Dekadentne jazz fraze opasne za komunizam

Po svim rezonima, Vojislav „Bubiša" Simić nikako nije trebalo da postane muzičar: dobrostojeća, građanska porodica već ga je pre rata zamišljala kao budućeg advokata koji će s lakoćom nastaviti tamo gde otac stane. S primernim interesovanjem išao je sa ocem na sudske pretrese i ročišta, ubeđen da je advokatura njegova sudbina i izvesna budućnost. Ali, kad je počeo da uči klavir i gitaru - sve je postalo životna improvizacija. Muzika se, najednom, pretvorila u kovitlac čijoj se snazi Vojislav sasvim prepustio: krenuo je da svira, da diriguje, aranžira, komponuje. Osnovao je legendarni orkestar „Dinamo"; upisao i završio Muzičku akademiju, i početkom pedesetih, kao dirigent, preuzeo Džez orkestar Radio-Beograda s kojim je proveo tričavih tridesetak godina. Nepresušne energije, večito u pokretu, „Bubiša" je i kapom i šakom delio iskustva koje je sticao kao jedan od prvoboraca jugoslovenskog jazza. Ispod njegove dirigentske palice prošlo je sve što se u domaćoj muzici smatra vrednim - pa su mu uspomene krcate raskošnim slikama prošlosti koje najbolje odslikavaju budućnost.

Rođen u Beogradu 18. marta 1924. godine, Vojislav je u konkretan dodir s muzikom došao relativno kasno, tek 1938. kad mu je majka obezbedila nastavnicu klavira. Učitelj gitare bio mu je Mirko Marković, najbolji predratni džez-gitarista, koji je već 1939. otišao u Njujork na Svetsku izložbu i tamo ostao, a kasnije pod tragičnim okolnostima izgubio život. Uoči rata, kao gimnazijalac, Vojislav je svirao po školskim igrankama i koristio svaku priliku da se kao ozbiljan, stariji omladinac, sa obaveznom kravatom i u odelu, pojavi na igranci u popularnom „Invalidskom domu" gde je glavna zvezda bio čuveni Štule, inače ,,Bubišin" daljni rođak. Slušali su se hitovi onog vremena: „Caravan", „Over The Rainbow", „Tango Bolero".

Trajno mladalačko ludilo

U „Inžinjerskom domu" svirao je poznati Mile Marjanović, pa se na osnovu ovakvih direktnih primera mladi Simić sve više zagrejavao za muziku. Nije ni pomišljao da mu ona postane profesija: muzikanti su i onako smatrani za društveno problematične ličnosti koje preživljavaju pri dnu statusne lestvice. Ali, da muzika bude hobi i laka zabava - bilo je dozvoljeno i poželjno. „Proći će ga i to" verovali su Simićevi roditelji, tradicionalno ušančeni u generacijsko fabrikovanje inžinjera (s majčine) i advokata (sa očeve strane), ubeđeni da je ljubav ka muzici samo privremeno mladalačko ludilo koje će vreme izlečiti.

