Danil Harms: Bio jednom jedan levi klasik

„Bio jedan riđi čovek koji nije imao oči i uši. Nije imao ni kosu, tako da su ga riđim zvali tek uvetno. Govoriti nije mogao jer nije imao ni usta. Nos takođe nije imao. Nije čak imao ni ruke ni noge. Ni trbuh nije imao, ni leđa nije imao, ni kičmu nije imao, ni unutrašnje organe nije imao. Ništa nije imao! Tako da nije jasno o kome govorimo. Bolje je onda da o njemu ne govorimo!“

Legendarna zbirka kratkih priča (nešto sasvim, sasvim različito) čudesnog, velom tajne obavijenog ruskog pisca Danila Harmsa, pod nazivom „Slučajevi“ (1937), nastala u veoma nezgodno vreme uspona, učvršćivanja i jačanja jednog od najozloglašenijih diktatora sveta - druga Staljina, u sovjetskoj, boljševičkoj Rusiji, dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka, vremenu njegovih krvoločnih čistki kada se obračunavao sa svima koji se nisu uklapali u njegov savršeni model shvatanja sveta, jedinstveno je umetničko delo, unikatna posveta humoru, apsurdu i sagledavanju književnog izraza na veoma originalan, do tada neviđen, nadrealistično - nelogičan način. Bile su to godine previranja između dva svetska rata, prekomponovanja i usavršavanja zla, gluposti i mržnje prema svemu drugačijem od slepo, dogmatski zacrtanog, i uspona dva najozloglašenika krvnika dvadesetog veka - Hitlera i Staljina, dve strane iste destruktivne medalje.

„Jednom se Orlov prejeo papule i umro.
A Krilov je saznao za to i takođe umro.
A Spiridonov je umro sam od sebe.
A Spiridonovljeva žena je pala s kredenca, pa i ona umrla.
A Spiridonovljeva deca podavila se u veštačkom jezeru.
A baba Spiridonova se propila i završila na ulici.
A Mihajlov je prestao da se češlja i dobio šugu.
A Kruglov je nacrtao damu sa bičem i poludeo.
A Perehrestov je telegrafski dobio četiri stotine rubalja i toliko se uzoholio da su ga najurili iz službe.
Sve su to dobri ljudi, ali im se nije dalo...“

Negde u isto vreme, vitalni i borbeni duh umetnosti rađao je neke nove, subverzivne i radikalne pokrete usmerene ka rušenju starih sistema vrednosti i tradicije, pre svih pokrete dadaizma i nadrealizma, uvrnute, beskompromisne borce za vlastitu stvar i ideju, ideju opšteg otpora rušilačkom, totalitarističkom svetu zaglupljivanja masa, tek izašlom iz užasa Prvog svetskog rata. Humor, taj slatki lek protiv gluposti, rigidne ozbiljnosti i ljudskog zla dobio je neko sasvim novo lice i oblik, objašnjavajući i ismevajući svet na neki do tada nepoznat  ‚‚besmisleno“ uvrnut, krajnje apsurdan način... Groteskni likovi, apsurdni događaji i nadrealni slučajevi obeležiće jedan jedinstven književni svet čudesnog ruskog pisca Danila Harmsa nekom vrstom avangardnog ludila, pomerenosti i iščašenosti koja će dati sasvim novu dimenziju svetu pisane reči, pogleda na svet i otpora svemu što ograničava slobodu stvaranja kao i samog postojanja kako umetnicima, tako i svim ljudima sveta čiji je ugao posmatranja i bivstvovanja drugačiji od nametnutog kalupa predrasuda.

