Masa i moć (3)
Robos 02 S

Photo: www.engadget.com

Đavoli u gomili

Zastoj

Masa u zastoju je tako gusto zbijena da joj je onemogućeno svako slobodno kretanje. U njenom stanju ima nečeg pasivnog, jer ta masa čeka. Ona iščekuje – jednu glavu koja treba da se pokaže, jednu reč ili da posmatra neku borbu. Ovde je naročito važna gustina. Pritisak koji se oseća sa svih strana može čoveku služiti kao merilo snage tvorevine čiji je deo. Što se više ljudi okupi, to je veći pritisak. Noge se ne mogu ni pomeriti, a ruke su sputane. Slobodne ostaju samo glave eda bi videle i čule. Tela jedna drugima direktno prenose podražaj. Svojim telom pojedinac učestvuje u masi tela zajedno sa telima ostalih ljudi koji ga okružuju. On zna da ima više ljudi, ali se oni nalaze tako gusto zbijeni jedan uz drugog da ih oseća kao jednu celinu. Ovakva zgusnutost ne žuri; njeno delovanje je konstantno tokom izvesnog vremena. Ona je amorfna i nije podređena nikakvom poznatom i uvežbanom ritmu. Dugo vremena ne događa se ništa, ali strast za delovanjem se gomila i jača, da bi konačno izbila još snažnije.

Strpljenje masa u zastoju možda i neće biti tako neobično, ako tačno predočimo značenje koju za nju ima ovaj osećaj gustine. Što je masa zgusnutija, to više ljudi privlači. Prema svojoj gustini ona meri svoju veličinu, jer je upravo gustina podsticaj za daljnji rast. Najgušća masa raste najbrže. Odgađanje rasterećenja je očitovanje gustine. Što masa duže odgađa rasterećenje, to duže oseća i pokazuje svoju gustinu.

S tačke gledišta pojedinaca koji sačinjavaju masu, trajanje odgađanja je trajanje čuđenja; čovek odlaže svoje oružje i štapove kojima je inače dobro naoružan protiv drugih. Dodiruje druge ljude, ali se ipak ne oseća skučenim. Ti dodiri nisu više opasni i čovek više ne oseća strah od dodira. Pre nego što se krene u ma kom pravcu svi hoće da budu sigurni da će ostati zajedno. Sraslost je ta koja zahteva neometanost. Stagnirajuća masa nije sasvim sigurna u svoje jedinstvo, i zato ostaje mirna što je duže moguće.

Strpljenje, međutim, ima svoje granice. Rasterećenje je, na kraju krajeva, neizbežno, jer bez njega se uopšte ne bi moglo reći da li je masa stvarno postojala. Urlanje – kakvo je pre bilo uobičajeno prilikom javnih smaknuća, kada bi krvnik podigao glavu zločinca, ili urlanje koje danas poznajemo sa sportskih takmičenja – jeste glas mase. Spontanost tog glasa izuzetno je važna. Uvežbani povici koji se ponavljaju u jednakim vremenskim razmacima još ne pokazuju da je masa počela da živi sopstvenim životom. Doduše, trebalo bi da oni dovedu do toga, ali to može ostati samo nešto spoljašnje, poput drilovanih pokreta vojne jedinice. Spontani krik, nasuprot tome, koji masa ne može tačno unapred da odredi, nesumnjiv je znak – njegov učinak je ogroman. On može izraziti sve vrste afekata. Često i nije toliko važno o kojim se afektima radi, nego je važan njihov intenzitet i različitosti, kao i njihov slobodan redosled. Oni su ti koji masi daju njen duševni okvir.

Doduše, oni mogu da budu tako snažni i koncentrisani da u momentu rastrgnu masu. Takav efekat imaju javna smaknuća. Jedna te ista žrtva može se ubiti samo jedanput, a ukoliko se radi o nekom za koga se uvek mislilo da je neuništiv, onda se do poslednjeg trenutka sumnja da on može biti ubijen. Sumnja, za koju ovde ima povoda, povećava prirodnu sporost mase. Zbog toga pogled na odrubljenu glavu deluje još upečatljivije i oštrije. Urlanje koje tada sledi biće strašno, ali to je poslednji krik ove određene mase. Može se, dakle, reći da u ovom slučaju masa plaća svoje dugo iščekivanje, kojim se sama najintenzivnije naslađuje, svojom sopstvenom smrću, koja nastupa odmah.

