Danas mase veruju u nacionalizam, fašizam ili komunizam

I*

21. 06. 1956.
Do sada sam gledao na hiljade filmova, ali nijedno uzbuđenje koje me je zahvatilo u kinodvoranama nije bilo slično onom od sinoć. Projektovan je "Andaluzijski pas".

Brutalno razgolićavanje bezmerne oblasti podsvesnog. Pokazalo se da i najveća alogičnost, i najluđe bezveznjaštvo imaju dubokog smisla. Drhtavica, nervoza i strepnja su zahvatili gledaoce. Bili su paralisani. Iako je Bunjuel tokom snimanja ovog filma napominjao da će ga svaki gledalac primati na svoj način, "Andaluzijski pas" je verovatno jedan od retkih eksperimenata sedme umetnosti koji u očima, osećanjima i intelektu najrazličitijih ljudi izmamljuje isti odjek. Uostalom, to nije ništa čudno: "Andaluzijski pas" se najviše približio univerzalnom jeziku sna. U njemu je zastupljen isključivi govor slike.

*

12. 10. 1956.
Mit individue: Nema nikog u koga bi se smelo pouzdati, nema ničeg u šta bi se moglo verovati (jer je istorija krvava zbrka, jedinstvena kosmička zbrka propalih iluzija i izneverenih nada čiji su bledi odbljesci strpani u muzeje, biblioteke i arhive kao dotrajale i neupotrebljive karoserije starih vozila). Čovek ostaje sâm, a ako već mora biti sâm, i ako, kao usamljenik, biva ugrožavan od drugih, zašto da gnjili među njima kada mu je bolje da bude uzdignut iznad mulja u koji je potonula čovekova bit. I tako osamostaljen, postane definitivno i slobodan.

Nesporno, za obolele (a koji inteligentan čovek ovoga vremena to nije, ukoliko nije slep ili gluv?) - ideja je veoma privlačna. Za njom žudi čitavo njihovo biće, i ta ideja postaje fiks-ideja, prerasta u konstantan san, poprima vid opsesije i dimenzije mita.

Ali baš zato što ima obličje i snagu mita, ideja individualizma počinje da izneverava individuu (tačnije: da potvrđuje svoju naivnu iluzornost): kao i svaki mit, i ova ideja nosi u sebi zanosni vapaj za angažovanjem radi sopstvenog ostvarenja. Kako mitovi i dalje ostaju mitovi, to jest ostaju magle raspršenih nada pomešanih sa krvlju, tako se i angažovanje, inspirisano nadom, izvrće u razočaranje.

Zabluda je u ovome: ništa se ne može menjati bez angažovanja, a angažovanje mora biti kolektivno da bi postiglo ma kakve rezultate, pa makar i lažne. Prema tome, osnovna ideja individualizma angažovanjem biva izneverena.

Kule od oblaka odavno su razduvali vetrovi zbilje, i ja osećam pustoš koja okružuje ljude. Ali to ne znači da ću se odvojiti, jer sam ubeđen da je sâm čovek nemoćan, i da je borba jedini način kojim se može promeniti neizdržljivo stanje u kojem se nalazimo

A ne angažovati se (što će reći: ne činiti prinudu, ne usmeravati ili ne sugerisati), znači prepustiti životnu situaciju stanju u kojem se već nalazi. Pokušati izdići se iznad, znači ostaviti ono ispod onako kakvo jeste. Prema tome, suštinski se ništa ne menja: posle bekstva (to jest izdizanja "nad") smirenje neće doći: animalno življenje odvija se i dalje u paklu. Ako ga se individua liši, ona se lišava svoje telesnosti, upravo sebe same.

A kako se, ipak, ne može bez živog peska (bez zbilje, bez nepodnošljive realnosti), pribegava se preziru. Prezir treba da izdvoji individuu iz svega u čemu se nalazi, ali bez čega ne može da opstaje.

*

18. 10. 1956.
"On je stari i iskusni komunist" - tako me je okarakterisao sekretar OPO, a ja sam se nasmejao toj delimičnoj istini - laskalo mi je što me je poistovetio sa onima koji su "pravi" i "neuništivi", ali i - nemoćni.

Jasno sam osetio tu nemoć čiji je uzročnik postojanje zabluda: blaženo intrauterinsko kupanje u mitu zapljuskuje oči, parališući logičnu, trezvenu misao. Zabluda - to je mazivo inerciji, a inercija je suština naše danas već obesmišljene Partije. Svakako, u svemu ovome najzanimljiviji je moj sadašnji, ali i moj budući odnos prema OPO.

