Portreti: Fransisko Goja (2)
Fransisko Goja

Photo: Francisco Goya

Đavo barata rečima, ništa mu više nije potrebno

PRVI ČIN, 4. SCENA

Dan. Proleće (1794). Vojvotkinjina rezidencija. Desno od kapele je krevet sa zavesama od muslina. VOJVOTKINJA nagnuta nad krevetom šapuće. BAŠTOVAN boji točak kočije. GOJA otvara vrata kočije i silazi. BAŠTOVAN prestaje da boji. Obojica posmatraju VOJVOTKINJU, koja nastavlja da neguje bolesno dete u krevetu.

VOJVOTKINJA: Već prolazi, već prolazi, uskoro neće biti nikakvog bola, ja ću ga odneti. Ne sekiraj se, malo moje, daj mi ga...

BAŠTOVAN: Da barem ima svoje dete – kažu da voj-voda nije od rasplodne sorte.

VOJVOTKINJA: Otpij malo, dušo, to je od limuna iz naše bašte.

GOJA: Niko na svetu ne bi smeo imati glas poput njenog glasa.

VOJVOTKINJA: Jesi li sanjao da je svet zao? Nije, nije, samo je njihov svet zao, ne i naš. Ohladilo se – prisloniću ga uz tebe – vidiš – ohladilo se, ohladilo se, dušo.

GOJA: Tako je predivan taj njen glas, prosto ti preseče grkljan od uva do uva.

VOJVOTKINJA: Eto, bol se vraća, dođi k meni, dođi k meni, sve ćemo popraviti, perce po perce... dođi, mali bolu, dođi Kajetani, dođi, mala smrti.

GOJA: Moja majka je govorila da je smrt poput pera.

BAŠTOVAN: Vaša je majka, don Fransisko, žena koja ume da nađe pravu reč.

VOJVOTKINJA: Ne prilazite ovamo, vas dvojica. Ne preblizu. Sklopio je oči.

BAŠTOVAN: Teškoće pri gutanju?

VOJVOTKINJA: Tiho.

GOJA: Šarlah?

BAŠTOVAN: Močvarna groznica?

GOJA: Tifus?

[PATULJAK ustaje, kida zavese i iskače iz kreveta.]

PATULJAK: Joj, što me boli!

[GOJA, van sebe od besa, psuje BAŠTOVANA.]

VOJVOTKINJA: Zašto se toliko ljutite? Dođite, sedite kraj mene. Da se pozdravimo. Dobar dan, Žapče.

GOJA: Kako vaš muž trpi to stvorenje?

VOJVOTKINJA: Moj muž ništa ne trpi. On svira Hajdna.

GOJA: A ja sve trpim.

VOJVOTKINJA: Ne mislite li da i drugi imaju prava da zbijaju šale? Zar baš svaki hir mora nositi maestrov potpis.

BAŠTOVAN: Bože! Čujete li šta kaže? Pokazali ste joj, zar ne? Pokazali ste joj. Koliko puta sam vam rekao da nikom ne pokazujete? Opasno je iz devetnaest razloga.

VOJVOTKINJA: Baturose! Baturose! Ne umeš da ži-viš. Nijedan od vas ne zna za razliku između kočijaša i gazde. Čujte ga samo kako vam se obraća.

GOJA: (BAŠTOVANU) Videla je samo jednog ili dva magarca.

BAŠTOVAN: A ko je magarac? Dvadeset razloga. Jeste li ovde ikad čuli nekog da prestaje da blebeće. Nikad. Samo toroču! Đavolu ništa drugo nije potrebno.

VOJVOTKINJA: A u Aragoniji, gospodine?

BAŠTOVAN: U Aragoniji, vojvotkinjo, ljudi mere reči, koriste ih štedljivo i čuvaju za sebe.

[GOJA daje prijateljski mig BAŠTOVANU, koji se vraća do kočije, uzima ćup s bojom, ulazi unutra i zatvara vrata.]

VOJVOTKINJA: Jeste li još ljuti? Spremila sam nešto posebno za vas.

GOJA: Još neku pozorišnu predstavu s patuljkom?

VOJVOTKINJA: Znate li zašto ga zovem Amore?

GOJA: Jednom sam ubio čoveka.

