Deda Mraz

Bilo je to ne iza sedam mora i iza sedam gora, nego u septembru dvehiljadite godine.

Nisam mogla ni samoj sebi da poverujem. Pa, ja ne podnosim noževe! Osim kada kuvam ili kada jedem. Čim u filmu vidim da neko uzima nož i počinje njime da maše, sva naježena, kao dete okrećem glavu, istina ne pokrivam šakama oči, ali ne gledam dok se scena ne završi. Bila ona krvava ili ne. Izbegavam da gledam i ono neshvatljivom brzinom cak, cak, cak – po šargarepi ili luku.

Nisam verovala samoj sebi ni kada sam sela i napisala pismo:

"Poštovani direktore,

Znam da nije Nova godina, znam da nisam dete, imam pola veka, ipak, obraćam Vam se kao Deda Mrazu.

Živim u Vojvodini, Vojvodina je u Srbiji, Srbija je u Jugoslaviji..., a zahvaljujući hrvatskoj televiziji, koja se gleda i u Vojvodini, gledala sam izvanrednu emisiju o švajcarskim noževima – i prvi put u životu poželela da imam nož. Vaš.

Ne iz balkanskih razloga.

Verujem da Vaših noževa ima i kod nas, cenu ne mogu da pretpostavim, a koliko ima falsifikata, to mogu samo da slutim. Jedno je sigurno – televizijska emisija potvrdila je ono što je autor uporno ponavljao.

Kada se vidi Vaš nož, on zaista postaje predmet želja.

Da imam kompjuter, samim tim i internet, vrovatno bi sve bilo jednostavnije. Ipak, i stari način pisanja ima svoje drži. Još uvek je lepo slati i primati klasično pismo – a meni je dostupno jedino takvo pisanje. Neki lični napredak ipak postoji. Ne pišem rukom. Kvrckam po pisaćoj mašini.

Pošto ne znam Vašu adresu, iskoristila sam dečju mudrost. Kao što svi znaju da Deda Mraz živi na Severnom polu, pa deca jednostavno samo tako adresiraju svoja pisma, tako i ja znam da u Švajcarskoj svi znaju u kom gradu je fabrika švajcarskih noževa, te sam samo tako i adresirala - Fabrika švajcarskih noževa.

Adresu i sadržaj pisma preveo je moj sin. On zna engleski. Da piše u svoje ime, sigurno bi poželeo kompjuter.

Inače, firma u kojoj radim ‘čestitala’ mi je pedeseti rođendan i obavestila me da ću do odlaska u penziju biti na prinudnom odmoru i dobijati šezdeset posto od plate. To je pet godina, a iznos plate ovaj put – Vi ne možete pretpostaviti.

Sada sam polupenzioner, majka, domaćica – i pisac. Pišem poeziju, objavljujem – ali od toga se ne živi, a i nevažno je za Vas.

Pišem o tome tek toliko da malo više o meni znate. Šaljem Vam i jednu pesmu. Bez prevoda na engleski. Možda neko među vama govori i naš jezik, možda nož stigne kao honorar.

Ne prevodiocu, nego meni.

Uostalom, pesnici smeju verovati u Deda Mraza, zar ne?

U svakom slučaju, bez obzira da li ispunjavate želje ili ne, želim Vam puno uspeha u daljem radu."

Naravno da sam posle pisanja pisma otišla u poštu, jer nigde više u gradu nema poštanskih sandučića, niti se igde može kupiti marka osim u pošti; naravno da sam se namrštila i na cenu koju sam platila za marku "za Evropu", ali kada su pismo primili, obradovala sam se potpuno dečje i sa smeškom pošla kući. Bilo me sramota da putem još i skakućem od sreće, a nisam baš bila ni sigurna da li ja to još uvek umem.

Ne znam kod kog mora ili kod koje gore se moje pismo zaglavilo. Posle više od mesec dana pismo se vratilo. Bez ikakve oznake da je uopšte mrdnulo iz Sombora, ali sa vidnim tragovima da je negde dugo, dugo bilo presavijeno. Napola. Kao da se neko kolebao da li da ga uništi ili ne. Nigde nije bilo onog uobičajenog obrazloženja da je primalac nepoznat; da se odselio; da je adresa nepotpuna; ili da je, ne daj bože, primlac umro. Koverta je prljava da prljavija  ne može biti, preškrabana crvenom olovkom, ne flomasterom, stvarno olovkom,  a istom bojom napisan je poštanski broj i mesto – adresa na koju je pismo trebalo slati. Državu sam "pogodila". Nju nisu preškrabali.

Pismo, takvo kakvo je, bez otvaranja, stavila sam u novu kovertu i napisala onu crvenu adresu.

Posle deset dana dobila sam Charge pismo. Sa svim mogućim nalepnicama, pečatima, prelepim markama i znakom da je pismo prioritetno. Kao i sa našim pečatom da sadržaj ne podleže carini.

Šta su carinici mislili o meni, ne znam, kao što ne znam ni u kojoj je to našoj carini pismo otvarano. Tog pečata nije bilo.

A u pismu, poruka na engleskom. Od Deda Mraza. Verovali ili ne, zaista se, uz najlepše želje, potpisao Santa Claus. I priložio, opet na engleskom, obaveštenje da u Beogradu imaju predstavništvo, adresu predstavništva i internet adresu. I prospekt sa fotografijama četrdesetak vrsta noževa.

I?

Nož!

I?

Ko kaže da Deda Mraz ne postoji?

P.S.

"Pa, to je bilo dvehiljadite!", znam, uzviknuće "mudrice" koje su devedesetih godina prošlog veka otkrile Božić Batu i Svetog Nikolu, a nas počele da bombarduju podacima kako je Deda Mraz izmišljen, kako je nemoguće da za jednu noć uđe u više od sto miliona odžaka i ostavi poklone pod  jelkom, jer onda bi brzina njegovih sanki bila tri hiljade i dvesto puta veća od brzine zvuka, a to znači da bi tom brzinom letelo i preko tristo šezdeset hiljada irvasa...

Kojom brzinom Sveti Nikola ili Božić Bata ostavljaju poklone ili, ako je dete bilo nevaljalo, šibu, istina ne pod jelku, već u štrikanu čarapu ili lepo očišćene cipele – "mudrice" ni danas nisu izračunale.

Ja, još manje.

Da mi je računica išla od ruke, a radil sam u banci, ne bih devedesetih godina bila bez kompjutera, ne bih stalno bila u "dozvoljenom minusu"..., ne bih…

A u Deda Mraza i dalje verujem.

I opet sam mu pisala.

Priznajem, ovaj put mejlom.

Nije preko sedam mora, preko sedam gora, ali, pismo će bez ponovnog slanja, znam – sigurno stići.

*S dozvolom autorke prenosimo iz njene zbirke priča „Eh“