Sramota koja teče
Dimitrije Ljotić ljotićevci

Photo: WIkipedia

Dan Ljotićeve pobede nad antifašizmom

Ljubitelji fašizma, Dimitrija Ljotića i streljanja u Šumaricama imali su u čemu da uživaju ovog 9. maja. Svečana akademija povodom Dana pobede nad fašizmom u beogradskom Narodnom pozorištu održana je u znaku rehabilitacije kvislinških pokreta, četničkog i zboraškog. Dok se na ekranu šepurio Draža Mihailović, nesrećni glumci su recitovali ljotićevske koračnice „Mi znamo borbu“, „Vi mrtvi niste“, „Borba već se bliži kraju“, Već kuca čas“ i „Jedan za sve, svi za jednoga”, po scenariju Đorđa Pavlovića, umetničkog direktora Filharmonije mladih “Borislav Pašćan”. U devetom krugu pakla, krčkajući se u svom kotlu, Marisav Petrović, komandant Drugog puka Ljotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, koji je slao kragujevačke civile na pokolj u Šumaricama – zadovoljno je trljao ruke. A i državni vrh Srbije je uživao u ljotićevskoj poeziji, udobno zavaljen u fotelje velike sale Narodnog pozorišta.

Vođa fašističkog Zbora: Dimitrije LjotićKad je pukla bruka, javio se istoričar Dejan Ristić da ugasi vatru benzinom. Ristić je obznanio da je on bio jedan od tri člana Vladine stručne komisije koja je bila zadužena za izbor scenarija za proslavu Dana pobede, a potom je ustvrdio da je autor spornih pesmičuljaka Momčilo Nastasijević. Ristić je naširoko objašnjavao kako su ljotićevci zloupotrebili Nastasijevićevu pesmu, te kako se rukovodio načelom da „dela Momčila Nastasijevića, njihova autentična poruka i originalne ideje budu sačuvane od različitih zloupotreba koje su nastupile nakon njegove smrti, kao što je bila i ova ljotićevska”.„To što neko zloupotrebljava nešto ne znači da mi to treba da podržavamo na taj način što ćemo prestati da koristimo ta umetnička dela u školskom programu, u svečanim programima i na bilo koji drugi način“, dodao je Ristić. Istoričar je uveravao javnost da su članovi komisije „pažljivo pročitali scenario i da u njemu ništa sporno nisu videli“, već su od tri pristigla predloga jednoglasno odabrali najbolji.

Stub i “Tvrđava” neistine

Falsifikovanje uopšte nije lak posao, i za tu nečasnu rabotu treba imati pameti, znanja i talenta. Da su Ristić i Pavlović smislili rezervni scenario za slučaj da neko u Srbiji ima internet, da je u stanju da ukuca recitovane stihove u Google i da u roku od nekoliko sekundi vidi da dotične stihove pevaju razni neo-nacisti i ljotićevci, te da se mogu pronaći i na Vikipediji pod nedvosmislenom oznakom “Ljotićevske pesme” – stvari bi bile malo komplikovanije. Tvrđava ljotićevštine: Pesme fašističke pobede za Dan pobede nad fašizmomAko već želiš da ljotićevske koračnice pripišeš nekom pesniku, trebalo je to uraditi pametnije. Na primer, pripisati ih nekom minornom rodoljubivom pesniku, po mogućstvu skribomanu, čija sabrana dela ne postoje, pa bi proveravanje krivotvorine bar potrajalo. Ovako, sve je ispalo komično. Gde se setiše baš Nastasijevića koji je u životu napisao sedam ciklusa pesama, lirskih krugova, plus nešto malo rane poezije, a pritom je Novica Petković priredio kritičko izdanje njegovih sabranih dela. Ništa lakše od proveravanja da li su neke pesme Nastasijevićeve ili nisu. To nije smetalo velikom delu javnosti da bespogovorno prihvati Ristićev falsifikat kao suštu istinu, pa se fokus rasprave pomerio u neke bizarne predele.