VOJVOTKINJA: Još nisam srela muškarca koji se nije pohvalio da je nekog ubio. Čak i moj muž kaže da je ubio... nekog flautistu, čini mi se. Nema više potrebe da se ljutite. Hoću nešto da vam pokažem.

[BAŠTOVAN spušta zastor na prozoru kočije. VOJVOT-KINJA ulazi u oronulu kapelu u pratnji GOJE. Tišina. Ne vidimo sliku koju gledaju.]

VOJVOTKINJA: Dobila sam je u trinaestoj godini, kada sam se udala.

GOJA: Bio je nepristupačan. Ni o čemu nije donosio sud. Večito se držao na odstojanju. Samo ju je milovao pogledom.

VOJVOTKINJA: Pogledom! Od kakvog je značaja njegov pogled? Tu je gola žena koja leži na krevetu. Gledam je svake noći posle molitve. Ona je ta koja nešto znači.

GOJA: Veoma malo, ona znači veoma malo. Pogledajte te draperije koje podražavaju oblik njenog tela i obu-hvataju ga. Tačno je znao šta radi.

VOJVOTKINJA: Ona znači veoma malo! Baš ste drski! Zurite u nas, pričinjava vam potajno zadovoljstvo da nas četkicama prenosite na platno, a onda se hvališete: Tačno je znao šta radi! Ne znate vi ništa. Muškarci vide samo površinu, samo pojavne oblike. Svi ste vi nepopravljivo uštogljeni, nepopravljivo ukočeni! Muški spomenici njihovim večnim erekcijama!

GOJA: Mogao bih i bolje.

VOJVOTKINJA: Kako biste me naslikali?

GOJA: Kako ležite na leđima, sa ukrštenim nogama. Kako me gledate.

VOJVOTKINJA: Odevenu?

GOJA: Za one koji to žele.

VOJVOTKINJA: Nagu! Kukavice!

GOJA: Prvo odevenu!

VOJVOTKINJA: Kakvo strpljenje! Kakva uzdržanost.

GOJA: A zatim, u treptaju oka, nagu.

VOJVOTKINJA: Uz moj pristanak.

GOJA: Uz vaš pristanak, Kajetana, ili bez njega. Mogu vam pokidati odeću. Mogu vas razodenuti isto kao što vas mogu naslikati. Ovde! (Pokazuje na svoju glavu.) Tu imam prednost nad Velaskezom. Bez ogledala. Puzim na stomaku. Mešam boje s vatrom.

VOJVOTKINJA: Vaše boje, gospodine, vaša su stvar. Slika će biti urađena iz sećanja. Slikaćete me kada budete sami. Setićete se svih žena koje ste znali, svih žena koje ste razodenuli – kako ste se živopisno izrazili – sklopi-ćete oči i ugledaćete ih ponovo, a onda ćete uložiti sav svoj napor, svu svoju muževnost, svu svoju hitrost, da biste se prisetili po čemu se svaki kvadratni santimetar tela trinaeste vojvotkinje od Albe razlikuje od tela ma koje druge žene, danas ili ubuduće. Iz sećanja. Biće to usamljenički dokaz vaše ljubavi... Nakon toga, obećavam vam mesec dana boravka na selu... nas dvoje skupa.

[BAŠTOVAN izlazi iz kočije i počinje da boji točak. GOJA prelazi preko pozornice.]

GOJA: Sve bestidnija i bestidnija!

[GOJA ulazi u kočiju. VOJVOTKINJA mu maše maramicom.]

VOJVOTKINJA: Požurite, Žapče.

[Svetla se gase.]

[...]

DRUGI ČIN, 8. SCENA

Noć (1811). Scena je ista kao prethodna, samo što konopac za rublje na kojem su prikačeni otisci bakropisa sada prolazi čitavom sobom. GOJA dodiruje otiske na konopcu. BAŠTOVAN sekirom cepa drva za vatru.

BAŠTOVAN: Jutros sam uneo u kuću biljke barosme. Još nisam video da mraz počne tako rano. Malo sam se uplašio za njih.

GOJA: Uplašio za koga?

BAŠTOVAN: Za biljke barosme.

GOJA: Za ime boga, kakve su to biljke?

BAŠTOVAN: Mali grmovi u saksijama, s belim cvećem.

Oni iz dvorišta.

GOJA: S belim cvećem, kažeš?

[BAŠTOVAN potvrdno klima glavom.]

