Knez ovog sveta i teologija kalašnjikova
Hell 01 S

Photo: An Angel Leading a Soul into Hell, Hieronymus Bosch

Đavo je došao po svoje

Ateriranje dvojice crkvenih velikodostojnika, patrijarha Porfirija i mitropolita Joanikija, na Cetinje zabeleženo je na brojnim fotografijama. Jedna od njih izazvala je posebnu pažnju. Na toj fotografiji vidimo (jedva) dvojicu pravoslavnih desperadosa zaklonjenih pancirnim ćebetom, oko njih gomilu specijalaca sa gas maskama, naoružanih dugim cevima, a jedan od njih je izdvojen kao vođa bogougodne kolone.

Kružili su društvenim mrežama brojni vispreni, duhoviti komentari ove fotke, ali jedan je odneo pobedu: “Da damo teološko objašnjenje onima koji, eventualno, ne vide i ne razumeju. Ko je ovo na slici? Na slici su dvojica hrabrih muževa, dvojica slugu Božjih, koje je Bog doveo tamo gde treba da budu. Ko su ovi ljudi okolo? To su angelofanije – javljanje anđela u liku ljudskom, da ljudi mogu da ih vide. Dvojicu muževa Hristovih vodi komandant Nebeske vojske – Arhistratig Mihailo, u pratnji svoje Nebeske vojske. A šta je ovo što anđeli drže oko Svetih muževa? To je omofor Presvete Bogorodice, koji ih štiti od strela nečastivog. Scena za Žitija Svetih”.

Teologija dugih cevi

Na prvi pogled reklo bi se da je reč o parodijskom pristupu koji bi se lako mogao nastaviti: Šta je ona zelena trava na livadi? To uopšte nije livada, nije ni trava, a ponajmanje je zelena. To je pod dnevne sobe u rajskom naselju po kojem hode anđeli nebeski i nevenčani muževi Hristove vojske; nije to zelena trava – to su beli oblaci. Kakvo je ono sokoćalo sa elisom, što se neverničkom oku, prekrivenom mrenom ovozemaljskih strasti, ukazuje kao helikopter? Nije to nikakav helikopter, to su plamene kočije kojima se sveti Ilija vazneo na nebesa, pa sad služe kao taksi za božje ugodnike, razvozeći ih diljem zemnog šara na hirotonije i druga sveta činodejstva.

Nažalost, uopšte nije reč o parodiji, citirano tumačenje napisali su monasi manastira Jovanja kod Valjeva, mrtvi ozbiljni. Ko bi rekao da se monaška askeza u međuvremenu pretvorila u predvojničku obuku. Kaluđersku sholiju mnogi takozvani vernici shvataju kao relevantno teološko tumačenje. Evo, na primer, jedan kolumnista nacional-svetosavskog “Pečata” Milorada Vučelića, šefa Miloševićeve propagande, kaže da je monaški opis možda preterano maštovit, ali “on jeste zasnovan na realnosti, ali realnosti koja nije zasnovana samo na racionalizmu ovoga sveta, nego realnosti onih koji vide neprestana čuda Božja koja se dešavaju u Crkvi i oko nje”. Zabavna je ta alegorijska hermeneutika, pogotovo kad se primeni na realnost, svašta se tu verniku pričini, lako može i masovni ubica poput Ratka Mladića da mu se ukaže kao komandant Nebeske vojske – Arhistratig Mihailo. Kao što mu se i ukazuje, evo već skoro tri decenije.

Videti u oružanom desantu dva monaha na Cetinje, u sprezi države i crkve, u nasilju, suzavcu, kalašnjikovima, gumenim mecima, u bahaćenju i inaćenju – bilo šta hrišćansko zahteva posebnu vrstu moralne i mentalne akrobatike. Vala baš, isto tako je i Hrist ulazio u Jerusalim, na bornim dvokolicama koje vuku pobesneli konji, u ognjenom oblaku suzavca, praćen vojskom naoružanih pretorijanaca koji ispaljuju strele na sve što mrda. Tako bi izgledala ova jevanđeoska epizoda da su je pisali naši poklonici teologije dugih cevi i kalašnjikov-bogoslovlja.