Moderna sportska takmičenja su svrsishodnija. Gledaoci mogu da sede. Opšte strpljenje postaje vidljivo. Oni mogu slobodno lupkati nogama, ostajući ipak na istom mestu. Ruke su im slobodne za aplauz. Određeno vreme predviđeno je za priredbu. U principu, ne treba očekivati da će ovo vreme biti skraćeno. Sigurno je da će bar određeno vreme svi ostati zajedno. Unutar tog vremenskog perioda može se dogoditi svašta. Nikad se ne može znati unapred da li će, kada i na kojoj strani pasti gol. A pored tih, priželjkivanih, glavnih događaja ima i podosta drugih koji izazivaju glasne reakcije. Glasovi se čuju često i u različitim prilikama. Bolni karakter konačnog raspadanja – razilaženja – donekle je ublažen time što je trajanje unapred određeno. Osim toga, pobeđeni će imati priliku za revanš – nije sve gotovo zauvek. Masa se ovde stvarno može raširiti. Ona se gomila na ulazima, a onda miruje na sedištima, viče na sve moguće načine kad za to dođe pravi trenutak, pa čak i kad je sve gotovo, jer se može nadati budućim sličnim prilikama.

Masa u zastoju daleko pasivnije vrste stvara se u pozorištu. Idealan je slučaj kada se nastup odvija pred punim gledalištem. Željeni broj gledalaca dat je od samog početka. Oni se skupljaju sami i, osim manjih redova pred blagajnama, svaki čovek odvojeno nalazi svoj put u dvoranu. Odvode ga do njegovog mesta. Sve je određeno: predstava koja će se izvoditi, glumci koji nastupaju, vreme početka i gledaoci sami na svojim mestima. One koji zakasne dočekuju s izvesnim neprijateljstvom. Ljudi sede kao poređano krdo, tihi i beskrajno strpljivi. Ipak, svako je potpuno svestan posebnosti svoje egzistencije – on je platio svoju ulaznicu i tačno zapaža ko sedi pored njega. Pre početka on u miru posmatra red okupljenih glava, koje u njemu bude prijatan ali ne i previše snažan osećaj zgusnutosti. Jednakost među gledaocima sastoji se, zapravo, u tome da svi moraju prihvatiti ono što će se dogoditi na pozornici. Njihove spontane reakcije su ipak ograničene. Čak i aplauz ima propisano vreme trajanja i ljudi aplaudiraju samo onda kada treba aplaudirati. Iz jačine aplauza može se videti u kojoj meri su se pojedinci pretvorili u masu – aplauz je jedino merilo za to, a tako ga ocenjuju i sami glumci.

Zastoj se u pozorištu u toj meri pretvorio u ritual da se oseća kao blag spoljašnji pritisak koji na čoveka ne deluje dublje i koji jedva da mu daje osećaj unutrašnjeg jedinstva i zajedništva. Ne smemo, međutim, zaboraviti koliko je veliko zajedničko očekivanje s kojim ljudi tamo sede i kako ovo očekivanje traje tokom cele predstave. Retki su slučajevi da gledaoci napuštaju pozorište pre kraja predstave. Čak i kad su razočarani, izdrže do kraja – što, međutim, ne znači da do kraja ostaju na okupu.

Suprotnost između tišine slušalaca i glasnoće instrumenata koji na njega deluju još je očitija na koncertima. Ovde je najvažnija potpuna neometanost. Nepoželjan je svaki pokret, zabranjen je svaki glas. I mada muzika koja se izvodi velikim delom živi od svoga ritma, ne sme se ništa osetiti od delovanja ritma na slušaoce. Afekti koje izaziva muzika u neprestanom izmenjivanju ritmova različiti su i najintenzivnije su prirode. Isključeno je da ih većina prisutnih ne oseća, a isključeno je i to da ih ne oseća istovremeno. Ali, sve spoljašnje reakcije ipak izostaju. Ljudi sede nepomično, kao da ne uspevaju da čuju išta. Jasno je da je nužno bilo dugotrajno umetničko vaspitanje za ovu vrstu zastoja, na čije smo rezultate već navikli, jer, objektivno gledano, u našem kulturnom životu ima malo fenomena koji su toliko neobični kao koncertna publika. Sasvim se drugačije ponašaju ljudi koji dopuštaju da muzika na njih deluje prirodno, a oni koji muziku još uopšte nisu čuli mogu da postanu neverovatno uzbuđeni kada je dožive prvi put. Kada su pri iskrcavanju na Tasmaniju mornari odsvirali domorocima Marseljezu, domoroci su izrazili svoje zadovoljstvo tako neobičnim iskrivljavanjima tela, i tako zapanjujućim pokretima, da su se mornari tresli od smeha. Jedan mladić je čupao kosu, češao se po glavi sa obe ruke i neprestano ispuštao glasne povike.

Jadni ostaci ovog izvornog telesnog rasterećenja sačuvali su se i na našim koncertima. Aplauz je izraz dopadanja upućen izvođačima, haotična i kratkotrajna buka za dobro organizovanu, dugotrajnu buku. Ako aplauz potpuno izostane, ljudi se razilaze isto onako tiho kao što su i sedeli, tako da se osećaju kao da su u sferi religiozne predanosti.