Slepci! Svi odreda. Slepi ste. Cveće za koje strahuješ je ružičasto. Nije belo. Belo, ako baš mora, ali umrljano krvlju. Stoj! Ne pomeraj ruke. Drži sekiru u tom položaju, Huane.

[BAŠTOVAN, sa sekirom podignutom iznad glave, ukočio se u mestu. GOJA nastavlja da proverava otiske.]

BAŠTOVAN: Ako hoćete da crtate, don Fransisko, bolje požurite.

GOJA: Drži sekiru gore! Da crtam? Crteži dolaze sami. Samo razdrešiš vreću, podigneš je, nagneš, i iz nje pokuljaju otpaci. Crteži su otpaci. Ne mrdaj, Huane.

BAŠTOVAN: Sad moram.

GOJA: Mislio sam da si snažniji. Mislio sam da imaš pleća bika.

BAŠTOVAN: Imam vašku pod pazuhom.

GOJA: Ne mrdaj. Pod kojim? Ja ću je naći.

BAŠTOVAN: Pod levim.

[GOJA zadiže BAŠTOVANOVU košulju, pretražuje s nao-čarima na vrhu nosa.]

GOJA: Ništa ne vidim! Treba mi sveća.

BAŠTOVAN: [Počinje da se smeje.] Golica me.

[GOJA se odmiče. BAŠTOVAN spušta sekiru i raseca panj.]

GOJA: Hteo sam da tom panju kraj tvojih nogu po-svetim više vremena.

BAŠTOVAN: U datim okolnostima, dvostruka suro-vost.

[GOJA ne razume. BAŠTOVAN uzima papir sa stola i piše na njemu: DVOSTRUKA SUROVOST.]

GOJA: Kada bi panjevi mogli da vide, kada bi imali oči, kada bi mogli brojati minute, bilo bi bolje da se sekira spusti trenutno. Ali panjevi ne umeju da broje.

BAŠTOVAN: Nikad niste čuli kako u Malagi nazivaju ljude?

GOJA: Ljude?

BAŠTOVAN: Čoveka zovu panj s devet rupa!

[GOJA prebrojava rupe.]

GOJA: Jesi li danas našao pirinča?

BAŠTOVAN: Nisam. Francuzi su pre odlaska sve odneli, a ono što nisu odneli Britanci su opljačkali. Ili to ili ljudi više ne žele da nam prodaju. Imaju neki opasan pogled kad im nešto tražim. Po mom mišljenju, don Fransisko, trebalo bi da se negde pritajimo. Samo me je bolest donje Hozefe sprečavala da vam to kažem ranije. Znam gde bismo mogli da odemo.

[GOJA kao da ga nije čuo. BAŠTOVAN piše na papiru: DA SE SAKRIJEMO?]

GOJA: Nema ni najmanjeg razloga za strah. Već sam ponudio svoje usluge pobednicima. Osvajačima su potrebni slikari i vajari. Uvek imaj to na umu. Pobeda je prolazna stvar – prolazna poput odsvirane muzike. Slike pobede liče na slike s venčanja, samo bez neveste. Nevesta je njihov trijumf. Ne znam zašto, ali kroz istoriju je uvek bilo tako. I zato žele jebene portrete sebe samih sa svojom nevidljivom nevestom. A ja takve portrete mogu da izradim kao niko drugi. Imam slabost prema pobednicima – a najviše prema njihovim okovratnicima, njihovim čizmama, njihovoj pobedničkoj odeći. Mislim da se od svih nas očekivalo da budemo pobednici. Još pre no što nam je zacrtana sudbina, bili smo deca pobede. Svi smo nastali ejakulacijom.

[Ulazi LEKAR.]

LEKAR: Vaša supruga želi da vas vidi. Imam još nešto da kažem mužu, rekla je.

[LEKAR užurbano izlazi.]

GOJA: Uskoro ću naslikati vojvodu Velingtona. Zapeo je da bude na konju.

BAŠTOVAN: Don Federiko se već sakrio.

GOJA: Kada se Kurvin voljeni bude vratio da zasedne na naš presto, naslikaću ga sa šakom na maču i visokim šeširom pod rukom. Ako ne bude hteo da mi pozira, naslikaću ga iz sećanja. (Posmatra se u ogledalu.) Svi će mi oprostiti.