U zagrljaju Đavla

Kad se monasi otvoreno priklanjaju zemaljskoj sili, kad u specijalcima vide angelofaniju, a u do zuba naoružanim ljudima arhangela Mihaila, znači da je đavo odneo šalu. Bukvalno. Predugo traje militarizacija pravoslavlja, metanisanje ratnim zločincima, klanjanje masovnim ubicama, skrnavljenje svega ljudskog u Hristovo ime, ruganje jevanđelju, predugo traje savez crkve sa najgorim šljamom koji je ikada hodao ovom zemljom.

Ne može crkveni arhijerej da nudi utočište Radovanu Karadžiću, da govori kako se ovaj arhizločinac skriva u njegovoj molitvi, i da se istovremeno poziva na Hrista. Ne može vladika da širi mržnju prema pripadnicima drugih vera. Ne može patrijarh Pavle da prima Vojislava Koštunicu i Vladimira Lazarevića u audijenciju, pred odlazak ratnog zločinca u Hag, te da propoveda kako "u našoj istoriji imamo primere časnih oficira koji su hrabro do kraja zastupali interese naroda i branili istinu" i da "Srpska pravoslavna crkva poštuje i visoko ceni odluku generala Lazarevića da sledi ovaj težak put u interesu otadžbine". Može, ali neka promeni ime u patrijarh Đavle, da znamo s kim imamo posla. Ne možete služiti Bogu i Mamonu, što reče jedan zaluđeni mladić, vagabund, skitnica i propalica koji se družio s kojekakvim sumnjivim svetom sa društvenog dna, pa nije ni čudo što je tako nepopularan među crkvenim funkcionerima i drugim uglednicima.

Razmere počinjenog zla koje su samozvani Božji ljudi aminovali tako su ogromne da se objavljuju kao demonska stvarnost, koja prevazilazi svako razumno objašnjenje. Ibrahim Hadžić napisao je jednu pesmu o Đavolu primerenog naslova “Nepomenik” u kojoj govori kako je Bog prepustio svet Đavolu, a sumnjičavcima poručuje: “Evo, ako se samo okrenem i pogledam u blisku prošlost / Izneću ti sasvim ubedljive dokaze / U nezainteresovanost za svet oko sebe / Već ostarelog Boga / I kako jednu po jednu, važnu od važnije odluke / Prepušta tom neumornom ispiraču smrtonosnog zlata”. Potom sledi dokazni materijal u formi jezivog popisa: “Šta kažeš na đavola Vukovara, / Đavola Dubrovnika, / Đavola Sarajeva, / Đavola srušenog Mostarskog mosta, / Na đavola Štrbaca, / Đavola Bukovice, / Đavola Srebrenice, / Đavola Medačkog džepa, / Đavola Oluje, / Đavola Kosova, / Đavola popaljenih kuća, / Srušenih bogomolja / (Onih gde se đavoli i ljudi Bogu mole), / Đavola poniženja, / Đavola osvete, / Đavola bezbrojnih poklanih ljudi i dece / I silovanih žena?”

Đavolja rabota

Moglo bi se tako nabrajati još dugo, ogroman je spisak đavoljih dela, a svaka stavka sa tog crnog popisa skriva u sebi količinu zla i ljudske patnje od kojih bi i nebo proplakalo. Svestan je toga i pesnik, zato nastavlja: “Već mi trne jezik, / Već gubim smisao u nabrajanju, / Već ne potvrđujem / No samo imenujem / Ka da se iza toga ne krije ništa”. Ne mogu se sva zla ni pobrojati, a kamoli shvatiti, objasniti, nemoguće je stvoriti predstavu o toj paklenoj stvarnosti, to prevazilazi moći svakog čoveka, koliko god saosećajan bio.