„Puškov je rekao:
- Žena je ljubavna mašina - i istog časa dobio po njušci.
- Zašto? - upitao je Puškov i, pošto nije dobio odgovor na svoje pitanje, nastavio:
- Evo šta mislim: ženi se treba uvlačiti. Žene to vole i samo se prave da ne vole.
Tu Puškova opet tresnuše po njušci.
- Ma šta ovo znači? Onda neću ni da govorim - kaza Puškov, ali, sačekavši frtalj minuta, nastavi:
- Žena je napravljena tako, da je cela meka i vlažna.
Tu Puškova opet tresnuše po njušci. Puškov pokuša da odglumi kako to nije ni primetio i nastavi:
- Ako ženu pomirišeš...
Ali ovde Puškova tako jako opaučiše po njušci, da se on uhvati za obraz i reče:
- Drugovi, u ovakvim uslovima je apsolutno nemoguće održati predavanje. Ako se ovo ponovi, ja ću zaćutati.
Puškov sačeka frtalj minuta pa nastavi:
- Gde smo stali? Ah, da! Dakle: žena voli sebe da posmatra. Ona sedi pred ogledalom gola golcijata...
Kod ove reči Puškov opet dobi po njušci.
- Gola golcijata - ponovi Puškov.
- Tras! - odalamiše ga po njušci.
- Gola golcijata! - povika Puškov.
- Tras! - lupiše ga po njušci.
- Gola golcijata! Gola golcijata žena! Gola golcijata riba! - urlao je Puškov.
- Tras! Tras! Tras! - dobijao je Puškov po njušci.
- Gola golcijata riba s krčagom u ruci! - vrištao je Pukov.
- Tras! Tras! - pljuštali su udarci po Puškovu.
- Ribin rep! - vikao je Puškov, eskivirajući udarce. - Gola golcijata monahinja!
Ali tada Puškova udariše tako snažno, da se on onesvesti i pade na patos kao pokošen.“

Legenda kaže da je 17. decembra 1905. u Sankt Petersburgu, Rusija, rođen Daniil Ivanovič Juvačev, svetu poznatiji po pseudonimu Harms. Nakon završene realne gimnazije, nastanjuje se kod tetke u Dečjem selu. Iz tog perioda datiraju i njegovi prvi sačuvani originalni rukopisi i crteži. Slede godine u kojima se mladi Harms intenzivno bavi pisanjem poezije. Svoje radove potpisuje raznim pseudonimima, otkačenim poput njegovih avangardnih, komičnim apsurdom obojenih dela. Nakon završene škole, u jesen 1924. upisuje lenjingradski Elektrotehnikum. Iste godine upoznaje Ester Rusakovu, za koju je obično govorio: „Voleo sam je sedam godina. Ona za mene nije bila samo žena koju volim, nego i nešto drugo, što je ulazilo u sve moje misli i dela“. Godine 1925. nastupa s čitanjem vlastite poezije na fakultetu, upoznaje pesnika Vedenskog i podnosi molbu za prijem u Sverusko Udruženje pesnika. Prijemnoj komisiji dostavlja dva sveska svojih pesama.

„Zakopala Nataša cedulju na ulici, stavila svoje čarapice na to mesto gde je zakopala cedulju i pošla kući. Dolazi kući, a tata već kod kuće sedi i sam sa sobom igra mali bilijar. Nataša se zaprepasti ali ništa ne reče i ode u svoju sobu da raste. Rasla ona, rasla i kroz četiri godine postala velika gospođica. A Natašin tata ostario i pogrbio se. Ali oboje kada se sete kako su jedno drugo proglasili za pokojnike, tako se svale na kauč i smeju se. A susedi kako začuju smeh tako se oblače i odlaze u bioskop. A jedanput su otišli tako i više se uopšte nisu vratili. Izgleda, zgazio ih auto...“