BAŠTOVAN: Pralje kažu da niste toliko gluvi na zveket reala u vrećicama za novac. Kažu da po tome znate kada treba promeniti strane.

GOJA: Svi će mi oprostiti.

[Ulazi LEKAR.]

LEKAR: Žao mi je što moram da vam saopštim, don Fransisko, prekasno je. Vaša je supruga preminula.

[GOJA pada na kolena.]

GOJA: Čak i moja žena će mi oprostiti.

[GOJA ostaje da kleči, pognute glave. Jedva čujan šum mora. Najednom počinje da baulja i oslanja se na noge.] Samo kada ljudi ne bi praštali!

[GOJA steže konopac za rublje obema rukama i hoda duž njega, tražeći u njemu uporište kao čovek za vreme oluje.]

Znaš li koliko je toga neoprostivo? Znaš li da ima dela koja nikad ne mogu biti oproštena? Niko ih ne vidi. Čak ni Bog.

[Šum mora postaje glasniji.]

Zločinci svoja nedela skrivaju rečima od sebe i drugih. Vređaju žrtve, nadevaju im razna imena, ponavljaju klevete. Teren se priprema psovačinom i uvredama i šaputanjem i pričama i brbljanjem. Đavo barata rečima. Ništa mu više nije potrebno. On pušta reči u vetar nedužnim palacanjem jezika, nepcima i glasnim žicama, ljudi se rečima pripremaju na činjenje zla, a posle istim rečima i istom pokvarenjačkom taktikom zabašuruju ono što su učinili, pa to biva zaboravljeno, a zaboravljeno je isto što i oprošteno.

[GOJA prilazi otisku bakropisa.]

Ono što je ugravirano ne prašta.

[GOJA pada na kolena.]

Ne praštaj nam, Gospode. Podaj nam da vidimo ono neoprostivo kako nikada ne bismo oprostili.

[GOJA nekako uspeva da se pridigne na noge, tetura ka izlazu odakle je došao LEKAR.]

Oprosti mi, Hozefa, oprosti mi...

TREĆI ČIN

Jutro u rano proleće (1827/1828). Sunčano vreme. Bašta Gojine kuće u Bordou. (Prizor je gotovo istovetan onom s groblja.) BAŠTOVAN na lestvama potkresuje lozu sa zida. Ulazi GOJA (sada ima preko osamdeset godina) sa štapom, u pratnji FEDERIKA (istih godina).

GOJA: (Pokazujući štapom) Eno češljugara, na onom stablu badema – vidiš li ga?

FEDERIKO: Lepo ti govorim svakog jutra, Fransisko, vid me izdaje.

[Dva starca stoje nepomično. GOJA podražava pev češljugara.]

GOJA: Eto kako peva češljugar.

FEDERIKO: A tvoja nova slika?

GOJA: Pre dva veka, u Amsterdamu, jedan je Holan-đanin naslikao češljugara.

FEDERIKO: (Viče) Kako ti ide nova slika?

GOJA: Nebo iza glave je loše. Nikada pre nisam imao teškoća s nebom.

FEDERIKO: Francusko nebo nije isto. Pogledaj ga. Mlečne je boje. I francuska peciva su drugačija. Žao mi je što moram da kažem, ali sam primetio da s godinama postajem alav.

[FEDERIKO vadi iz džepa kiflu i nudi polovinu GOJI. Sedaju.]

GOJA: Jesi li već rekao: „Žao mi je što moram da kažem, ali sam primetio da s godinama postajem alav?“

[FEDERIKO baca mrve pticama.]

Noćas sam bolje spavao. Nisam sanjao. Zato se još nisam probudio kad si stigao.

FEDERIKO: Nije važno. Imao sam o mnogo čemu da razmišljam... Inkvizicija je poslala neke svoje žbire ovde u Bordo. Siguran sam. Don Tiburčio je odbio da nam i dalje finansira novine.

GOJA: Koje novine?

FEDERIKO: Naše novine na španskom – one koje izdajem.

GOJA: Uradiću ti neku litografiju.

FEDERIKO: Jedino objašnjenje jeste da su don Tiburčiju zapretili da će mu nauditi porodici u Valensiji. A mi štamparu dugujemo tri stotine.

GOJA: Uskoro će na svetu biti više izbegličkih novina nego zvezda na nebu.