Pre godinu dana radio sam intervju sa Ibrahimom Hadžićem, pa sam ga podsetio na citiranu pesmu i upitao: “Taj Nepomenik, za kog u pesmi navodite pedesetak sinonima, kao da je i dalje tu, među nama, i radi svoj posao glavama i rukama onih koji su mu se predali?” Ibrahim mi je odgovorio: “Ozbiljno verujem da je đavo (šejtan) vodio rat na prostoru bivše Jugoslavije. Drukčije se to ne može protumačiti. Mnogi su mislili da je to pozorišna šala. Lakmus za patriotizam. Sećam se rečenice vojnika Bosanca (znam da je bio Bosanac po akcentu), sa terena u Sloveniji, na samom početku rata. Dok čuči u nekakvom žbunu kaže: Sve je to igra, oni nas kao napuštaju, a mi im kao ne damo, a iza njega gore kamioni, jauču ljudi. I moja dva vrlo pribrana prijatelja, zapravo prijatelj i prijateljica, na moj iskazani strah onim što se događa i u šta se to može pretvoriti, rekli su: ‘Hajde bogati, šta si se uplašio (pretvoriše me u kukavicu), ništa se neće dogoditi’. Ja se i dalje družim sa te dve osobe i ne smem da im ponovim njihovu rečenicu jer bi se naljutili na mene, kazali bi da oni to nisu nikada izgovorili. I njih je đavo bio ošamutio, smradom ratnim uspavao. Kasnije su njih dvoje bili sjajni borci protiv Miloševićevog režima. Eto, to je đavolja rabota. To samo đavoli mogu tako nešto da učine magličastim, bezosećajnim, nešto što je zbilja ili još jače, sâm život, a da se to dok se događa ne da na pravi način sagledati”.

Naravno, ono što Ibrahim govori i piše o đavoljim rabotama ne prija savremenicima koji su odavno raskrstili sa tim drevnim sujevericama, pa više ne veruju ni u bogove, ni u demone. Statistika tvrdi suprotno, stanovništvo se masovno vratilo tradicionalnim konfesijama nakon pola veka prinudnog ateizma komunističkog tipa, ali nije uzalud statistika izrgnuta ruglu u onom vicu koji otprilike glasi: Većina jede kupus, manjina meso, u proseku svi jedemo sarmu. Kad je religija u pitanju, realna situacija je još grđa: 90 posto veruje u Boga, 10 posto su ateisti, a u proseku svi veruju u boginju Naciju.

Crne mise

Istina je da naokolo sve vrvi od priča o religiji, ne može od njih da se diše, ali se tu radi ili o folkloru i običajnosti, ili o političkoj religiji, ili se pripadnost određenoj denominaciji tretira potpuno isto kao pripadnost nekoj političkoj stranci. Tekstove koji govore o istinskim religijskim problemima treba lupom tražiti, a i onda je ishod posve neizvestan. Sve je to jedna velika šarena laža, još jedno lažno predstavljanje u društvu koje ništa drugo i ne radi osim što igra razne uloge i skriva svoju prazninu iza raznih nafrakanih lorfi. Ukoliko je nekom stvarno stalo do hrišćanske vere i teologije, morao bi svoj traktat da započne citatom Jirgena Moltmana: “Isus je streljan u Srebrenici”, pa posle dokle dogura. Ali bar bismo bili sigurni da imamo posla sa vernikom.

To što su bogovi i đavoli izašli iz mode, pa ih gotovo niko ne uzima za ozbiljno, ne znači da u ljudima više ništa ne boguje, niti da Đavo ne radi svoj posao. Tvrditi da Đavo ne postoji u zemlji u kojoj se redovno služe crne mise na kojima biva okupljeno i po milion pristalica satanističkog kulta – nije baš razumno. Dovoljno je pogledati snimke slavnih mitinga Slobodana Miloševića, pa videti kako taj kult izgleda. Na primer, znameniti miting na Ušću koji je održan 1988. godine. Milošević drži zapaljivi govor i u jednom trenutku kaže: “Pobedićemo dakle, bez obzira što se i danas, kao i nekad protiv Srbije udružuju njeni neprijatelji van zemlje sa onima u zemlji. Njima poručujemo da uopšte nismo plašljivi, da u svaku bitku ulazimo sa namerom da je dobijemo…”

Tu je Milošević bio prinuđen da prekine rečenicu na pola, jer je milionska masa, na sam pomen predstojećih bitaka, potpuno pomahnitala, pala u amok i ekstazu, počela da urla “Slobo, Slobo”, potrajalo je to prilično dugo, tek kad su malo prestali da se raduju predstojećem ratu, pakleni mesija je nastavio: “…da nepravedne i nepoštene bitke na štetu drugih naroda nikada nismo vodili”. Tako izgleda crna misa, prizivanje Đavola i padanje ničice pred Nepomenikom i njegovim izaslanikom. Snimak je dostupan na Youtubu, nema čak ni upozorenje za mlađe od 18 godina. Ne znam kako bi vrli hermeneutičari iz manastira Jovanje rastolkovali ovaj skup održan pod ciničnim nazivom “Miting bratstva i jedinstva”, verovatno kao primer srpske sabornosti u Hristu.