Iz ove predanosti potiče tišina na koncertima. Zajedničko stajanje pred bogom je vežba raširena u mnogim religijama. Ona se odlikuje istim karakteristikama zastoja koje su nam poznate i kod svetovnih masa i koje mogu isto tako da dovedu do iznenadnog i snažnog rasterećenja.

Možda je najupečatljiviji slučaj poznato „stajanje na Arafatu“, koje predstavlja vrhunac hodočašća u Meku. Na ravnici Arafat, udaljenoj nekoliko časova hoda od Meke, tačno određenog, ritualno utvrđenog dana, sakuplja se šeststo do sedamsto hiljada hodočasnika. Oni se grupišu u velikom krugu oko „Brda milosti“, jedne goleti, koja se uzdiže usred te ravnice. Oko dva sata posle podne, kada je najtoplije, hodočasnici zauzimaju određeni položaj i ostaju tako da stoje sve do zalaska sunca. Svi su gologlavi i obučeni u istu belu hodočasničku odeću. Reči propovednika, koji im se obraća s vrha brežuljka, slušaju sa strasnom napetošću. Njegova propoved neprestano je veličanje boga. Hodočasnici odgovaraju jednom formulom koja se ponavlja hiljadu puta: „Čekamo tvoje zapovesti, Gospode, čekamo tvoje zapovesti!“ Mnogi jecaju od uzbuđenja, mnogi se udaraju u grudi, mnogi padaju u nesvest na neverovatnoj vrućini. Ali, od suštinskog je značaja to da u tim užarenim, dugim satima, izdržavaju na svetoj ravnici. Tek kad zađe sunce – daje se znak za polazak.

Ostala zbivanja koja spadaju u najzagonetnije verske običaje obradićemo i protumačićemo u drugom kontekstu. Ovde nas zanima samo ovaj momenat zastoja koji traje satima. Stotine hiljada ljudi stoje u sve većem uzbuđenju na ravnici Arafat i ne smeju, ma šta da se desi, da napuste ovo mesto pred Alahom. Dolaze svi zajedno i svi zajedno dobijaju znak za odlazak. Propoved ih podstiče, a i sami sebe podstiču povicima. U formuli kojom odgovaraju sadržana je reč harren, u značenju čekati i izdržati, koja se ponavlja. Sunce, koje se neprimetno sporo kreće, utapa se u istu blistavu svetlost, u istu jaru. Ovo bi se moglo nazvati otelovljenje zastoja.

Među religioznim masama postoje svi stepeni nepokretnosti i mirovanja, ali najveći stepen pasivnosti koji se uopšte može doseći nameće se masi nasilno – spolja. U borbi jedna masa navaljuje na drugu, svaka želeći da nadjača onu drugu. Ratnim pokličima nastoje dokazati sebi i neprijatelju da su oni zaista jači. Cilj borbe je ućutkivanje protivničke strane. Kada su svi neprijatelji poraženi, njihov je snažni glas, koji se stopio u jedan, zamukao, tako da je pretnja koje smo se opravdano bojali jednom zauvek utihnula. Masa mrtvih neprijatelja najtiša je masa. Što je ona bila opasnija, to nam je draže kad je vidimo nepomičnu na jednoj gomili. Posebnu strast predstavlja želja da ih vidimo bespomoćne kao gomilu leševa, jer su oni pre navaljivali na nas, kao gomila, i kao gomila su vikali na nas. Ova ućutkana masa mrtvaca se ranije nipošto nije doživljavala kao beživotna. Pretpostavljalo se da će negde drugde na svoj način nastaviti život, ponovo svi zajedno, i taj život je u osnovi trebalo da bude sličan onom po kojim su bili prepoznavani. Za posmatrače su neprijatelji, koji su ležali pred njima kao leševi, predstavljali ekstremni slučaj mase u zastoju.

Ali, i ova predstava doživljava još jednu gradaciju. Umesto palih neprijatelja, svi mrtvi uopšte mogu postati oni koji zajedno leže u zemlji i čekaju svoje uskrsnuće. Svako ko umre i bude pokopan – povećava njihov broj. Njima pripadaju svi oni koji su u jednom trenutku živeli, a takvih ima beskonačno mnogo. Njihova je zgusnutost zemlja koja ih povezuje, tako da, čak i kada leže odvojeno, imamo osećaj da su sasvim blizu jedan drugoga. Oni ostaju da leže beskonačno dugo, sve do dana poslednjeg suda. Njihov život je zastao, odgađa se sve do trenutka uskrsnuća, a to je trenutak o kojem će se svi okupiti pred bogom, koji će im suditi. Nema ničega između, oni tamo leže kao masa i kao masa će i uskrsnuti. Nema veličanstvenijeg dokaza za realnost i značaj mase u zastoju nego što je stvaranje ove koncepcije uskrsnuća i poslednjeg suda.