Potpisnika ovih redova cela ujdurma je malo iznervirala, što je rezultiralo malim istraživanjem i utvrđivanjem da pesme, naravno, nisu Nastasijevićeve, već da potiču iz zbirke dobrovoljačke lirike “Tvrđava” koju su kvislinzi objavili pod okupacijom 1944. godine, a drugo izdanje se pojavilo u emigrantskom izdavaštvu, u Minhenu 1977. godine, u izdanju “Iskre”. Nakon objavljivanja teksta “Kako je Momčilo Nastasijević postao Ljotićev dobrovoljac” na sarajevskom portalu Nomad.ba, mnogi mediji su takođe “otkrili” poreklo ljotićevskih koračnica sa svečane akademije. Do tog trenutka sam bio ubeđen da je ova knjiga poznata samo Radomiru Konstantinoviću koji je o njoj pisao u “Filosofiji palanke” i pažljivim čitaocima Konstantinovićevog dela, ali se ispostavilo da je antologija ljotićevske poezije obavezni deo biblioteke svakog poštenog knjigoljupca, te da je broj temeljnih poznavalaca ljotićevskih lirskih sklepotina zavidan.

Imenovanje i ostavka

Dejan Ristić je za fašističko orgijanje na Dan pobede odmah nagrađen: Vlada Srbije postavila ga je na mesto vršioca dužnosti direktora Muzeja žrtava genocida. Kad aminuješ ljotićevske koračnice za Dan pobede, logično je da avanzuješ na poziciju sa koje možeš još temeljnije da se posvetiš plesanju na grobovima nevinih žrtava fašizma. Možda na novom položaju Ristić otkrije i da je Krleža pisao ustaške koračnice, a da su četnici zloupotrebili Vinaverove pesme, pa su ga dva puta pretukli u nemačkom logoru i polomili mu vilicu, nezadovoljni izborom rima i nekim sumnjivim neologizmima; čudni su putevi naučnog istraživanja metodom izmislica & besmislica.

Odmah po postavljanju Ristića na novu dužnost, istoričarka Sanja Petrović Todosijević dala je ostavku na članstvo u Upravnom odboru Muzeja žrtava genocida. U pismu koje je 13. maja uputila predsedniku UO, episkopu Jovanu Ćulibrku, Petrović Todosijević navodi razloge za ostavku, od kojih je najvažniji onaj koji se tiče Ristićevog učešća u ljotićevskom spektaklu. “Smatram da je odluka Vlade Republike Srbije da imenuje v.d. direktora Muzeja, tri dana nakon zvanične državne proslave Dana pobede nad fašizmom, koja se i odgovornošću Dejana Ristića pretvorila u priredbu sa mnoštvom elemenata koji veličaju fašizma, Muzeju učinjena nenadoknadiva šteta”, piše Sanja Petrović Todosijević u svojoj ostavci.

Izvinjenje, ludom radovanje

Među onima koji su organizovali i sproveli u delo slavljenje fašizma na Dan pobede nad fašizmom vladao je muk sve do 15. maja kad se oglasio autor scenarija svečane akademije Đorđe Pavlović. Dirigent je uputio javno izvinjenje svima “koje su pojedini sadržaji tog programa sa pravom uznemirili”. U pokajničkoj poslanici scenarista veli ovako: “Želim da naglasim to da sam, prevashodno vođen potrebom da osnov programa čine dela umetničke muzike, a svojom nesmotrenošću i nedovoljnim poznavanjem književno-istorijske materije, u tekst scenarija uneo i stihove koje sam, koristeći očito nepouzdane internet izvore, nesvesno pripisao našem velikom pesniku Momčilu Nastasijeviću čime sam bez zle namere u zabunu doveo sve koji su bili uključeni u realizaciju svečane akademije".