Ne stidim se da kažem da sam nekada verovao. I pored svih fleka na društvenom profilu, bio sam čvrsto ubeđen da su to trenutne neminovnosti. Međutim, s vremenom, zablude su otpale kao mokre pelene i ja sam danas sâm. Otcepljen sam, jer sam "progledavši oslepeo" - kako kaže Toma Marković. Kule od oblaka odavno su razduvali vetrovi zbilje, i ja osećam pustoš koja okružuje ljude. Ali to ne znači da ću se odvojiti, jer sam ubeđen da je sâm čovek nemoćan, i da je borba jedini način kojim se može promeniti neizdržljivo stanje u kojem se nalazimo. Moja pasivizacija ne bi ništa promenila na nakaznom profilu naše stvarnosti, a snaga kolektiva je nezamenljiva, bez obzira na to što je trenutno (a možda i zauvek?) uperena protivu individualnih sloboda, koje, kao takve, i jesu jedine slobode.

Ostajem. Pružaću koliko mogu (ukoliko ne izbije definitivan sukob između mog životnog smisla i kolektivnog mita). Znam da mnoštvo čine čestice, i da ono od njih zavisi. Možda će tih čestica, ovakvih, ili sličnih, kad-tad biti više, možda će se razbistriti magle, a tada ću moći da se nadam zori koja će doći u snopovima poštenih ruku. A dotle, ceneći slobodu koja nije samo umetnost, već i hleb, i zdravlje, i prestanak strepnji od poživotinjenja, ostajem tu gde jesam, da pružam koliko mogu, iako je trenutno obmana idol kome se metaniše.

*

13. 01. 1957.
Poražen sam pozorišnim komadom "Čekajući Godoa". Ne čudim se što je bio zabranjen. Prava umetnost nikada nije "prijatna". Nikad nije išla u prilog društvu.

*

30. 01. 1957.
Bilo kako bilo, samoća je uvertira u smrt (kao što je to u izvesnom smislu i san) i, kao takva, kao ugrožavalac iluzije o večnom traganju, samoća je čoveku nepodnošljiva. To potvrđuje i činjenica da se i represalije kolektiva prema otcepljenoj individui ispoljavaju uvek na dva načina: 1) ili prinudnim slanjem u smrt, 2) ili prinudnim slanjem u izolovanost. I dok izgnana individua, stavljena u stanje blisko smrti, čezne za životom u kolektivu, simbolično nazivanim SLOBODA - do koje može dospeti samo milošću društva (koje tu milost uvek naplaćuje na taj način što u jedinki suzbija egoistične nagone), a nikako individualnim fizičkim buntom (setite se Karila Česmena!) - dotle dobrovoljno izgnanstvo, ako nije mističnog karaktera, rađa osvetu društvu u vidu umetnosti. Paradoksalno, ali je tako.

Umetnik - ugrošen društvom što snagom kolektiva osporava samostalnost individue i time remeti ravnotežu između njenih vitalno afirmativnih i vitalno negirajućih nesvesnih nagona na štetu prvih (koji su jedina spona pojedinca sa kolektivom) - jeste čovek koji će pribeći dobrovoljnom izgnanstvu kroz stanje samoće. Kako ga takva situacija stavlja u dilemu: ili da potpuno poklekne pred najezdom nagona smrti ili da pokuša da postigne, makar i iluzorno, ravnotežu u svom duševnom aparatu, on će početi da se duhovno prazni kroz umetnički čin. Hteo on to ili ne, njegovo delo samim tim biva upereno protiv uzročnika nenormalnog stanja u koje je doveden - biva upereno protiv društva.

Zato je umetnost po društvo uvek razorna.
Na koji način?

To je jedno od ključnih pitanja. Izgleda da se odgovor krije u činjenici da umetničko delo, poniklo na unutrašnjem, duhovnom raskolu stvaraoca, vraća druge jedinke sebi samom, osvetljavajući im subjektivna neuravnotežena stanja kojih postepeno postaju svesne.
Razume se da umetničko delo nema ni sposobnost, niti snage, a nije mu ni cilj, da individuu otrže od kolektiva (i da na taj način ugrožava kolektiv), ali se pod uticajem umetničkog dela taj raskol u individui počinje da definiše i, saznanjem - potencira.