Sporost ili udaljenost cilja

Sporim masama pripada udaljenost cilja. Ljudi velikom upornošću kreću prema određenom cilju, koji je postojan i koji ih tokom puta u različitim slučajevima održava na okupu. Put je dug, prepreke su nepoznate, a opasnosti vrebaju sa svih strana. Pre nego što se cilj dostigne, rasterećenje nije dopušteno.

Spora masa ima formu voza. Ona može od početka da okuplja sve one koji joj pripadaju kao pri izlasku dece Izrailja iz Egipta. Njihov cilj je obećana zemlja, i oni ostaju jedna masa sve dok veruju u ovaj cilj. Istorija njihovog lutanja je istorija ovoga verovanja. Vrlo često su teškoće prevelike, tako da ljudi počinju da sumnjaju. Oni su gladni i žedni, i čim počnu da gunđaju – preti im raspadanje. Čovek koji ih vodi neprestano se trudi da učvršćuje njihovu veru. U tome svaki put i uspeva, a ako on i ne uspe, onda uspevaju neprijatelji koji ih ugrožavaju. Istorija lutanja, koja se proteže preko četrdeset godina, sadrži nagla i akutna oblikovanja masa, o kojima će biti dosta reči kad se za to ukaže prilika. Ali, sva su ova oblikovanja podvrgnuta opštoj predstavi o jednoj jedinoj sporoj masi koja se kreće prema svom veličanstvenom cilju, zemlji koja im je obećana. Odrasli stare i umiru, deca se rađaju i odrastaju, ali unatoč tome što se svi pojedinci menjaju – povorka kao celina ostaje ista. Ne pridružuju im se nikakve nove grupe. Od samog je početka određeno ko im pripada i ko ima pravo na obećanu zemlju. Budući da ova masa ne može skokovito rasti tokom svog lutanja, postavlja se osnovno pitanje: kako sprečiti njeno raspadanje?

Drugi oblik spore mase mogao bi se uporediti sa sistemom vodotokova. Ona počinje malim potocima koji se postepeno slivaju u reku, u koju se, opet, sa svih strana ulivaju druge reke. Ova celina na putu koji prelazi postaje jedan tok čiji je cilj more.

Hodočašće u Meku je verovatno najupečatljiviji primer za ovaj oblik spore mase. Iz najudaljenijih krajeva islamskog sveta upućuju se prema Meki karavani sa hodočasnicima. Mnogi od tih karavana su ispočetka mali, a drugi, koje moćnici raskošno opremaju, treba da služe na čast zemljama iz kojih dolaze. Tokom svog putovanja svi oni nailaze na druge karavane koji imaju isti cilj. Tako sve više rastu, pa se u blizini svog cilja pretvaraju u moćne struje. Meka je more u koje se ulivaju. Suštini takvih hodočašća pripada i to da ostaje dosta prostora za doživljaje koji nemaju nikakve veze sa smislom i ciljem putovanja. Čovek živi svoj svakodnevni život, nosi se sa mnogim opasnostima, a opet, budući da je uglavnom siromašan, mora se pobrinuti za hranu i piće. Život ovih ljudi u tuđini, u krajevima koji se neprestano menjaju, mnogo je više izložen opasnostima nego što je to život kod kuće. To nisu opasnosti koje su isključivo povezane s njihovim pothvatom. Hodočasnici ostaju u velikoj meri individue koje žive odvojeno svaka za sebe, kao što ljudi i drugde žive. Međutim, sve dok se drže svog cilja – a to je kod većine slučaj, oni su uvek deo jedne spore mase, koja postoji i dalje, i koja će – bez obzira na to kako se oni prema njoj budu ponašali – postojati i dalje, sve dok ne stigne na svoj cilj.

Treći oblik spore mase nalazimo u svim onim tvorevinama koje se pozivaju na nevidljiv i u ovom životu nedostižan cilj. Drugi svet, na kome blaženi čekaju sve one koji su zaslužili svoje mesto u njemu, dobro je artikulisan cilj, koji pripada samo vernicima. Oni ga jasno vide pred sobom, tako da se ne moraju zadovoljavati nekim maglovitim simbolom za njega. Život je kao put hodočasnika do tog sveta, a između njih i drugog sveta stoji smrt. U pojedinostima, ovaj put je neobeležen i nepregledan. Mnogi zalutaju i izgube se. U svakom slučaju, verovanje u drugi svet u toj meri prožima život vernika da je opravdano govoriti o sporoj masi, kojoj pripadaju sve pristaše jedne vere. Budući da oni jedan drugog ne poznaju i da žive raštrkani po mnogim gradovima i zemljama, veoma je upečatljiva anonimnost te mase.