Auh, kako beše ide ona poslovica o kockanju i vađenju? Da krenemo redom. Ako Pavlović već ne poznaje dovoljno ni književnu, ni istorijsku materiju, zašto se uopšte prihvatao pisanja scenarija? Je l’ ovde postao neki narodni običaj da se državnim poslovima bave isključivo ljudi koji o njima nemaju blagog pojma? Dobro, ako je već rešio da se oproba na nepoznatom polju, zašto nikog nije pitao za savet? Na primer, nekog profesora književnosti i istoričara. A mogao je da radi scenario zajedno sa stručnjacima za druge oblasti, pa se svako posveti onome što zna. Zapravo, iz ovog smušenog izvinjenja proizlazi da je sasvim normalno baviti se nečim što ne poznaješ, valjda zato što poznaješ koga treba.

Idemo dalje. Ljotićevske stihove scenarista je, kako sam veli, pronašao u “nepouzdanim internet izvorima”. Da li je i ostale pesme ubačene u scenario našao na internetu (“Odbranu zemlje” Branka Miljkovića, “Krvavu bajku” Desanke Maksimović i “Kamenu uspavanku” Stevana Raičkovića)? Čitanje knjiga je izašlo iz mode? Školska lektira je nedostupna? Dobro, neka je našao te pesme na netu, ali gde je taj “nepouzdani internet izvor” ljotićevske lekovite vode u kojem piše da su dotične koračnice delo Momčila Nastasijevića? Takvog izvora nema, ali zato se sve navedene pesme mogu pronaći na ljotićevskim sajtovima i na ljotićevskim Youtube kanalima. Kao što već rekoh, ima ih i na Vikipediji, u rubrici “Ljotićevske pesme”. Ako nađeš neke stihove na internetu u odeljku koji se zove “Ljotićevske pesme”, kojim to čudnim putevima uma dođeš do zaključka da su to pesme Momčila Nastasijevića? Kako izgleda taj misaoni proces u kojem “nesvesno” pripišeš ljotićevske pesme “velikom pesniku”, i to “bez zle namere”?

Nesvesno izbacivanje kvislinških strofa

Nije kraj nedoumicama. Ako si već “nesvesno” pripisao autorstvo pesama Nastasijeviću, zašto onda nisi pesnika potpisao? Sve ostale pesme bile su uredno potpisane, imena Branka Miljkovića, Desanke Maksimović  i Stevana Raičkovića su se pojavila na akademiji dok su recitovane njihove pesme, ali zato u većem delu programa, kad su recitovane ljotićevske koračnice – potpisa nije bilo. Dakle, Pavlović je bio ubeđen da su dotične pesme Nastasijevićeve, ali iz nekog razloga teško dostupnog ljudskom umu – pesme nije potpisao. Koristio je isključivo internet izvore, ali nekim čudom nije primetio da su svi ti izvori ljotićevski. Potom je pronađene pesme skratio, izbacujući eksplicitno kvislinške strofe, misleći da će tako da zabašuri njihovo poreklo.

Na primer, iz pesme “Vi mrtvi niste“ uzeo je prvu i poslednju strofu koje su recitovane na početku i kraju priredbe, ali je izostavio drugu strofu, pretpostavljam „nesvesno“:

„Vi ste pošli učitelju svome,
A u težak i krvavi boj,
I za našu lepu misao Zbora
Vi ste dali mlađan život svoj”.

Iz pesme „Već kuca čas“ uspeo je da izostavi refrensku strofu, takođe sasvim „nesvesno“:

“U Zbor, u boj, sva omladina stupa
Za drugom drug, za bratom brat, junaci slave nove.
U Zbor, u boj, sav narod hrli skupa,
U Zbor, u boj, jer otadžbina zove”.

Kad može zboraška kopija, može i nacistički original

Ne vredi, kad nisi u stanju da falsifikuješ autorstvo ljotićevskih pesama, nisi u stanju ni da napišeš izvinjenje koje bi delovalo koliko-toliko ubedljivo. Prosto ne ide. Na kraju tog nespretnog izvinjenja Pavlović veli: “Posebno izvinjenje upućujem Dejanu Ristiću, članu komisije, kao i dramskim umetnicima Vjeri Mujović, Nebojši Kundačini i Lepomiru Ivkoviću zbog toga što su, bez svoje stvarne odgovornosti, prethodnih dana u javnosti bili izloženi neprijatnostima i prozivanjima". Dobro, glumci stvarno nisu ništa krivi, njima duguje izvinjenje. Ali zašto se izvinjava Ristiću? Je l’ ga neko prisilio da bude član komisije? Tu je izabran zato što je istoričar, stručnjak, poznavalac materije.