Marta 1941, „Bubiša" je sa svojim muzičkim kolegama imao prvi profesionalni nastup na nekakvom balu koji je priređivao fudbalski klub „Šećeranac", s Čukarice. Birala se Mis, među vatrenim navijačima došlo je do klasične tuče, ali je Vojislav plaćen po dogovoru - 50 dinara. Vremena za radovanje zbog prvog honorara nije bilo: izbio je rat i sve poremetio. Za vreme bombardovanja Simići su pobegli iz kuće koju je bomba sravnila sa zemljom, i krenuli na periferiju gde je Vojislav četiri dana nosio vojničku uniformu. Na preporuku oca (koji je docnije oteran u zarobljeništvo), „Bubiša" se opet vratio među civile: „Tih prvih ratnih meseci nije imalo šta da se radi. Išli smo u školu, retko izlazili na ulicu, sedeli kod kuće, dosađivali se. Kad sam video da kradem bogu dane, počeo sam da učim engleski, francuski i nemački, da čitam i slušam ploče koje smo otac i ja kupovali u Beogradu, pre rata. Naime, tad je po nekim radnjama - kod Frajta, Lazića, Strahova - moglo da se nađe apsolutno sve što je aktuelno u svetskoj muzici: note, aranžmani, ploče. Otac mi je kupovao albume Kaunta Bejsija, a ja ploče Djuka Elingtona (‘Sophisticated Lady’, ‘Prelude To A Kiss’). U predratnom Beogradu inače nije bilo profesionalnih džez-orkestara: kao znatiželjan dečko koji je sve to pratio, video sam da su muzičari obično studenti ili stalno zaposleni (Milan Pavlović, poznati saksofonista, radio je kao činovnik u banci), kojima je svirka hobi. Budući da se u ono vreme nije išlo na more, „high life" se odvijao po banjama: u Vrnjačkoj banji sakupljala se elita beogradskog građanskog društva, jer je svega bilo - kockarnica, obaveznih večernjih izlazaka u kafane, skupocenih toaleta. Pamtim da se po lokalima ‘K.O.P.’, ‘Sotirović’, ‘Švajcarija’ svirala muzika za igru: u orkestrima je bilo jedan-dva saksofona, truba, harmonika... ali, ništa nije bilo profesionalno u smislu da od sviranja zavisi egzistencija.

Na Radiju se uglavnom emitovala havajska muzika, ponekad nešto od džeza, povremeno prenos iz kafane, no, koncerata gotovo da nije bilo. Školska drugarica moje majke bila je Nada Aleksandrić, jedan zanimljiv tip pevača kakav danas ne postoji. Ta gospođa - vrlo cenjena u predratnom beogradskom građanskom društvu - bila je udata za sudiju, kolegu mog oca, i pevala fine narodne pesme kao što je ‘Zračak viri’. Čak je snimala ploče za ‘His Masters Voice’, gostovala na Radio-Beogradu, i stalno učestvovala na dobrotvornim priredbama. Po kafanama su, bez izuzetka, pevale Ciganke, kao što je čuvena Sofka, ali je muzika - sećam se, jer sam sa roditeljima redovno izlazio u kafane - bila fina, gospodska..."

Gimnaziju je Simić završio 1942. godine, a već 1943. Beograd, iznenada, dolaskom Fridriha Majera, postaje pravi jazz-centar: „Orkestar je prvobitno vodio Hans Georg Šic koji je svirao harmoniku: bio je to nekakav ,,tra-la-la" orkestar koji se oslanjao na švapsku popularnu i džez-muziku. Međutim, dolaskom Fridriha Majera (za kog se tvrdilo da je u Beogradu po kazni), sve se promenilo. Kao Nemac, bio je vrlo interesantna ličnost: obrazovan muzičar koji je odlično svirao klavir, sjajno aranžirao.

Tako se u Srbiji, prvi put, uspostavio pravi Big Bend: možda je čudno što se to desilo u takvim okolnostima - ali, to je činjenica. Fridrih Majer je svoje muzičare čuvao i štitio: samim tim što su bili pri Radio-Beogradu nisu morali da idu na rad u Borski rudnik ili da budu mobilisani pod Nedićem i Ljotićem. Zahvaljujući Fridrihu, orkestar je svirao jazz, sa improvizacijama, dosledno istinskom Big Bendu sa pet saksofona, četiri trube, četiri trombona. Zanimljivo je da je Majer švercovao mnoge američke šlagere koje je ovde plasirao pod našim (‘Ti si moja ljubav’) ili nemačkim naslovima (‘Ich Liebe Dich’): u stvari, radilo se o poznatim američkim standardima ‘Blue Moon’ ili ,’I Can't Give Anything But Love’. Sama ta činjenica govori da je Majer bio oslobođen političkih stega i da za nemačku ideologiju nije mnogo hajio..."