Ali, kako izgleda ova masa u sebi i šta je najviše razlikuje od brzih formi mase? Sporoj masi uskraćeno je rasterećenje. Moglo bi se reći da je ovo njeno najvažnije obeležje, tako da je moguće govoriti – umesto o sporim masama – o nerasterećenim masama. Prvi je naziv ipak pogodniji, jer nije istina da se ova masa može potpuno odreći rasterećenja. Ono je sadržano u predstavi o krajnjem stanju. Ono se prebacuje u veliku daljinu – tamo gde se nalazi cilj, nalazi se i rasterećenje. Snažna vizija ovog rasterećenja uvek je prisutna, dok njegova izvesnost dolazi na kraju.

Kod spore mase radi se o tome da je proces koji vodi do rasterećenja ujedno i odgađanje cilja u nedogled. Velike religije su razvile pravo majstorstvo u pogledu ovog odgađanja. Njima je stalo do toga da zadrže sve pristalice koje su stečene, a da bi ih zadržale, te da bi eventualno prikupile nove, moraju se s vremena na vreme okupljati. Kada prilikom tih okupljanja dođe do snažnog rasterećenja, onda se ono mora ponoviti i, po mogućstvu, nadmašiti u pogledu intenziteta. U najmanju ruku, redovno ponavljanje rasterećenja je neophodno onda kada se ne želi izgubiti jedinstvo vernika. Ono što se događa za vreme takve službe božje, koja se odvija u ritmičkim masama, nije moguće kontrolisati na većim distancama. Središnji problem svetskih religija je kontrola nad vernicima, koji se nalaze na velikim udaljenostima. Ta kontrola je moguća samo putem svesnog usporavanja masovnih događaja. Udaljeni ciljevi moraju dobiti na značaju, a oni bliži gubiti na težini da bi se na kraju pojavili kao potpuno bezvredni. Ovozemaljsko rasterećenje nije trajno, postojano je samo ono što je prebačeno u drugi svet.

Cilj i rasterećenje se tako poklapaju. Cilj, međutim, mora biti nepovrediv, jer obećanu zemlju na ovom svetu mogu zauzeti i opustošiti neprijatelji, a narod kojem je ona obećana može biti isteran. Meku su zauzeli i opljačkali Karmati, i odvukli iz nje sveti kamen ćabu, te se tako dugo godina tamo nije moglo hodočastiti.

Drugi je svet, nasuprot tome, sa svojim blaženima izvan dometa svih takvih pustošenja. On živi samo od vere, i može da se nađe samo u veri. Raspadanje spore mase hrišćana počelo je u onom trenutku u kojem se počela raspadati vera u taj drugi svet.

Nevidljive mase

Gde god ima ljudi, na celom svetu nalazimo predstavu o nevidljivim mrtvima. Ova bi se predstava mogla označiti kao najstarija predstava čovečanstva. Sigurno nema nijedne horde, nijednog plemena, nijednog naroda, koji se ne bi u velikoj meri predao razmišljanju o svojim mrtvima. Čovek je oduvek opsednut njima; oni su za njega oduvek bili od ogromnog značaja, a njihov uticaj na žive suštinski je deo samog života.

Ljudi su ih zamišljali sve zajedno, kao što živi žive zajedno; bili su skloni da veruju da ih ima mnogo. „Stari Bečuanci, kao i ostali domoroci južne Afrike, verovali su da je čitav prostor pun duhova njihovih predaka. Zemlja, vazduh i nebo bili su ispunjeni duhovima, koji su po svojoj volji mogli da odlučuju da li će vršiti loš uticaj na žive.“

„Pripadnici plemena Boloki u Kongu veruju da su okruženi duhovima koji im u svakoj prilici rade o glavi, koji nastoje naškoditi u svako doba dana i noći. Reke i potoci su puni duhova njihovih predaka. Šume i grmlje takođe su puni duhova. Oni mogu postati opasni za one putnike koji putuju kopnom ili morem i koji dozvole da ih napolju uhvati noć. Niko nije dovoljno hrabar da noću ide kroz šumu koja razdvaja dva sela, pa ni onda ako postoje izgledi za veliku nagradu. Odgovor na takve ponude uvek glasi: ‘Suviše je duhova u šumi’.“

Ljudi obično veruju da mrtvi žive zajedno, u nekoj dalekoj zemlji ili pod zemljom, na nekom otoku ili nekoj kući na nebu. U jednoj pesmi Pigmeja iz Gabona kaže se ovako: „Kapija pećine je zatvorena, duše mrtvih se guraju tamo u gomilama, kao roj muva koje plešu uveče. Roj muva koje plešu uveče, kad noć postane tamna, kad nestane sunca, roj muva: šuškanje mrtvog lišća, u huku oluje“.

