Mračno obeležje istorije i civilizacije
Kis 01 S

Photo: Portret/Ratko Šoć

Danilo Kiš: Relativizacija logora je saučesništvo u zločinu

Odgovornost mučitelja, zločinaca koji su osmislili etničko čišćenje i njihovih saučesnika povod su da se podsetimo dela intervjua koji je Danilo Kiš dao uredniku u Televiziji Beograd Dževadu Sabljakoviću 1984. godine.

''Bosna nije bila Aušvic, ali se dogodio genocid'', konstatovao je nakon obilaska logora Manjača i nakon svog boravka u Beogradu nobelovac i žrtva Holokausta Eli Vizel. U Bosnu je otišao na poziv srpske strane, odnosno tadašnjeg predsednika novostvorene SR Jugoslavije Dobrice Ćosića i srbijanskog rukovodstva. Monstruozna maštovitost izvršilaca obeležila je oko 600 logora u Bosni i Hercegovini. „Ovi se logori ne mogu nazvati logorima istrebljenja”, ali se često nazivaju koncentracionim logorima, koje su zaraćene strane formirale u skladištima, fabrikama i školama. Bili su okruženi bodljikavom žicom, uz masovno prisustvo vojske, i prožeti nasiljem. Logoraše su udarali metalnim šipkama obloženim bodljikavom žicom, provodili su torturu strujom, seksualno nasilje, kastraciju itd.(Detektor).

Danas, uprkos iskustvima i svedočenjima, gotovo nestvarno deluje broj učesnika u ovim nečovečnim ritualima. Vlasti Republike Srpske su na samom početku rata, aprila 1992, ustanovile prve koncentracione logore, kroz koje će proći na hiljade Bošnjaka i Hrvata, civila koji su zlostavljani i od kojih su mnogi svirepo ubijeni. Tako je u prijedorskim logorima zlostavljano i ubijeno više od tri hiljade ljudi. U Trnopolju je zverstvima izloženo oko osam hiljada Bošnjaka, u logoru Omarska 11. 000, u Keratermu tri hiljade. U napuštenom rudniku Tomašica bilo je deset hiljada logoraša. Na području Banja Luke logor Manjača bio je poznat po zverstvima stražara. U njemu je bilo više od osam hiljada logoraša.

I drugi toponimi poznati su kao logori, u srpskim delovima Sarajeva, Foči, Bijeljini, Brčkom (logor Luka). Više od 14 500 Hrvata bili su u logorima Vojske BiH, u Sarajevu su postojali i logori u kojima su zatvarani i zlostavljani Srbi.

Jedan od najjezivijih za Srbe bio je logor Čelebići; poznati toponimi torture i silovanja bili su Silos u Tačinu, Orašje. U logoru Lora Srbi su batinani rukama, nogama, cevima, kundacima, kablovima. Prženi strujom, izvođeni su na lažna streljanja, gde je s njima igran ruski rulet polivani su snažnim mlazevima iz vatrogasnih šmrkova i terani da celu noć budu na hladnoći, prisiljavani su da stoje na neizdrživoj vrućini i gledaju u sunce dok ne oslepe, da jedu so i piju slanu vodu, da piju mokraću.

U Srbiji se i danas prikrivaju žrtve logora u kojima su Hrvati, zarobljeni, između ostalog, i u opsadi Vukovara, bili izloženi torturi, kao i logor Šljivovica u okolini Užica, u kojem su zatočeni begunci od srebreničkog genocida.

Danilo Kiš govori o odnosu intelektualaca prema logorima.

Dževad Sabljaković: Rekli ste pre dve godine da će odgovornost pisca biti odmeravana prema tome, ili u prvom redu u njegovom odnosu prema stvarnosti logora, bilo kojih logora. Čini mi se da logore ne smatrate samo golom činjenicom, nego i simbolom našeg vremena?

Danilo Kiš: To da su logori stravičan simbol našeg vremena mislim da je činjenica koju nisam ja ni prvi izrekao, ni prvi primetio, jer je to jedno od najstrašnijih iskustava celokupne istorije čovečanstva. Utoliko pre što se pojavljuje u veku kad nam se činilo da do toga više ne može doći. Iskustvo logora pritom govori o tome da istorija kao razvoj, pristup istoriji kao nečem što ide uvek napred i naviše... dovodi, dakle u pitanje čitav koncept istorije.

I sve što se u istoriji događalo, buka i bes istorije i svi zločini istorije, bili su, da vam kažem prosto, spontani. Od Džingis Kana do ratova, sve su to nejasni koncepti i sukobi. A da je prvi put istoriji čovečanstva, skorašnjoj, današnjoj, našoj istoriji – mi smo savremenici logora koji su prvi put jedan ideološki koncept. Prvi put je ideološki koncept stvorio jedno od najvećih zala čovečanstva. Ideološki koncept koji je podignut na nivo institucije. Upravo u tome je razlika između zločina logora i svih ostalih, Džingis Kana i ratnih zločina u istoriji. Mislim da je to što čini iskustva logora najstrašnijim iskustvima čiji smo mi savremenici. Dakle, ta njegova konceptualizacija, osmišljavanje.

A mislim istovremeno da pisci, intelektualci koji daju istorijsko opravdanje takvom konceptu, postaju saučesnici zločina.Tu sam u prvom redu mislio na mnoge francuske intelektualce koji su i u jednom, i u drugom slučaju, tj. i u slučaju fašističkih i staljinističkih logora, se ponašali kao oni koji su hteli da ga osmisle i daju mu jedno konceptualno značenje. Naravno, taj odnos prema staljinističkim logorima postoji i u svesti mnogih naših ljudi, do dana današnjeg, kao istorijski koncept, istorijska nužnost. Ako se čovek tako bude odnosio prema tom najstrašnijem istorijskom iskustvu, onda postoji otvorena mogućnost da se ponovi jedan treći, peti koncept logora, što se i dešava.

Oceni 5