Lažni bis za „Staljingrad"

Negde 1943. godine, Vojislav Simić, Mile Todorović, Laza Kalmić i Predrag Knežević osnovali su mali sastav koji su zvali „Borski kvartet". Svirali su džez i povremeno nastupali na programima Radio-Beograda gde je Vojislav upoznao Boru Simića i Iliju „Baćka" Genića koji su svirali kod Majera: „Viđali smo se tad i po nekim žurevima, gde se sviralo, pričalo, diskutovalo. Na jednom žuru u Dušanovoj ulici bio je i sam Fridrih Majer, koji nam je svirao klavir... Krajem 1943. upisao sam srednju Muzičku školu pri Akademiji i počeo da učim kontrabas. Ali, 1944. kad su počela saveznička bombardovanja, postalo je opasno živeti u Beogradu, pa smo pobegli iz grada, na Avalu. I četnici, i partizani, zvali su nas da im se pridružimo; Nemci su izgubili živce i počeli masovno da hapse; Ljotićevci su mobilisali moje godište... i nama je najsigurnije bilo da se vratimo pod skute Radio-Beograda gde smo svirali skoro do samog oslobođenja glavnog grada. To nam je bila legitimacija kojom smo spasavali glavu...".

“Najpopularnija priredba u okupiranom Beogradu bila je ‘Šareno popodne’ koja se tradicionalno održavala na Kolarcu u opštoj gužvi u kojoj su učestvovali i mali sastavi, i Big Bend, glumci, pevači. Među malim sastavima izuzetan je bio trio u kome su svirali Bora Simić (klavir), Ilija Genić (bas) i Miodrag Ilić-Beli (gitara). Jednom sam u maloj grupi svirao zajedno s Majerom, kad je došla nemačka pevačica Ilza Vemer. Dok je išla ka mikrofonu, neko je od muzičara - namerno ili slučajno - bacio nešto ispred nje, ona se uplašila i posrnula, pa je njen muž, inače vrlo gadan Švaba, kasnije pravio pitanje oko tog ‘incidenta’. Od naših pevača, glavne zvezde Radio-Beograda bih su Voja Milanović, Vojin Popović i Olga Jevtić. Pevale su još Olga Nikolić i Olivera Marković - ali, najbolji i najpopularniji od svih bio je Vojin. Lansirao je komercijalnu zabavnu muziku s dosta elemenata džeza, upravo ono što se u svetu tad slušalo i sviralo. Uopšte, za vreme rata, Radio-Beograd, forsirao je domaće muzičare; javili su se i prvi kompozitori kao Bora Simić (čije su melodije ‘Ona koju čekam’ i ‘Ko, kad i gde’ autentični ‘evergrini’) i Miodrag Ilić-Beli s pesmom ‘Za prvi pogled oka tvog’..."

Oslobođenje Beograda Simić je dočekao u kući svoje bake, u Kosovskoj ulici. Sa drugovima je odmah počeo da svira u Domu USAOJ-a (Udruženi savez antifašističke omladine Jugoslavije), i kao deo kolektiva dobrovoljno se prijavio za Prvu proletersku brigadu. Međutim, razboleo se i novembra 1944. otišao u miliciju, s preporukom nadležnih drugova. Tu je sreo Miću Kotlića, Mrkušića, Dragana Petrovića - i brzo organizovao muzički život koji je davao lepe rezultate. Februara 1945. na takmičenju vojnih horova - prvo mesto osvojili su milicioneri! Već idućeg meseca, sa malim orkestrom, davali su priredbe po gradu, a upriličili su i svečanost na Kolarcu povodom oslobođenja jednog od glavnih gradova Evrope: „Na koncert smo pozvali sve predstavnike savezničkih vojnih misija: Engleze, Amerikance, Ruse. Priredba je obavezno počinjala horskim delom, uz mnogo revolucionarnih pesama i koračnica, da bi se, posle pauze, prikazivao pozorišni komad sa stereotipnim ruskim scenarijem. Kako se očekivala definitivna saveznička pobeda i kraj rata, ja sam sa orkestrom provežbao po jednu najpopularniju pesmu iz svake savezničke zemlje. Izveli smo ‘Marseljezu’ kao francusku himnu; Englezima smo namenili ‘It's A Long Way To Tipereri’; za Amerikance smo spremili ‘On The Hills Of Montezuma’; iz ruskog repertoara izabrali smo ‘Staljingrad’; domaći predstavnik bila je melodija Oskara Danona ‘Uz maršala Tita’. U publici su uglavnom bili ljudi građanskog porekla, jer su partizani otišli na front, tako da se okupilo jedno gala-društvo... Krenemo ‘Marseljezom’ uz fini aplauz. Odsviramo sa orkestrom i horom ‘It's A Long Way To Tipereri’ i u publici nastane ludilo: urnebesan aplauz, skandiranje. U onom muzičkom zanosu, ne razmišljajući, odmah na bis ponovim pesmu! ... Dođe iza zavese moj komesar, Blažo Radunović, i kaže: - Ako ‘Staljingrad’ ne bude imao bis, nemoj da mi izlaziš na oči!

