Retro 1973: Rođendansko sećanje
Maratonci1

Photo: IMDb

Danilo Bata Stojković: Ima u meni sevdaha

U petak, pre dve nedelje, posle predstave Plej Strindberg, glumac Danilo Bata Stojković se spremao na put. Jedina briga pre putovanja mu je bila: šta da učini da bi "bio“ sa kolegama koji u ponedeljak na sceni Ateljea 212 igraju premijeru komada Maratonci trče počasni krug.

Smišljao je da im pošalje pozdravni telegram, da svima plati piće u bifeu kod Mila, da kupi flašu viskija i ostavi je sa ceduljicom iza scene. Ni jedna ideja, koja mu je padala na pamet, nije bila dovoljno dobra kao zamena za njegovo prisustvo. Glumac Danilo Bata Stojković bio je brižan s razlogom: za poslednjih četrnaest godina nije propustio ni jednu premijeru u Ateljeu.

A sada je morao na put, i to zbog koga?

Zbog Bubuleje.

Dok su maratonci trčali počasni krug, negde u Makedoniji, u nekom slabo zagrejanom domu kulture ili zadružnom domu, Bubuleja je govorio:

- I onda ti ova mene, bog te mazo, oko pasa, vako, i kaže: "Obali me!" Što ću jadan, kako čoveku posle u oči da pogledam...

Baš kao i pre dve godine, kada je prvi put na televiziji čula ispovest Bubulejinu (i njegove nedaće sa nasrtljivom ženom), publika je oduševljena. Aplaudira, smeje se i ponavlja ono "bog te mazo“.

Kao preteći oblak

Teško je igrati dobrotu, govorio je pokojni Ljubiša Jovanović. Lako je igrati nepravdu, igraj ti pravdu.

Teško je u jednoj televizijskoj seriji koja je okupila glumačku elitu, u kojoj je šest glavnih uloga, napraviti epizodu koja traje. Danilo Bata Stojković je to učinio.

U jednoj seriji pojavio se vanserijski lik koji traje već dve godine. A traje zbog svoje autentičnosti i čistote. Ljudi su željni dobra i pravedna čoveka, iznenađeni su kada se pojavi jedan svež lik, “naš čovek“, i prihvataju ga. A kada se pojavi neki Bubuleja, onakav kakav jeste, onda žele da ga zaštite, smeškaju mu se pomalo ali pate sa njim.

- Glumci su kao biljke, najbolje uspevaju na svom tlu, kad igraju domaće likove - kaže Danilo Stojković. – Dostojevski kaže "tako" i stavi tačku. I, vi znate da je tako i zašto je tako. Na meni je da to "tako" odigram.

Valjda je odigrati to "tako" i najteže. Danilo Stojković stalno traži to "tako“. On nije glumac koji dobija glavne uloge i zbog koga se prave predstave. On bira nešto kao sporedno, malo, neugledno, i - onda to u predstavi postane vrlo značajno, ako ne najznačajnije.

U "Purpurnom ostrvu“ Bulgakova on je cenzor Sava Lukić. Moglo bi se reći: uloga mala i ne preterano značajna. Posle premijere ovog komada kritičari nisu mogli a da ne pohvale ostvarenje Danila Stojkovića i da ne zaključe:

"U Stojkovićevom tumačenju on je (Sava Lukić) to strašno, ogromno ogledalo moralnog poraza. Početak i kraj osvešćenja. Kraj lakrdije. Lik čija senka pada na pozornicu i ljude na njoj kao preteći oblak što dodiruje samu površinu zemlje, lik Velikog cenzora Save Lukića, natkriljuje u pojavi Danila Stojkovića, i samo gledalište. Stojković zna granice groteske."

- Voleo bih da u nekom komadu samo jedem - razmišlja glasno. - Da jedem na razne načine, negde u dnu scene, da ne progovorim ni reč. Tražim nekakvu takvu dramu sa takvom ulogom, neku dramu koja bi bila povod za pozorište. Čovek u mojim godinama ne može da igra svašta. Ne mogu ni da pozajmljujem ni da kradem sebe. Postoji ona anegdota o Englezu koji kaže da nije dovoljno bogat da bi kupovao cipele na rasprodaji. Malo modificirano: nemam dovoljno vremena da pravim pomodarske uloge. Interesuje me rezultat.

Kamufliranje istine

On je uvek nezadovoljan, sobom i drugima. Retko je spreman da prizna da je nešto dobro uradio. Retko priznaje da su drugi dobro radili. Za njega uvek postoji još neosvojen prostor. Iako stalno ocenjuje i procenjuje, smatra da je na drugima da cene njegov rad – na kritičarima i publici. Raduje ga svako priznanje, ali nije zadovoljan ako je ono i za stepen niže od vrhunskog. Ako nije prvi, ne smatra da je nešto uradio.

- Sujeta? Ima je u meni ali je disciplinovana. Imam oduševljenja za svoj posao, govorim o njemu, analiziram, iz jednostavnog razloga: imam pošten odnos prema poslu. Užasavaju me "mudrosti" kao, recimo, kada neki kolega kaže: "Igram ideju". Šta to znači? Ideja se ne igra, treba igrati detalj. Ideja proizilazi iz detalja. Glumci igraju, obično, vreme prošlo ili buduće. Ovo prvo izmišljaju, a za drugo je potrebno znati samo tekst uloge. Treba igrati uvek vreme sadašnje - to je najteže.

Voli da varira misao da su samo poneki glumci, a retki su umetnici. Uvek je spreman da raspravlja o glumi, o "zanatu“, ali nikada ne govori o sebi. Smatra da kad čovek govori o sebi "kamuflira istinu i dodaje ono što mu odgovara, ulepšava se". Za njega nije važno koliko glumac traje na sceni, važno je šta za vreme toga trajanja uradi, "koliko je mudar u svom poslu".

- Gluma je demaskiranje, gluma je svlačenje kostima. Ti oblačiš kostim da bi se striptizirao, i u tome je razlika između mene i striptizete. A to oblačenje i svlačenje se ne može prepričati. To je moja lična stvar.

Veoma je teško "otkriti" Danila Batu Stojkovića. Posle svakog razgovora sa njim ostaje mnogo tajni, a ono što se činilo jasnim kao da se zamućuje. Treba biti pažljiv sa njim. I najdobronamernija primedba može da ga povredi, da ga "zatvori".

Ako je hvaljen, odbija pohvale i odmah nalazi reči kojima bi ih umanjio. Ne opušta se ni kada peva. U Skadarliju je "doneo" "U ranu zoru", "Bolujem ja, boluješ ti", a kad se povede reč o pesmi kaže:

- Ljudi su to znali i pre mene, možda sam ih samo podsetio na njih. Ima u meni sevdaha... Pravi očajnici su nasmejani ljudi.

*TV novosti, mart 1973.

Oceni 5