Krajem 1925. godine Danil Harms se preseljava sa roditeljima u Nadeždinsku ulicu br.11, gde živi do sredine avgusta 1941. godine. Sa Vedenskim nastupa na književnim večerima i osniva „Školu platana“. Marta meseca 1926. biva primljen u Udruženje pesnika, a sa Platanima nastupa u saradnji sa književno-pozorišnom grupom RADIKS. Potom sa Vedenskim piše pozorišni komad – „Moja mama sva u satovima“, koji predstavlja montažu pesama dvojice umetnika. Predstavu je trebalo da izvede grupa Radiks... Ali... Sudbina je htela da predstava ostane neizvedena, jer je grupa propala nakon niza proba u Institutu umetničke kulture. Krajem 1926. izlazi zbornik lenjingradskog odelenja Udruženja pesnika, u kojem Harms debituje kao pesnik. Objavljena je njegova pesma „Slučaj na železnici“. Čudesni svet Danila Harmsa je vremenom dobijao svoje nadrealne konture. Svrstati ga u bilo koji pravac ili pokret, bilo je veoma teško i suštinski nepotrebno.

„Išao Bobrov ulicom i mislio: zašto supa postaje neukusna kad se u nju sipa pesak.
Odjednom spazi majušnu devojčicu kako sedi na putu, drži u ruci crvića i naglas plače.
-Zašto plačeš ? Upita Bobrov
- Ne plačem nego pevam - reče malena devojčica.
- A zašto tako pevaš ? upita Bobrov
-Da se crvić zabavlja - reče devojčica – a ja se zovem Nataša.
-A tako znači? začudi se Bobrov
-Da, tako reče devojčica – do viđenja. – Devojčica skoči, sede na bicikl i ode.
- Tako mala a već vozi bicikl - pomisli Bobrov.“

Osnova stvaralaštva ruskog pisca Danila Harmsa je bila parodična dekompozicija sveta. Njegove literarne jezičke i logičke vratolomije stvarale su nadrealni pomak „u levo“, pa je realna, opšteprihvaćena slika sveta (gde je sve logično i unapred zacrtano  usumnjunikakoinipoštonedovodeće) izgledala sasvim drugačije i suludo nezdravorazumski. Beskrajno originalni, hrabri i autentični Harms je bio savremenik isto tako avangardnih i provokativnih (sa subverzivnom, rušilačkom notom usmerenom protiv totalitarnog, ozbiljnog sveta) pokreta dadizma i nadrealizma (kakav bi to kvartet bio - Andre Breton, Salvador Dali, Luis Bunjuel i Danil Harms), preteča razarajućeg teatra apsurda i rušitelja ustajalih normi... Sukob sa staljinističkom vizijom sveta je bio neminovan. Naime, godine 1931. Danil Harms je osuđen zbog činjenice da ‚‚svojim zaumnim pesmama odvraća ljude od izgradnje socijalizma“. Možda najbolji odgovor na pomenuti „slučaj“ pruža upravo jedna od Harmsovih pesama - čista „lirika“...

                                         Ovaj jeste Ovaj.

                                         Onaj jeste Onaj.

                                         Ovaj nije Onaj.

                                         Ovaj nije ni Ovaj.

                                         Ostalo ili je ovo, ili nije ovo.

                                         Sve ili je ono, ili nije ono.

                                         Šta nije ono ili nije ovo, to nije ovo ili nije onaj.

                                         Što onaj i ovaj, to i sebi samom.

                                         Što sebi samom, onaj je možda onaj, da nije ovaj,

                                         ili ovaj , da nije onaj...

Pre nego što je prvi put uhapšen i proteran (decembra 1931) Harms razmišlja o osnivanju Akademije levih klasika, stvaralačkog udruženja, a onda, krajem 1927. godine ostvaruje svoj san - stvara umetničku, literarnu grupu OBERIU, tzv. udruženje realne umetnosti ili novi odred leve revolucionarne umetnosti. Oberiuti na svom prvom nastupu pod nazivom Tri leva sata, u januaru 1928, čitaju svoje tekstove, objavljuju svoj manifest i izvode Harmsovu dramu Jelisaveta Bam. Iste godine, uporedo sa radom sa oberiutima i časopisu Jež , Harms objavljuje i knjižice za decu: „Pozorište“, „O tome, kako je Koljka Pankin leteo u Braziliju, a Pećka Jeršov ništa nije verovao“ i „Nestašna pluta“. Posle žestoke kritike na rad grupe u listu Smena, oberiuti se razilaze, ostavljajući za sobom neobjavljen almanah ,,Arhimedova kada“. U međuvremenu iz štampe izlazi nekoliko Harmsovih knjiga za decu: „Prvo i drugo”, „Ivan Ivanovič Samovar”, „O tome, kako je bakica mastila kupovala“, „Igra“, „O tome, kako mi je tata ustrelio tvora“…