Umetničko delo ima tu osobinu da jedinku odvaja od društva (ne odjednom, niti planski, niti tendenciozno), i da je prirodom "uživanja" umetničkih dela stavlja u opozicioni položaj prema kolektivu time što se individua, pod njegovim uticajem, dovodi u ono psihičko stanje u kojem se nalazio i umetnik dok ga je stvarao; dakle: u stanje dobrovoljne izolovanosti, u stanje koje je blisko smrti.

Umetničko delo ne dejstvuje na kolektivno nesvesno, već na individualno nesvesno; tačnije: na latentnu ili već akutnu neravnotežu između individualne svesti (to jest onog Frojdovog NAD-JA) i individualno nesvesnog. Umetnost uvek deluje isključivo na individualnost, a nikada na kolektiv (to jest na bitnost kolektiva), bez obzira na to što broj tih individua može biti milionski. Umetnost svojim dejstvovanjem ne aktivira nijednu vitalno afirmativnu kariku u čovečjoj duši, kojima bi se od dezertiranih individua mogao da formira jedan nov kolektiv (jer bi on opet zahtevao od pojedinaca žrtve, te bi se one našle u istoj situaciji u kojoj su bile i u prethodnim društvenim organizacijama, jer sšstina društva je nepromenljiva kao što je nepromenljiva i suština individue). Sa stanovišta fizičkih sila, društvo nije ugroženo umetnošću. Društvo trenutno ne gubi ništa zbog toga što mu izvesne jedinke neće sasvim pripadati (bez obzira na to koliki broj njihov bio): neorganizovane jedinke nemaju snagu kolektiva kojim bi se suprotstavile napuštenom društvu. I mada je tačna narodna poslovica da "koga nema bez njega se može", društvo je pasivnim dezerterstvom neorganizovanih individua ipak objektivno ugroženo, jer se time komplikovani aparat zajedničkog egzistiranja samorazara: pomenute jedinke više nisu u stanju da društvu pružaju svu količinu umno-fizičke energije pomoću koje ono može besprekorno da funkcioniše. I tu se krije klica razornog dejstva umetnosti.

*

1. 06. 1957.
Pišući IV odeljak eseja "Ejzenštejn: masa", naišao sam na zanimljiv problem koji otvara antagonistički odnos društvo (kolektiv)-individua (umetnik): individua fizički uvek gubi. Nasuprot tome, individualistička istina, ukoliko je sazdana umetničkim sredstvima na temelju večnih istina, ne prestaje da postoji, obezbeđujući delu imunitet od efemernosti. Ali kako to "fizičko gubljenje" u krajnjoj liniji znači i smrt vegetiranja (- normalna reakcija kolektiva na ugroženost samoobmanjujućeg mita -), mene je naročito zainteresovalo ono subjektivno stanje napadnute jedinke, koje se može okarakterisati nazivom beznadni strah. On je jasno uočljiv u "slucaju Ejzenštejn", tipičnom za psihološku presiju XX veka.

Svojevremeno potresen aferom oko Davičovog Čovekovog čoveka (pukim slučajem bio sam svedok konstantnog Davičovog straha), počeo sam da razmišljam o tom fenomenu koji izrasta iz sukoba individua-kolektiv, tako da sam uskoro, samo letimičnim pogledom unazad, mogao da uočim da je presija kolektiva na otcepljenu jedinku konstantno životno pravilo (Sokrat, Hristos, Đordano Bruno, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo, Galileo Galilej, Erazmo Roterdamski, Puškin, Babelj, Piljnjak, Breht, Tomas Man itd.).

*

19. 08. 1957.
U Borbi od 11. 08, a i u jučerašnjoj Politici, objavljeni su osvrti političkih komentatora na štampanje Đilasove knjige Nova klasa (u inostranstvu). Oba članka su pisana sa poznatih staljinističkih pozicija: diskvalifikacija individualne inteligencije, "utvrđivanje" "dezorijentacije", "otpadništva" i "izdajstva", pozivanje na interese države, naroda i proletarijata, kritika kapitalističke štampe zbog ataka na ideju koegzistencije itd.