Nije, međutim, sve u tome, da se broj mrtvih povećava, i da osećaj zgusnutosti postaje sve veći. Oni se kreću spremajući se na zajedničke pothvate. Za obične ljude oni su nevidljivi, ali ima ljudi naročitih sposobnosti, šamana, koji se razumeju u prizivanje duhova i koji mogu pokoriti duhove i učiniti ih svojim slugama. Kod naroda Čukči u Sibiru, „jedan dobar šaman ima čitave legije duhova-pomagača, i kad ih pozove, oni dolaze u takvim gomilama da sa svih strana okruže mali šator u kojem se obavlja prizivanje“.

Ono što vide, šamani govore. „Glasom koji podrhtava od uzbuđenosti, šaman zaziva kroz kolibu od snega: ‘Nebeski prostor ispunjen je golim bićima koja putuju kroz vazduh. Ljudi, goli muškarci, gole žene, koji putuju ovamo i raspiruju oluju i snežnu mećavu.

Čujete li kako huje? Šume kao lepet krila velikih ptica gore u vazduhu. To je strah golih ljudi, to je beg golih ljudi! Duhovi vazduha dahom stvaraju oluju, duhovi vazduha raspršuju sneg po zemlji.’“

Ova veličanstvena slika golih duhova u bekstvu potiče od Eskima.

Neki narodi zamišljaju svoje mrtve ili izvestan broj mrtvih kao vojske u borbi. Kod Kelta iz škotskih brda za vojske mrtvih postoji posebna reč – Sluagh. Ova se reč prevodi na engleski kao „mnoštvo duhova“ (Spirit-multitude). Vojska duhova leti ovamo i onamo u velikim oblacima – kao čvorci preko lica zemlje. Oni se uvek vraćaju na mesto svojih zemaljskih greha. Svojim nepogrešivim otrovnim strelama ubijaju mačke, pse, ovce i goveda. Vode borbe u vazduhu kao što to čine ljudi na zemlji. U vedrim, hladnim noćima, moguće ih je čuti i videti, kako se njihove čete povlače i prelaze u napad. Nakon bitke, od njihove krvi stene i kamenje postaje crveno. Reč Ghairm znači vika ili poziv, a Sluagh-ghairm je poziv za borbu mrtvih. Od ove reči je kasnije nastala reč slogan, koja označava poziv za borbu naših modernih masa, a ona potiče od poziva vojski mrtvih iz škotskih brda.

Dva nordijska naroda, koji žive daleko jedan od drugog, Laponci u Evropi i Tlinkit Indijanci na Aljasci, imaju istu predstavu o polarnom svetlu kao borbi. „Kolta Laponci veruju da u polarnom svetlu vide one koji su pali u ratu, koji se kao duhovi još bore u vazduhu. Ruski Laponci vide u polarnom svetlu duhove ubijenih. Oni žive u kući gde se ponekad okupljaju, a onda jedan drugome zadaju smrtonosne ubode tako da je pod pun krvi. Polarno svetlo pokazuje da duše ubijenih počinju svoju borbu. Tlinkit Indijanci na Aljasci veruju da svi koji umiru od bolesti, a ne poginu u ratu, stižu samo u podzemni svet. Samo hrabri ratnici – koji su ubijeni u ratovima – nalaze se na nebu. Nebo se s vremena na vreme otvara da bi primilo u sebe nove duhove. Šamanu se oni prikazuju kao ratnici u punoj vojnoj opremi. Ove se duše poginulih često pojavljuju kao polarno svetlo, naročito kao oni zraci polarnog svetla koji postaju vidljivi kao strele ili snopovi i koji se kreću ovamo ili onamo jureći jedni pored drugih ili izmenjujući mesta, što veoma podseća na način borbe Tlinkit Indijanaca. Oni veruju da jako polarno svetlo najavljuje veliko krvoproliće zato što mrtvi ratnici priželjkuju nove drugove.“

Prema verovanju Germana, ogroman broj ratnika nalazi se zajedno u Valhali. Svi muškarci koji su od početka sveta pali u borbi dospevaju u Valhalu. Njihov broj raste jer rat nema kraja. Oni se opijaju i banče, jelo i piće im se stalno obnavlja. Svako jutro laćaju se oružja i odlaze u borbu. U igri jedni druge ubijaju, ali ponovo uskrsavaju, jer to nije prava smrt. Kroz šeststo četrdeset vrata ponovo ulazi u Valhalu po osamsto muškaraca u jednom redu.