„Jedna starica se usled svoje preterane radoznalosti nagnula kroz prozor, ispala i razmrskala se. Kroz prozor se nagnula druga starica da bi videla onu koja se razmrskala, ali je usled svoje preterane radoznalosti takođe ispala kroz prozor, strmoglavila se i razmrskala. Zatim je kroz prozor ispala treća starica, zatim četvrta, zatim peta. Kada je ispala i šesta starica, meni je dosadilo da ih gledam, pa sam pošao na Maljcevsku pijacu gde su, kažu, jednom slepcu poklonili pleteni šal...“

Danil Harms sam se predstavljao „kao pesnik i dramski pisac (poznat po dramama „Moja mama sva u satovima“ i „Jelisaveta Bam“), čija pažnja nije usmerena na statičnu figuru nego na sudar niza predmeta i na njihove uzajamne odnose. U trenutku akcije predmet poprima nove, konkretne obrise, pune autentičnog smisla. Akcija, sada drugačija, sadrži klasični pečat i istovremeno široki zamah oberiutskog shvatanja sveta“.

Godine 1933. Danil Harms beleži u dnevniku svoje čuvene poglede na život i svet koji ga okružuje, esenciju svog duha: „Šta mene zanima: Pisanje pesama i saznavanje raznih stvari iz njih. Proza. Spoznaja. Nadahnuće, jasnoća, nadsvest, sve što sa ovim ima vezu. Putevi dostizanja ovoga. Pronalaženje svog sistema dostizanja. Različita znanja, nepoznate nauke. Nula i broj. Brojevi, pre svega oni koji nisu povezani putem naizmeničnosti. Znaci, slova. Pismo i stil. SVE LOGIČKI BESMISLENO I APSURDNO. Sve što izaziva smeh. HUMOR. GLUPOST. Prirodni mislioci. Znaci, drevni i iznova izmišljeni ma od kog bilo. Čudo. Fokusi, bez aparata. Ljudski, lični, uzajamni odnosi. Dobar glas. Ljudske osobenosti. Mirisi. Uništavanje gađenja. Umivanje, kupanje, kada. Čistoča i prljavština. Hrana. Pripremanje nekih jela. Oprema stola za ručavanje. Dekoracija stana i soba. Odeća, muška i ženska. Pitanja nošenja odeće. Pušenje. Šta ljudi čine nasamo sa sobom. Beležnice. Pisaje na papiriću mastilima i olovkom. Papir, mastilo, olovka. Svakodnevni zapis događaja. Zapisi vremena. Mesečeve mene. Stanje neba i zemlje. Točak. Palice, putevi , žezla. Kabala. Mravinjak. Maleni kratkodlaki psi. Pitagora. Pozorište. Pevanje. Razni obredi. Crkveno bogosluženje i pevanje. Džepni satovi i hronometri. Žene, ali samo mog tipa...“

Tokom 1934. godine Harms izmišlja teme za ilustracije Čiža, započinje rad na filozofsko-književnom delu „Postojanje“ , biva primljen u Udruženje sovjetskih pisaca i ženi se Marinom M. Maljič.