I u ovom podneblju bitne ciljeve zajednice predstavljaju porodični mir, što manji lični rizik i što veća kolektivna neodgovornost i obrnuto, a slobodu - uplivisanje na tuđ život bez posledica po svoj

Razume se da nijedan od ovih tekstova nije uspeo ništa da učini do da probudi pažnju čitalačke publike prema proskribovanoj knjizi, iz prostog razloga što pisci članaka nisu pristupili analizi pomenute knjige. Likvidacijom u ime "interesa" naroda, države, partije, proletarijata, socijalizma i komunizma, dakle u ime vlasti protiv koje je Đilasova knjiga očigledno i uperena, ljudi se ne mogu uveriti da je istina na strani kritičara. Pre svega, predmet kritike ostao im je - nepoznat.

*

26. 02. 1958.
Nije istina da se u umetnosti ništa rizično ne bi smelo reći. Jaka reč uzvitlala bi prašinu, to je tačno - ali vinovnik buke ne bi istog časa odleteo u zatvor. (Bio bi registrovan kao latentna opasnost, iz prikrajka očekivan da korakne dalje, na nestabilnije brvno, pa bi se posle našlo načina da mu se tlo izmakne!)

Ali - niko ne pokušava da sedne na klackalicu rizika. Da stavi glavu u torbu, jer su svi okuženi skorojevićkim samoljubljem koje im je ispralo mozak, a na oči navuklo zastore lažne tolerancije, pa svako, pre svega, gleda kako da se i na koji način o njemu govori, kakav će utisak sve to kod "nadležnih" ostaviti (da bi se izvukla kakva korist, da bi se kupio frižider, vespa, da bi se kćerka direktora eksport-import preduzeća izvela na večeru u otmeni restoran, da bi se uspelo prečku više na društvenim lestvicama).

Oni se boje sebe, i zato ne dotiču trošan dvorac od karata pod čijim se svodovima proždiru poput žutih mrava.
Ali, složno brane kartonski dvorac i od palidrvceta.

*

Novembar 1958.
Sred sveg tog vekovnog suludog bubnjanja koje traje od Đordana Bruna do Čarlija Čaplina, i od Sergeja Ejzenštejna do Milovana Đilasa, mi izigravamo mudre posmatrače. Nijednim gestom, nijednom aluzijom ne opredeljujemo se ni za Pasternaka, ni protiv njega. Ćutimo i štampamo vesti novinskih agencija. Slog prevedenog Doktora Živaga, što ga je SKZ, na osnovu fotokopija ruskog izdanja iz Italije, spremila za štampu, izbačen je iz mašina na intervenciju sovjetskog ambasadora, a svi zvanični i poluzvanični "organi", čak i književne publikacije - drže zatvorena usta.

Međutim, ima već nekoliko dana kako se prilike menjaju. U Vidicima Miša Stambolić objavljuje svoj uznemirujuć patetičan apel Branite Pasternaka!, upućen svom imaginarnom vršnjaku sovjetu. Ovaj krik, ispaljen u sivilo naše ćutnje, za sada, i do sada, prošao je kod nas gluvo. Ali, zato su Rojter i Radio Pariz odmah poslali pomenuti apel u etar, pod parolom da su se u Jugoslaviji studenti prvi izjasnili u prilog Pasternaku, puckarajuci tim Mišinim apelom kao novom praskavicom u opštem današnjem međunarodnom cirkusu.

II*

Maj 1959.
Pod novim suncem zbog čijih sagarajućih zrakova čovek mora da žmuri ne bi li nekako odživeo svoj vek, različite ideologije poput voska slepljuju ljude u jedinstvenu bezličnu masu. Pod tom ubistvenom svetlošću i jugoslovenska društvena formacija gubi razlike u odnosu na Hitlerov nacionalsocijalizam, Dučeov i Frankov fašizam ili kineski i sovjetski komunizam. Razlike su samo dekorativne prirode. Zupčanici nacija i zupčanici društvenih konstelacija čvrsto zadiru jedni u druge, te im je ritam okretanja međusobno povezan i podređen jedinstvenom kontinuitetu. Razlika nema, a ne može ih ni biti, jer se čitavo čovečanstvo obrće sred vakuuma u krug. S tog kovitlanja krune se opiljci u vidu leševa i fekalija, a iznad lomota ne lebde heruvimi, i harfe ne sviraju nebesku muziku koju su nekada slušali nišči duhom, dok su spaljivali veštice.