FEDERIKO: Samo tri stotine da platimo štampara.

GOJA: Moje litografije se ne prodaju. Ljudi ne žele da znaju. Sve hoće u boji i u stereu... Kakve su poslednje vesti iz naše zemlje?

FEDERIKO: Poslednje! Mračno doba. Ustav ukinut i stavljen van snage. Slobodna misao u okovima. Ljudi nestaju na ulicama. Mučenje. Elektrošokovi. Podzemne garaže. Raspomamljeni teror. Isto što ti pričam svakog jutra, prijatelju. Hoće li nam iko doneti drugačije vesti? Poslednje vesti su, Pako, da već živimo u budućnosti. Ne u onoj za koju smo se borili i umrli. Već u onoj koju su nam džinovi podmetnuli... To su poslednje vesti. Hoće li ikad biti drugačije?

GOJA: Ako se malo primiriš, imitiraću ti slavuja.

FEDERIKO: Da te bolje ne poznajem, Žapče, rekao bih da si podetinjio.

GOJA: Onda ne postavljaj detinjasta pitanja poput: „Hoće li nam iko doneti drugačije vesti?“

FEDERIKO: Znači da si me čuo?

GOJA: Naravno da nisam.

FEDERIKO: Svugde je na delu restauracija prošlosti. Svugde se hvale onim što se ranije smatralo sramotnim. Viče) Reci mi šta je preostalo od naših nada.

GOJA: Ovo! (Podražava pev češljugara.) Od naših nada je preostalo dugo očajanje iz kojeg će se izroditi nove nade. Mnogo, mnogo nada... Poživeću ja do Ticijanovih godina.

[Ulazi PEPA.]

PEPA: U kući vas čeka topla čokolada.

FEDERIKO: Sve bi trebalo da bude bistro, osim tople čokolade koja mora biti gusta.

GOJA: Je li opet to rekao?

[PEPA klima glavom i uzima GOJU podruku. FEDERIKO i BAŠTOVAN, koji nosi lestve, odlaze ka kući. PEPA i GOJA sporo hodaju ka ljuljašci. Govore tiho, gotovo šapćući. GOJA više nema problema sa sluhom.]

Jesi li pročitala stranice Fransiska de Keveda i Viljegasa koje sam ti označio?

PEPA: Sve do jedne.

GOJA: I?

PEPA: Govore o Strašnom sudu.

GOJA: A priča o meni?

PEPA: Slikar Hijeronimus Boš zatekao se u paklu i tamo su ga saslušavali. Dok si na zemlji bio slikar, pitali su ga, zašto si slikao toliko izobličenih ljudi? A Hijeronimus im je odgovorio: Zato što ne verujem u đavole.

GOJA: Tačno.

[PEPA seda na ljuljašku. GOJA stoji pored nje.]

Znaš li ko je omiljena ličnost u duševnoj bolnici dole kraj reke? Napoleon! Prebrojao sam petnaestoricu koji nose šešire, a na njima cedulje na kojima piše „Ja sam Napoleon“. Znaš li zašto se Napoleon toliko sviđa ludacima?

PEPA: Ne.

GOJA: Zato što je Napoleon bio dovoljno lud da se pohvali: „Imam godišnji prihod od trista hiljada ljudi!“

[PEPA bere neko cveće i daje ga GOJI.]

PEPA: U petak, u dva po podne, na Akvitanskom trgu biće javno pogubljenje giljotinom, u francuskom stilu.

GOJA: Biću tamo.

PEPA: Pogubiće nekog jadnika Žana Bertena koji je ubio zeta.

GOJA: Možda je zet silovao sestričinu. Samilost je retka pojava među ljudima.

PEPA: Kada osećaš samilost, zatvaraš oči da ne bi video.

GOJA: Meni su oči na potiljku. Nikad se ne zatvaraju. Voliš li me bar malo?

PEPA: Malo, mnogo, strastveno?

GOJA: Da sam naslikao neku minijaturu na slonovači mogla bi da ti visi među grudima. Jesam li lud, Pepa?

[GOJA seda na stolicu, obuhvata glavu šakama.]

Čovek se presamićuje pred parom usana. Nastoji da se uvuče u usta. Kada je jednom unutra, jako je teško izvući ga napolje. Čovek mora sve što vidi nazvati pravim imenom. Uvek moraš voditi računa o posledicama. U tome je jedini spas od varvarstva. Sagledati posledice.

