Dečko koji obećava

LGBTIQ kinematografija pronašla je odličnog saveznika u kratkoj filmskoj formi, čime je omogućeno da se priče o seksualnosti, te identitetima, bolje artikulišu i dalje čuju.

Film Pretty Boy Camerona Throwera jedan je od takvih filmova, koji, iako pomalo trapav na početku, gradi snažnu priču, koja tokom pola sata evoluira pred očima gledalaca, da bi eksplodirala u snažnu provalu emocija. Problem je u tome što većina prosečnih gledalaca taj kraj neće sačekati, budući da se utvrdilo da online publika nema mnogo strpljenja za sadržaje koji traju više od 15 minuta, zbog čega trpe filmovi poput ovog, ali i publika koja ostaje uskraćena za jedno katarzično iskustvo.

Nakon nespretnog početka, kada se dvoje glavnih junaka nađe u hotelskoj sobi, film dobija sve što je potrebno za kvalitetnu priču, a kako junaci postaju kompleksniji dok postepeno otkrivaju svoje motive. Pretty Boy na kraju ne nudi samo iskustva koja dele pripadnici manjina, već i ona koja su doživeli svi oni koji su makar jednom pokušali da žive svoje prave identitete. Priča između dvoje stranaca – jedne seksualne radnice, te jednog mladića koji je tu po očevoj želji – toplo je svedočenje o nevidljivosti, nasilju i homofobiji, ali i o problemu izolacije onih subjekata koji se obeleže kao nepodobni.

Na kraju, neophodnost ovog filma možda najbolje opisuje ono što je reditelj i scenarista Cameron Thrower napisao na svom Twitter nalogu: „Želeo sam da napravim film koji bi mi mnogo pomogao da sam imao prilike da ga pogledam kada mi je bilo 17 godina. Pretty Boy jeste takav film, budući da dekonstruiše opasne društvene dileme koje i dalje zagađuju društvo, a sve pod parolom da su neki životi čistiji od drugih. Nadam se da će film inspirisati LGBTIQ omladinu, te joj pomoći da pronađe neophodnu hrabrost i volju da živi u skladu sa sopstvenim identitetima, te da pronađe svoju pravu porodicu, budući da one u kojima su rođeni nisu uvek i one koje su dobre za njih.“