Danas mase veruju u nacionalizam, fašizam ili komunizam, i život je u svemu sličan među svim rasama na svim kontinentima. Jugoslovensko hvalisanje originalnom (samoupravnom) avangardnošću ne prelazi granice skorojevićke samoobmane, koja je, takođe, jedna od osobina savremene vladavine mediokriteta. Dovoljno je da se malo zadignu kićene zavese propagandnog teatra, da ih samo za tren zaleluja vetar zdravog razuma, pa da se trula društvena utroba pokaže u svoj svojoj zastrašujućoj nakaznosti. Tada sva halabuka o slobodnom društvu i paranoidno mlataranje crvenim barjačićima kojim čovečanstvu jedan mit signalizuje svoje prohteve i apetite pokazuju svoju bitnost koja se ni za dlaku ne razlikuje od šarenih laža zapadnjačkog demokratizma ili istočnjačkog totalitarizma. Kao i svuda, slobode su pod ovim nebom utisnute u milionske tiraže ustavnih i zakonskih hijeroglifa, ali državu u trajanju održava organizacija masovne prinude. Sinonim materijalne korespondencije između dobara i ljudi i ovde postavlja novac - jedino merilo vrednosti. Mase su i u ovom kraju sveta orobljene radom, zadojene patriotizmom i verom u mudrost suverena. On, istina, nije Bog, ali je krmanoš bezbrojnih života i u njegovo čovekoljublje veruju svi.

Prosečnost nemilosrdno ubija detinju individualnost stereotipnim vaspitanjem, a korisnim smatra samo onaj rad koji je u službi kolektivnih interesa; ona se boji prezira duhovno nezavisnih i frenetično proganja banditizam pesnika

I u ovom podneblju bitne ciljeve zajednice predstavljaju porodični mir, što manji lični rizik i što veća kolektivna neodgovornost i obrnuto, a slobodu - uplivisanje na tuđ život bez posledica po svoj. Iz ovakvih mentalnih supstanci rađa se jedan jedini zaista postojeći i zaista uticajni duh, duh novograđanina. Takva klima nije samo dim sa životnog plamena što gori po gradovima čitavog čovečanstva, ona je i proizvod želja fizički potlačenih, proletera i paupera, svejedno da li se te želje mogu ostvariti ili ne. Vlašću poduprti proleter postaje malograđanin, a mehanizovani seljak idealni birokrat. U revolucionarnoj dislokaciji materijalnih dobara, razlike između bogatih i siromašnih odražavaju se u željama siromašnih da poseduju ono što imaju bogati. Ostvarenje takvih želja, koje su mnogo više posledica okretanja stravičnog mehanizma trajanja a mnogo manje programa i proklamacija, uslovljava i odgovarajuću duhovnu atmosferu čiji se smisao nalazi u religioznom vapaju za zaštitom postojećeg. Ali, nasuprot nekadašnjoj metafizičkoj narkotizaciji bajkom o božanskom smislu stanja stvari, danas malo ko veruje u smisao iznad i izvan čoveka.

Savremeni građanin, bio on regrutovan iz seljačkih ili proleterskih slojeva, ili zatečen sred tradicionalnih buržoaskih formacija, ili modifikovan od deklasiranih bivših aristokrata i feudalaca, željan udobnosti i zadovoljstava, automatizuje svoj život uključujući se bezrezervno u sistem robnonovčane administracije koja ga okiva, ali mu pruža i iluziju materijalne sigurnosti. A sve svoje duševne raskole, koje mu suprotnost između mehanizovanog življenja i sputanog animaliteta sve više produbljuju, rešava ili paklenim obračunima s pojedincima ili političkom agresivnošću udruženih u nacionalšovinističke ili internacionalističko-komunističke društvene formacije. Zato se novograđanin, sklešten mehanizmom društvene aparature i socijalnih neizbežnosti što ga melju kao proso, prepušta kljukanju iluzijama u vrhunaravni smisao sopstvenog postojanja koje mu iz dana u dan serviraju javna politička glasila: skaske o herojskoj prošlosti, časnoj sadašnjosti i svetloj budućnosti, savremena su danonoćna molepstvija kraj žrtvenika oboženom Čoveku u koga bespogovorno veruju svi. Jer ne žele da se menja prihvaćeni (ili: nametnuti?) način egzistiranja. Jer ih oslobađa najvećeg prokletstva savremenog čoveka - prokletstva mišljenja. Organizovani u ogromne i neshvatljivo komplikovane zajednice mentalno nesumnjivo zakržljalih subjekata, novograđani se osmišljuju fizičkim i duhovnim služenjem novom mitu, mitu Čovekoboga, koji savršeno odgovara potrebama automatizovanih mediokriteta.