PEPA: Ne mučite sebe, Fransisko. To se dešava krajem jutra – dođe i prođe. Hajde da se igramo. U naš porodični album (otvara knjigu na kolenima) stavljam sliku mladića. Nosi veliki crni šešir i ima tamne prodorne oči.

GOJA: Sigurno je bio jako slavoljubiv.

PEPA: Ima puna, čulna usta. Nezasite prohteve.

GOJA: U naš porodični album stavljam sliku čoveka koji stoji pred štafelajem.

PEPA: Duž oboda šešira postavio je sveće.

GOJA: Radio je čitave noći.

PEPA: Quel panache! Nosi veoma elegantne, uzane pantalone. A sada isti taj čovek, samo stariji. Nosi naočare.

GOJA: Suviše je video.

PEPA: Ima lep ten i nosi belu svilenu maramu oko vrata.

GOJA: To je već godina Francuske revolucije.

PEPA: U naš porodični album stavljam sliku čoveka koji stoji naspram crne pozadine. Deluje začuđeno – začuđen činjenicom da je još živ.

GOJA: Naprosto je star – skoro sedamdeset godina. Madrid je zaražen kugom, kojoj je podlegao i Amore.

PEPA: Izraz lica mu se promenio, ali to je još isti čovek.

GOJA: Možda je isti čovek. Ali to nisam ja.

PEPA: Da, to ste vi i to je vaša umetnost, vi ste izradili te slike.

[GOJA iznenada gubi svako zanimanje za album. Zuri ne-tremice u grob vojvotkinje od Albe iza ljuljaške. Pojavljuje se VOJVOTKINJA. PEPA ne može da je vidi.]

GOJA: Ostavi me sada, Pepa.

PEPA: Vaša umetnost, don Fransisko.

GOJA: Nek se nosi i moja umetnost!

PEPA: Bili ste prorok. Na svojim delima ste predvideli budućnost.

[VOJVOTKINJA se približava GOJI.]

GOJA: Hajde, hajde.

PEPA: S tolikom samilošću...

GOJA: Gubi se, kad ti kažem, odjebi.

[GOJA štapom tera PEPU iz bašte. Okreće se ka publici.]

Voajeri! Odjebite!

[Okrenuvši leđa publici, posmatra VOJVOTKINJU kako se svlači pred njim, kao da izvodi neki striptiz.]

Dragi živote.

[VOJVOTKINJA širi ruke ka njemu.]

VOJVOTKINJA: Sve je za tebe, svako perce. Dođi, ljubavi, dođi, dođi, moj Žapče.

[VOJVOTKINJA nestaje. GOJA kao zgromljen pada na zemlju. Potpuna tišina. Kao da bi zavesa trebalo da se spusti, ali se mehanizam pokvario. PEPA ulazi, seda na zemlju i polaže GOJINU glavu u svoje krilo.]

PEPA: Uvek isto. Uvek ti pobegne. Nikad nisi dovoljno brz.

GOJA: Kao da hodam na motkama...

[Iz različitih smerova ulaze svi drugi glumci, odeveni kao u Prologu. BAŠTOVAN, zakrabuljen, odlazi ka košnici. PEPA se lagano oslobađa tereta GOJINE glave, ustaje i zvoni zvon-cetom. Glumci počinju da napuštaju groblje, baš kao u Prologu. PEPA se vraća GOJI.]

UDOVICA: (za sebe) Gospode, podaj ovom svetu bar malo pravde.

LEKAR: (GLUMICI) Hteli ste da zavedete svog oca, pa ste postali glumica.

GOJA: (PEPI) Jesu li završili? Da li je moj portret gotov?

PEPA: Da, gotov je.

GOJA: Moraju ga potpisati.

PEPA: To je sređeno.

GOJA: Jesam li mrtav, Pepa?

PEPA: Ne brinite. Za večeras ste stvarno mrtvi.

[LEANDRO je poslednji koji izlazi.]

LEANDRO: (dovikuje PEPI) Obuci novu belu haljinu!

GOJA: Dobro je...

[GOJA sklapa oči i tone u san. BAŠTOVAN duva dim u košnicu. Spušta se bela zavesa, bez ikakvih slika ili potpisa.]

Oceni 5