Ristić je morao da zna da su sporne pesme ljotićevske koračnice. Ako nije znao, mogao je prosto da ih potraži na internetu, za nekoliko sekundi bi video da se radi o ljotićevskim pesmama. Mogao je neki zlonamerni scenarista da poturi i nacističke stihove, a njihovo autorstvo da pripiše, šta ja znam, Vladislavu Petkoviću Disu ili Rastku Petroviću. Recimo, ubaci himnu Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, ali izostavi neke nezgodne stihove: “Podignite zastavu visoko, redovi neka su čvrsto zbijeni! Mi smo već spremni za borbu! Ropstvu će brzo doći kraj! Naši drugovi, koje su komunisti i reakcionari ubili, sada marširaju zajedno sa nama”.

Šta fali? Kad može zboraška kopija, može i nacistički original. Pogotovo što je poruka nacističke himne i pesme “Vi mrtvi niste” u suštini ista. A i neprijatelj im je zajednički, kako lepo govore stihovi iz pesme „Borba već se bliži kraju“ koje je scenarista „nesvesno“ preskočio: „Crveni se plamen gasi / I sviće nam sloboda”. Da li bi i tada član žirija bio lišen odgovornosti?

Love, a ulovljeni

Providni su trikovi u Pavlovićevom izvinjenju, što bi rekao Nastasijević: “Love, / a ulovljeni”, ali on se bar oglasio izvinjenjem, pa makar i totalno promašenim. Svi ostali se prave mrtvi. Niko se nije izvinio, ni Dejan Ristić, ni ostala dva člana komisije (nepoznata javnosti), ni članovi odbora za proslavu (takođe nepoznati javnosti), niti bilo ko iz državnog vrha, ni upravnica Narodnog pozorišta Ivana Vujić, niti bilo ko iz ove nacionalne institucije. Niko ne nalazi ništa sporno u tome što su se Narodnim pozorištem orile pesme koje su dželati pevali dok su ubijali svoje žrtve – i sve to u čast tih istih žrtava. Mogli su i da skandiraju „Za dom spremni“, na isto bi izašlo. Eto ideje za sledeću svečanu akademiju, samo neka ustaški pozdrav proglase manje poznatim stihom Laze Kostića.

Nisu poznati čak ni članovi Odbora za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije Vlade Srbije, koji je organizovao svečanu akademiju. Kada je taj Odbor formiran, u Službenom glasniku je izašlo obaveštenje da se za predsednika imenuje „ministar nadležan za poslove negovanja tradicija oslobodilačkih ratova Srbije“, a za članove „ministar nadležan za unutrašnje poslove, ministar nadležan za poslove prosvete, ministar nadležan za poslove odbrane, ministar nadležan za poslove kulture i informisanja, državni sekretar nadležan za poslove negovanja tradicija oslobodilačkih ratova Srbije”.

Niko od pomenutih se nije oglasio povodom fašističkog orgijanja u Narodnom pozorištu. Izgleda da su svi zadovoljni akademijom, pljuvanjem po milionima žrtava fašizma i nacizma, slavljenjem Ljotićevih falangi, te konačnim trijumfom revizionizma. Niko ne oseća potrebu da se izvini, a kamoli da podnese ostavku zbog sramote koja je ogromna čak i za niske kriterijume ovog raspalog društva. Pošto je očigledno sve u naboljem kvislinškom redu, a bune se samo retki pojedinci i organizacije, ionako marginalizovani, nema razloga da i sledeće godine svečana akademija ne protekne u istom duhu. Nema potrebe da se bilo šta menja u koncepciji obeležavanja praznika, osim njegovog imena. Umesto Dana pobede nad fašizmom, mnogo bi mu bolje pristajao Dan Ljotićeve pobede nad antifašizmom.

*Tekst prenosimo sa portala Slobodna reč

Oceni 5