Praktične, vulgarizovane ideologije koje su zaista žive, jer su prihvaćene kao duhovni smisao mnoštva, nisu ništa drugo do religiozna projekcija savremene ljudske prosečnosti, one prosečnosti koja ume da se raduje brošu, minđuši, povećanju plate i novom državnom prazniku, kada će se dobro jesti, a neće se raditi; kojoj nije mrsko da se sažali nad prosjakom, ali i da gnevno, i ne razmišljajući, lopova preda policiji; koja zna da potegne nož ili vitriol, i da se ulizički prikloni jačem, a sadistički maltretira slabijeg. Ta prosečnost nemilosrdno ubija detinju individualnost stereotipnim vaspitanjem, a korisnim smatra samo onaj rad koji je u službi kolektivnih interesa; ona se boji prezira duhovno nezavisnih i frenetično proganja banditizam pesnika.

Pod novim suncem zbog čijih sagarajućih zrakova čovek mora da žmuri ne bi li nekako odživeo svoj vek, različite ideologije poput voska slepljuju ljude u jedinstvenu bezličnu masu

U sveopštem valu novograđanstva što plavi svet od severnoameričkih savana, pa preko evropskih izanđalih prostora do povolskih stepa i sibirskih tundri, nagrizajući stare duhovne konstelacije Azije i Afrike, u histeričnoj protuberanci pervertiranog egoizma koji istovremeno proizvodi kako nacionalne tako i internacionalne zločine, standardizujući njima društvena gibanja, na od davnina oproban način, a novograđaninu, dakle okućenom (što će reći: ukroćenom) čoveku, neosporno najefikasniji način, jugoslovenska varijanta opšte situacije u kojoj se čovečanstvo danas nalazi u svim karakteristikama ni za dlaku ne odstupa od univerzalnog stanja stvari. Duh jugoslovenskog društvenog ustrojstva, i duh njegove religije, zbog slavljenja građanske solidnosti i obožavanja patrijarhalne prošlosti, zbog licemernog samoobmanjivanja božanskim skladom potreba i želja, nagona i morala, a pre svega zbog forsiranja zlatne prosečnosti, ne predstavlja ništa drugo do odraz opšte duhovne klime i pod nebom Balkana.

U ovom trenutku to dokazuje i nastupajuća histerija oko proslave Dana mladosti, tj. rođendana predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije, generalnog sekretara Saveza komunista Jugoslavije, i vrhovnog komandanta oružanih snaga FNRJ, maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita. †...‡

(Međutim, sredinom ovog meseca u Zagrebu su izbile studentske demonstracije zbog rđave ishrane u tek otvorenoj i raskošno opremljenoj menzi. Studentima se priključila i srednjoškolska omladina. Revoltirana masa je ruinirala mermerno zdanje u kojem se nedelju dana delilo 2000 posnih obroka na 4000 gladnih želudaca. Studenti su zatim sabotirali rad Univerziteta, celi dan demonstrirajući ulicama, izvikujući zanimljive parole: "Mi volimo Tita, ali smo gladni". I: "Mi smo uz CK, ali hoćemo da jedemo". Ovaj politički skandal nije se zadržao samo u Zagrebu: iako su demonstracije završene hapšenjem desetine najekscentričnijih buntovnika, vec sutradan je u Visokoj pomorskoj školi na Rijeci proglašen štrajk studenata sa zahtevom da se izvrši revizija nastavnog programa. Dva dana kasnije studenti su se u Skopskoj studentskoj menzi solidarisali sa kolegama iz Zagreba prevrtanjem tanjira i gađanjem članova uprave hlebom i kostima. Bunt, začet pre šest godina na Novom Beogradu, nastavlja se.)

* (I) Iz: Živojin Pavlović, Izgnanstvo I, Dnevnik '56/'57/'58, "Prometej", Novi Sad, "Kwit podium", Beograd 1999, str. 40-41, 158-159, 162-163, 208, 220-222, 307, 367, 485, 594.

* (II) Iz: Živojin Pavlović, Izgnanstvo II, Dnevnik '59/'60/'62, "Prometej", Novi Sad, "Kwit podium", Beograd 1999, str. 60-64.

(Nastaviće se)