stvar za Tita. Kao i za ono čemu ih je mama učila kad su bili mali.

Ma koliko da je bilo mučno gledati omladinu po kafićima i penzionere po parkovima kako ustaju na sirene, ovaj običaj  nije bio neuobičajen u drugim komunističkim diktaturama. U Holandiji, na primer. Tog istog 4. maja svake godine od 1945. naovamo, život stane na dva minuta. Ljudi na ulicama, osoblje po coffee shopovima i turisti u red districtu staju kao po komandi u stav mirno u čast holandskih heroja i žrtava rata. Za razliku od nas, glupi Holanđani još uvek imaju podanički odnos prema svojoj prošlosti.

Kako to rade drugi

Jugosloveni nisu izmislili rupu na saksiji. Ideja za štafetu nije nova – ukrali su je od Starih Grka, zajendo s palicom od olimpijske baklje. Sam običaj – da slave rođendan svog predsednika - Jugosloveni su maznuli na trulom Zapadu.

Amerikaci su slavili rođendan Georga Washingtona još dok je ovaj bio živ, uz artiljerijske plotune, vojne parade, vatromete i narodno veselje. Škole tog dana nisu radile, a čak su i Crnci imali slobodan dan. Amerima je bilo potrebno skoro 200 godina da shvate da im je predsednik umro, pa su otpriilke u isto vreme kada su Jugosloveni prestali da slave Titov, preimenovali Washingtonov rođendan u Presidents Day. To je danas jedinstven praznik svoje vrste.  Čak ni na Kubi ne postoji ništa slično “Danu generalnih sekretara”. 

Ali Presidents Day se, kažu, potpuno komercijalizovao. Sad se cela priča uglavnom svodi na shopping sales day i po stepenu konzumentskog zanosa i potrošačke groznice postaje sve sličniji proslavi najpopularnijeg i najkomercijalnijeg rođendana na svetu. Onog u decembru.

Slično je i u Holandiji, gde se kraljičin rođendan (Koninginnedag) uglavnom proslavlja na 'vrijmarktu' gde se prodaje i kupuje sve ono što nikome ne treba. Posle se pije pivo ili ko sta već voli i nazdravlja poglavarki države i njenoj monarhiji.

Na ovakvim izlivima ljubavi prema državnim vlastima pozavideo bi i Kim Džong Il, kada bi kojim slučajem dobio vizu da sve to vidi. Mada ni Korejanci nisu mutavi – oni slave čak dva “državna” rođendana – jedan u čast svog živog lidera, a drugi u čast njegovog tate, koji će, kažu, uvek biti živ. Nesto slično je pokusao i Turkmenbasi, ali nije išlo, pa je morao da se zadovolji samo pozlaćenim spomenikom svojoj majci. Jer ga je rodila. Između ovakvih gluposti i našeg Dana mladosti mogu se naći svakakve sličnosti, ali postoji jedna suštinska razlika. Ostali su to morali da rade, a mi smo to hteli.

Ovakve rođendanske proslave ne održavaju se samo u totalitarnim zemljama, poput Holandije, NDRK, SFRJ i USA. Ima toga i u Britaniji.  Ali tamo se Kraljičin rođendan (iako državni praznik) slavi diskretno, tako da uvek padne na prolećni Bank holiday, koji  je ionako neradni dan. Ali to ne znači da Britanci ne vole svoju kraljicu. Naprotiv, vole i nju i sve članove njene porodice.

Royal Family je predmet pomne pažnje javnosti, od koje mediji ništa ne kriju. Kod nas je to bilo drugačije.  “Delo”, “Vjesnik” i “Politika” iz konspirativnih razloga nikad nisu objavljivali slike Zlatice Broz kako se na Bahamima vata s nekim instruktorom ronjenja, niti Miše Broza u nacističkoj uniformi kako pije pivo na nekakvom Halloween partiju. Iz istog razloga venčanja i sahrane članova Titove porodice nikad nisu bile prenošene direktno preko državne televizije, niti su njihovi batleri i kućna posluga – sve do nedavno –  prodavali svoje priče žutoj štampi.

Izuzetak je bila samo Titova sahrana. To se ipak nije moglo sakriti jer je u Beograd tada došlo čak 208 delegacija iz sveta (po računici Dr F. Poljićkog, četiri više nego na sahrani Pape Ivana Pavla II), a bilo je tu i dvadesetak miliona uplakanih i očajnih ljudi koje nisi mogao da ne primetiš čak i da si hteo. 

Ali, život ide dalje. Samo što se u međuvremenu ogromna većina Jugoslovena predomislila i odlučila da u prošlosti stvari baš i nisu bile takve kao što su izgledale.

Sećanje na Titovu štafetu izaziva podeljene emocije. Za jedne, kojih je manje, to je simpatična, nostalgična uspomena na blesavu mladost i montipajtonovske reportaže državne televizije. 

Za druge, kojih ima više - računa se da je svaki treći Jugosloven bar jednom u životu “trčao štafetu” - to je neprijatno podsećanje na ono u čemu su učestvovali: kako su trčali, pravili kolutove i dubili na glavi. I bili srećni.   

RETRO POGLED: SEĆANJE NA DAN MLADOSTI