Ne zamišljaju se samo duhovi umrlih u takvim, običnim ljudima nevidljivim gomilama. U jednom starom jevrejskom tekstu piše: „Čovek mora znati i zapamtiti da nema praznog prostora između neba i zemlje, već da je sve puno jata i gomila. Jedan deo njih je čist, pun milosrđa i blagosti, ali jedan deo su nečista stvorenja, štetočine i mučitelji. Svi oni lete kroz vazduh, neki od njih žele mir, a neki traže rat, neki čine dobro, a neki zlo, neki donose život, a neki smrt.“

U religiji starih Persijanaca demoni čine posebnu vojsku koja stoji pod svojim sopstvenim vrhovnim zapovedništvom. Za bezbrojnost tih demona nalazimo u njihovoj svetoj knjizi Zend-Avesti sledeću formulu: „Hiljade i hiljade demona, deseci i deseci hiljada, bezbrojne mirijade“.

Hrišćanski srednji vek je ozbiljno razmišljao o broju đavola. U Dijalogu o čudima Cezarijus fon Hejsterbah piše kako su đavoli ispunili galeriju crkve tako gusto da su počeli da ometaju pevanje kaluđera. Kaluđeri su tada zapevali treći psalam: „Gospode, koliko ima mojih neprijatelja“. Đavoli su tu leteli s jedne strane galerije na drugu, mešajući se među kaluđere. Ovi više nisu znali šta pevaju, pa je u opštoj gužvi jedna strana pokušavala da nadglasa drugu. Ako se na jednom mestu skupi toliko đavola, samo zato da bi ometali službu božju, koliko ih tek onda mora biti na celoj zemlji! Već Jevanđelje svedoči, smatra Cezarijus, da je cela legija đavola ušla u samo jednog jedinog čoveka.

Jedan zli sveštenik na samrtnoj postelji rekao je svom rođaku koji je sedeo pored njega: „Vidiš li onaj veliki ambar preko puta? Pod njegovim krovom je toliko slamki koliko sad ima đavola okupljenih oko mene“. Oni čekaju njegovu dušu da bi je kaznili. Đavoli će svoju sreću oprobati i na samrtnoj postelji pobožnih. Na sahrani jedne dobre igumanije bilo je oko nje više đavola nego što je lišća na drveću u velikoj šumi. Oko jednog umirućeg opata bilo ih je više nego što ima peska na morskim obalama. Ove podatke možemo zahvaliti jednom đavolu koji je lično bio prisutan prilikom ovih događaja i jednom je vitezu, s kim je započeo razgovor, odgovorio na sva njegova pitanja. On nije skrivao razočarenje zbog tih bezuspešnih nastojanja i priznao je da je, kad je Hristos umirao, on sam sedeo na jednom kraku krsta.

Vidimo da je nametljivost ovih đavola isto toliko strašna koliko i njihov broj. Kada je opat cistercit, Rihalm, sklopio oči, video ih je oko sebe gusto zbijene kao prašina. On je dao tačnije procene njihovog broja. Od ovih procena, meni su poznate dve, koje se jako razlikuju. U jednoj se spominje 44.635.569, a u drugoj 11 milijardi.

U velikoj prirodnoj suprotnosti prema ovom stoji predstava koju ljudi imaju o anđelima i blaženima. Tu vlada sveopšti mir, ništa se više ne želi postići, čovek je stigao na cilj. I oni su na okupu, nebeska vojska, „nepregledan broj anđela, patrijarha, proroka, apostola, mučenika, vernika, devica i drugih pravednika“. Oni su poređani u velikim krugovima, stoje oko prestola svoga gospoda kao podanici na dvoru naspram svog kralja. Glava stoji kraj glave, a njegova blizina ih ispunjava blaženstvom. On ih je primio jednom zauvek, i oni ga neće napustiti, isto kao što se neće razdvojiti jedan od drugoga. Oni ga slave potpuno zaneseni pogledom na njegov lik. To je jedino što još rade, i rade to zajedno.

Duh vernika je ispunjen takvim predstavama nevidljivih masa. Bez obzira na to da li se radi o mrtvima, đavolima ili svecima, čovek ih zamišlja u velikim, zbijenim gomilama. Moglo bi se reći da religije počinju ovim nevidljivim masama. Njihov je raspored različit, jer se u svakoj veri za njih stvara posebna ravnoteža. Moguća je podela religija prema načinu raspodele nevidljive mase. Ovakva podela bila bi vrlo poželjna. Više religije – a po tim podrazumevamo one koje su postale opšteprihvaćene – time dokazuju svoju suverenu sigurnost i jasnoću. Strahove i želje ljudi kače na nevidljive mase, održavajući ih u životu u svojim propovedima. Krv vere su nevidljivi. Čim oni izblede, vera je oslabljena i, dok postepeno odumire, na mesto ovih izbledelih likova stupaju neke druge mase.