„Semjon Semjonovič stavlja naočale, gleda bor i vidi: na grani bora sedi jedan seljak i preti mu šakom.
Semjon Semjonovič skida naočale, gleda bor i vidi da na grani bora niko ne sedi.
Semjon Semjonovič ponovno stavlja naočale, gleda bor i vidi: na grani bora sedi jedan seljak i preti mu šakom.
Semjon Semjonovič ponovno skida naočale, gleda bor i vidi da na grani bora niko ne sedi.
Semjon Semjonovič opet stavlja naočale, gleda bor i vidi: na grani bora sedi jedan seljak i preti mu šakom.
Semjon Semjonovič ne želi verovati u ovu pojavu i smatra je optičkom varkom.“

Nakon puštanja iz zatvora, juna 1932. i proterivanja u Kursk mesec dana kasnije, Harms nastavlja sa radom. Kruna svega bio je uvrnuti prozni ciklus „Slučajevi“ - 7. januara 1937. nastaje prva u nizu kratkih priča – „Bio jednom jedan riđokosi čovek“. Ostatak svega je deo legende, obavijen velom ćutanja i tajne. Harms u dnevniku beleži: „Zanima me jedino besmislica, jedino to što nema praktično nikakvog smisla. Život me zanima jedino u svom ružnom ispoljavanju...“

„Dogodio mi se neverovatan slučaj: najednom sam zaboravio šta ide pre -sedam ili osam. Otišao sam susedima i upitao o tome šta oni misle o tome. Strašno smo se iznenadili kad smo otkrili da se oni ne mogu setiti kojim redom idu brojevi: 1,2,3,4,5 i 6 su još nekako znali, ali su dalje zaboravili. Svi zajedno krenuli smo u trgovinu ’Gurman’ i rekli blagajnici šta nas muči. Blagajnica se tužno nasmešila, izvadila iz usta maleni čekić, stala micati nosom i rekla: ’Moje je mišljenje da sedam ide iza osam u tom slučaju kada osam ide iza sedam’. Zahvalili smo blagajnici i veselo izašli iz trgovine. Ali kad smo malo bolje razmislili o blagajničinim rečima, ponovo smo se snuždili jer nam se učinilo da su njezine reči lišene svakog smisla. Nismo znali šta da radimo, pa smo otišli u letnji park i počeli prebrojavati drveće. Ali kad smo u brojanju došli do šest, zastali smo i počeli se prepirati. Jedni su tvrdili da dalje sledi sedam, a drugi osam. Svađali bismo se dugo da nije, na sreću, neko dete palo sa klupe i slomilo obe čeljusti. To nas je odvuklo od spora. A onda smo se razišli kućama.“

Danil Harms je „nestao“ kao žrtva Staljinovih „humanističkih“ čistki (nakon što ga odvode službenici Staljinove policije, u pozno leto 1941, Harms izmučen umire od gladi februara 1942. u zatvorskoj bolnici Lenjingrada). Njegov život se okončao krvavim apsurdom, poput onog kojim su živeli mnogi junaci njegovih tragikomičnih dela, besmislom kojem je posvetio svoj genijalni umetnički rad i život. „Nestao“ je, sklonjen „logikom“ vladara bezdušnog sveta, tzv. ljudi operisanih od „humora“ ili bilo kakvih emocija koje ne podrazumevaju vlast, korist, rigidnu ozbiljnost i život praznih, suvoparnih mrtvaca. „Nestao“ je preselivši se kao i mnogi neshvaćeni velikani i „normalni“ ljudi pre njega u svet koji je sam stvorio - svet mašte, iskrene radosti življenja, humora koji leči dušu i nudi iskrenu emociju koja sve ljude čini dobrima, opuštenima i povezanima jedinstvenom lepotom radosti osmeha.

„Jedan je čovek išao spavati kao vernik, a probudio se kao nevernik. Srećom, u sobi tog čoveka nalazila se medicinska vaga i čovek je imao običaj svakog jutra i večeri proveravati svoju težinu. I eto, spremajući se na spavanje, čovek se izvagao i saznao da je težak 4 puda i 21 funtu. Sledećeg jutra, kad se ustao kao nevernik ponovo se vagnuo i saznao da teži samo 4 puda i 13 funti. ’Prema tome’, zaključio je taj čovek, ’moja je vera težila otprilike 8 funti’.“