Čim smo završili ‘Staljingrad’, ne čekajući aplauz, iz poslednjeg takta opet smo prešli u prvi i - jovo nanovo! Važno da je bis! Pa makar i neočekivan za publiku!"

Kad je septembra 1945. demobilisan, Simić se, iz njemu nerazumljivih razloga, upisao na hemiju, ali je posle mesec dana sve izbrisao gumicom i preselio se na Pravni fakultet. Sa muzičkim istomišljenicima (Spasom Milutinovićem, Ilijom Genićem, Lazom Kalmićem, Mićom Kotlićem) počeo je da svira po igrankama: kao jedan od retkih sastava, bili su vrlo traženi, popularni i odlično plaćeni. Repertoar je bio prilagođen potrebama širokih masa, uglavnom sastavljen od petnaestak američkih šlagera, nekoliko ruskih pesama, uz neizbežno kozaračko kolo koje se igralo i po pola sata! U „Nisimovoj školi igranja" (u današnjoj Akademiji nauka) održavale su se stalne igranke, a muzička ekipa radila je u sastavu Vojislav Simić, braća Spasa i Žika Milutinović, Viktor Kostromin, Šandor Nikolić. Lepe svirke održavane su u nekadašnjem Zanatskom domu (danas zgrada Radio-Beograda) u kojima je bilo nekoliko kafana) današnji studio VI bio je bioskop „Avala", a studiji XIII i VIII velike restoranske sale!

Kad je 1946. Vojislav Simić odlučio da formira veliki orkestar, jedan od problema nimalo nije bio naivan: kakvo ime dati bendu u uslovima novog revolucionarnog poretka. Sedeći kod kuće sa drugovima, „Bubiša" je davao ideje. Setio se da je pre rata u Beogradu radio S.A.DŽ.O. (Studentski akademski džez orkestar), pa je na takvoj liniji tražio rešenje. Simićev otac, advokat od pre rata, večito građanski orijentisan, nije se uzdržao od ciničnog predloga.

- Da pomirite tradiciju i revoluciju, predlažem da se zovete A.DŽ.O.S: Antifašistički džez orkestar Srbije!

Suviše radikalan, predlog je odbijen.