O jednoj takvoj masi – koja je možda najvažnija – još nije bilo govora. To je jedina nevidljiva masa koja se i nama, današnjim ljudima, čini prirodna, svojoj nevidljivosti uprkos – to je potomstvo. Moguće je da čovek, pojedinac, ima pregled, na dve ili tri generacije, ali dalje potomstvo u potpunosti leži u budućnosti. Upravo zbog svoje bezbrojnosti potomstvo je vidljivo. Zna se da se ono mora povećati, isprva postupno, a onda sve brže. Plemena i narodi vode svoje poreklo od jednog rodonačelnika, dok je iz obećanja koje je on dobio vidljivo kakve potomke – ali pre svega koliko potomaka – želi: „Bezbrojne kao zvezde na nebu, ili kao pesak na morskoj obali“. U Šikingu, klasičnoj kineskoj knjizi pesama, nalazi se pesma u kojoj se potomstvo uspoređuje sa rojem skakavaca.

„Krila skakavaca kažu: guraj – guraj!
O, neka tvoji sinovi i unuci
Budu bezbrojna vojska!
Krila skakavaca kažu: vezuj – vezuj!
O, neka tvoji sinovi i unuci
Slede jedni druge u beskonačnom nizu!
Krila skakavaca vele: spajaj, spajaj!
O, neka tvoji sinovi i unuci zauvek budu jedno!“

Mnogobrojnost i kontinuitet niza – dakle, neka vrsta zgusnutosti tokom vremena – kao i jedinstvo, tri su želje za potomstvom izražene u ovoj pesmi. Broj skakavaca kao simbol za masu potomaka naročito je upečatljiv zato što se ti insekti ovde ne posmatraju kao štetna gamad, nego kao nešto uzorno, upravo zahvaljujući svojoj sposobnosti razmnožavanja.

Osećaj za potomstvo danas je isto tako životan kao što je i nekada bio. Pa ipak, predstava masovnosti prebačena je sa vlastitog potomstva na budućnost čovečanstva kao celine. Za većinu nas vojske mrtvih su postale čisto praznoverje. Međutim, nastojanje da se oseti masa još nerođenih, da im se želi dobro, i pripremi bolji i pravedniji život, smatra se plemenitim i korisnim. U opštem strahovanju za budućnost zemlje, osećaj za nerođene od najvećeg je značaja. Moguće je da je zazor od njihovog sakaćenja, pomisao na to kako bi mogli izgledati ako bismo mi danas vodili naše moderne ratove, više doprineo izbegavanju tih ratova, i rata uopšte, nego sve individualne strepnje koje osećamo za nas same.

Ako se zamislimo nad sudbinom tih nevidljivih masa o kojima je bilo reči, možemo reći da su neke od njih velikim delom, a neke potpuno nestale. U ove potonje spadaju đavoli, koje više nigde ne možemo sresti u njihovom poznatom liku, uprkos njihovoj nekadašnjoj mnoštvenosti. Ali, oni su ipak ostavili za sobom tragove. Iz vremena svog procvata, iz vremena Cezarijusa fon Hajsterbaha, na primer, može se dobiti dosta frapantnih svedočanstava o njihovoj malenosti. Od tada su izgubili sve crte koje bi mogle podsećati na ljudski lik i postali su još mnogo manji. Ponovo su se pojavili u devetnaestom veku, potpuno promenjeni i u još većim masama – kao bakterije. Njihov je napad odsad usmeren, umesto na dušu čoveka, na njegovo telo. A za njegovo telo mogu postati veoma opasni. Ima malo ljudi koji su pogledali kroz mikroskop i stvarno ih videli. Ali, svi koji su za njih čuli neprestano su svesni njihove prisutnosti i trude se da s njima ne dođu u dodir, što je, s obzirom na njihovu nevidljivost, u popriličnoj meri uzaludno nastojanje.

Nevidljiva masa, koja je oduvek postojala, ali je kao takva bila priznata tek otkad postoje mikroskopi, jeste sperma. Dvesta miliona spermatozoida istovremeno kreće na put. Oni su svi među sobom jednaki i gusto su zbijeni. Svi imaju jedan cilj, ali na tom putu propadaju svi osim jednog. Moglo bi se reći da oni nisu ljudi i da ovde ne bi trebalo govoriti o masi u dosad opisanom smislu, ali je ovaj prigovor promašen. Svako seme sa sobom nosi sve ono što će ostati sačuvano od predaka. Ono sadrži pretke – ono jeste isto što i preci. Neverovatno je iznenađenje ovde ponovo pronaći, između dve ljudske egzistencije, masu u potpuno promenjenom obliku. Svi se nalaze u jednom sitnom, nevidljivom stvorenju, a opet – ovo se stvorenje nalazi u bezbrojnom mnoštvu.

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5