Uključivanje Boga u Naciju

Ako ovo ne izgleda dovoljno ubedljivo, pozvaću u pomoć Denija de Ružmona čije bi se reči mogle mirno primeniti na Miloševića, njegovu svitu intelektualaca sklonih manipulaciji masama, te na čitav taj mahniti pokret koji traje do dana današnjeg. Dakle, Milošević je “dostatno demonski da probudi naše demone putem svojevrsne zaraze, ili još bolje, putem duhovne indukcije. Njegovo se djelo napasnika sastojalo u tome da pojedinca liši osjećaja moralne odgovornosti, dakle osjećaja kulpabiliteta. Pretvarajući ih u strasnu masu, on u duši najunesrećenijih raspaljuje osjećaj nepobedive snage. (…) Najposlije, osuđujući sve što je univerzalno ili bar supranacionalno: kršćanstvo, judaizam, pravo, kulturu i razum, on svoj narod zatvara u neku vrstu psihološke autarkije slične onoj koju strast budi u Vagnera; dovodi mase u stanje hipnoze, somnabulične nesvjesti, u kojem će i onaj najplašljiviji biti sposoban za djela čudnovate energije i mehaničke discipline, sve do same smrti kao idealnog okončanja svake strasti”.

Na prvi pogled, pasaž o osuđivanju hrišćanstva nije primenljiv na našu situaciju, ali ako malo pažljivije pogledamo, videćemo da se o hrišćanstvu i Hristu gotovo nikada ne govori. Uvek je reč samo o pravoslavlju, svetosavlju, nacionalnoj problematici, o srpstvu, Srbima, nacionalnom identitetu i ostalim rekvizitima nacionalističke ideologije. Hrišćansku poruku u rečima crkvenih velikodostojnika ne možeš pronaći ni mikroskopom od sto sveća. Tu ne računam hiljadu puta ponovljene floskuletine iz katehizisa, birokratski žargon zvanične teologije koji samo svedoči o odsustvu ličnog doživljaja i promišljanja vere. Hrišćanski univerzalizam u kom nema Jevrejina, ni Grka, već su svi jedno u Isusu Hristu – osakaćen je i sveden na političku religiju za lokalnu nacionalnu upotrebu.  

De Ružmon smatra da se poslednja prepreka Knezu ovoga sveta nalazi u onostranosti. “Duše će mu pobjeći ukoliko i dalje postoji obraćanje Vječnome, tj. autoritetu koji vlada nad zemaljskim moćima. Potrebno je stoga ukloniti ideju o onostranosti, transcedenciji; uključiti samoga Boga u Naciju”, piše švajcarski filozof. Tako nastaje politička religija čiji se “posve zemaljski ciljevi ne samo ne razlikuju od normalnih ciljeva politike, već se i podudaraju s njima”. Na kraju dolazi do stvaranja nakazne religijske zajednice koja više nema nikakve veze sa hrišćanstvom, verom, Bogom: “Duhovna se zajednica ne može pozvati na neku instancu višu od državne, budući da ju je sama država stvorila za svoje potrebe i budući da iznad nje ne postoji više ništa”. Šta da vam kažem, tipičan primer đavolje rabote.

Ime mu je Legija

Đavo je kameleon u večnoj transformaciji, poprima najrazličitije oblike, navlači razne obrazine, promećući se u svakoga i nikoga posebno. “Ako je Đavao Legija, to ponajprije znači da, bivajući jedan, može na sebe navući toliko različitih vidova koliko ima i ljudi na svijetu. Ali to može značiti, također, da je Đavao bezimena masa”, veli Deni de Ružmon. Odreći se sopstvene ličnosti, postati deo bezimene mase, govoriti i misliti kao svi drugi, stopiti se bez ostatka sa većinom u apsolutnom jedinstvu, iz dna duše žuđenom a nikada potpuno dosegnutom – to je imperativ današnjeg srpskosvetskog čoveka koji sebi utvara da je vernik.  

I u pesmi Ibrahima Hadžića opevana je ova đavolja protejska osobina: “Đavo samo radi, radi / Svoj i tuđ posao. / Razgrće zemlju, prekopava / Zasejane njive. / A Bog vrlo retko podigne oči, / Taj stari i nezainteresovani Bog, / Taj Bog bez poroda / I nema ko da ga nasledi, / A đavoli se samo kote i množe, / Rađaju i umiru, / I sve gori od goreg nastaje. / Pa čas su sveštenici, / Čas ministri, / Pa lekari (naročito specijalisti za dušu), / Čas generali, / Pa novinari, / Pa, bogme i, profesori, / Pa književnici naročito, / A da ne pominjem i filozofe”. Nije teško prepoznati pobrojane likove, puni su ih televizijski studiji, novinski stupci, tabloidni portali, viđamo ih na svakom koraku, a njihova demonska propoved nam probija uši već tri i po decenije. Tek kad sam pažljivo gledao i slušao nacionalističke megafone u ljudskom obličju, shvatio sam pravo značenje arhaizma đavoimani.

Sva ova mudrovanja i stihovi o Đavolu razumnom čoveku zvuče, naravno, kao čista mitologija, preterivanje, zamagljivanje problema, puka mistifikacija. Dobro, Đavo i jeste metafora, personifikacija zla, simbol određenih ljudskih delovanja koja smatramo nemoralnim, ideja, koncept, mentalna konstrukcija… Ali, ništa bolje ne stoje stvari ni sa drugim entitetima koji su itekako dejstveni. I Velika Srbija, Srpski svet, ujedinjene srpske zemlje, srpsko jedinstvo, nacionalni identitet – takođe su metafore i simboli, pa im to nije smetalo da počine nepočinstva vasionskih razmera, da razore sve oko sebe i unište čitava društva i milione života.

Mračne sile

Sve ono što stoji na suprotnoj strani – vladavina prava, jednakost, poštovanje ličnosti, sloboda pojedinca, vrednost ljudskog života, zakonitost, tolerancija, solidarnost, empatija – takođe su ideje, koncepti, metafore, simboli. Oni postaju životvorni i delatni kad prestanu da budu puke floskule, kad se nađu ljudi koji u njih istinski veruju i čine ih prisutnim na ovom svetu. Ne moramo verovati da je Đavo upleo svoje prste u naš sunovrat, ali je jasno da zlo koje se nad nama nadvilo pre tridesetak godina i još uvek preti da nas uništi – nije nikakva sitna greška, politička stranputica, zabluda, mali defekt u sistemu. U pitanju je zastrašujuća, moćna sila koja obuzima i porobljava ljudske duše, zavodi ih i zanosi lažnim obećanjima koja zvuče nekako poznato: Bićete kao bogovi.

Protiv te mračne sile ne pomažu politikantske igre, kalkulacije, ubeđivanja, racionalna objašnjenja, slogani tipa “da živimo kao sav normalan svet”, uverevanja da ljudi treba da rade ono što je za njih korisno, ono što je dobro za njihovu decu, sve te naizgled zdravorazumske priče koje nisu dale mnogo efekta. Protiv istinskog zla moguće je boriti se samo istinskim vrlinama, čvrstim uverenjem, tu pomaže samo stari, dobri trijumvirat vere, ljubavi i nade. Borba se vodi ne zarad pobede po svaku cenu, ne zarad udobnog života, već radi istine i pravde.

Kako bi rekao De Ružmon: “Istinske vrline ne vode sreći, već Redu i njegovoj pravdi. Ne vode happy-ending-u, već slavi Istine”. Takav duh nije nepoznanica za naše prostore, bilo ga je u izobilju u antifašističkom pokretu. A njegove odjeke možemo da čujemo i vidimo i ovih dana na Cetinju, među onim hrabrim ženama i muškarcima koji pružaju otpor mračnoj i brojčano nadmoćnoj sili. Džaba monasi iz manastira Jovanja razgorevaju maštu promašenim tumačenjima. Petog septembra vojnim helikopterom nisu se vozili ni Hrist, ni arhangel Mihailo, ni sluge Božje, ni anđeli. Nisu ni mogli, jer su bili zauzeti: gutali su suzavac i podnosili udare gumenih metaka kojima su ih zasipali oni koji služe Knezu ovog sveta. Svejedno pod kojom se krinkom i imenom trenutno skrivao. 

*Tekst prenosimo sa portala Nomad.ba

Oceni 5