„Dinamo" kao dinamit

„Sredinom 1946. pokušao sam da ostvarim svoj san: da osnujem Big Bend koji ću da vodim, da pišem aranžmane. Krenula je potraga za muzičarima u Beogradu. Nekako smo se organizovali, pa je ‘Baćko’ (koji je inače svašta svirao) uzeo trubu, Mića Kotlić - trombon, Laza Kalmić - trubu, Branko Houf - trombon. Stigla su nam braća Nemeček, Ludvig i Jan, koji su u operi svirali trubu i violinu, pa smo napravili nekakav bleh od truba i trombona. Saksofoniste je bilo teško naći, ali smo se snašli i dospeli do Ilije Albaharevića, doktora Jove Miodragovića, Ljubiše Alića, Milana Stefanovića. Gitaru su svirali Predrag Knežević i docnije Steva Cvetković (zvani ‘Njonja’), bubanj Spasa Milutinović, bas Borko Ilić, dok smo se na klaviru menjali Predrag Knežević, Aca Nećak i ja. ‘Dinamo’ je zvanično osnovan leta 1946. i prve ‘gaže’ imao u dvorištu Katoličke crkve kod današnje ‘Politike’, i na Kalemegdanu, na gornjoj terasi. Ne računajući okupaciju, ‘Dinamo’ je bio prvi Big Bend u Srbiji: prava senzacija za publiku!”.

“Aranžmane smo pozajmljivali iz Američke čitaonice i imali repertoar od dvadesetak numera: pesmom ‘Dinamo, Dinamo’ (koju smo uradili Kneza i ja) otvarali smo i zatvarali program koji je za ono doba bio holivudski spektakularan. S nama je pevala Mira Čohhadžić, danas televizijski kostimograf, priključivali su se i drugi pevači. Povremeno smo radili u manjim formacijama, kad baš nismo mogli da se okupimo. Iz ove perspektive, bile su to najlepše godine! Živeli smo bezbrižno, nismo bih zaposleni, vreme smo ubijali na Savi, jer nam je, očigledno, takav amaterski status prijao... Docnije nam se u ‘Dinamu’ priključio Mladen ‘Bobi’ Guteša koji je iz Adamičevog orkestra u Ljubljani stigao kod nas, došao je i ‘Mačor’ Stojanović - dakle, okupila se jedna sjajna ekipa koja je na Kalemegdanu imala najpopularnije igranke pod naslovom ‘Zvezdane noći’. Čak smo bih odlično plaćeni: po koncertu je moglo da se zaradi i po 500 dinara, dok je moja prva plata 1947. na Radio-Beogradu, gde sam radio kao muzički ispicijent, iznosila 2.100 dinara. Sem toga, kao muzičari u Big Bendu bili smo velika atrakcija za ženski svet, što je nama, mladićima od po dvadesetak godina, i te kako godilo."

Romantičnu jazz-idilu brzo je prekinula ideologija koja je u muzici počela da traži unutrašnje neprijatelje i prefinjene forme specijalnog rata protiv komunističke Jugoslavije. Iznenađenje zbog takvog odnosa prema džezu bilo je još veće kad su se muzičari setili da je još 21. oktobra 1944. u Beogradu počeo da se prikazuje film „Sun Valley Serenade", kao „dar" ruskih saveznika koji su kopiju vrteli u bioskopu „Avala". Simić je nekoliko dana uzastopno - bez političkih problema - film gledao po tri puta, da bi kroz godinu-dve sve to bilo proglašeno „imperijalističkom ujudurmom" i „zaverom protiv socijalizma". U centru pažnje, sem muzike, bili su način oblačenja i vrsta plesa: „Na tapetu su bih ljudi koji su nosili uske pantalone. Ili, kravate, koje su, valjda, mirisale na buržoaziju, pa su svesni omladinci makazama sekli mašne i parali pantalone. Vrlo nezgodno bilo je igrati ‘troking’ koji smo videli u filmu ‘Serenada u dolini sunca’: to je, u stvari, brzi fokstrot u kome se malo poskakuje. Na igranke bi dolazili odgovorni drugovi i upozoravali nas da je ‘troking’ zabranjeni da će ‘nepristojni’ i ‘neprijateljski’ elementi koji ga igraju biti udaljeni iz sale, a dešavalo se da padnu i batine. Srećom, 1947. već je vladala malo liberalnija atmosfera, čak se ni kozaračko kolo više nije obavezno sviralo... Ali, na Radiju su bili nepopustljivi, čak smo kao orkestar ‘Dinamo’ bili na audiciji, ali nismo prošli. Tadašnji direktor, Andrija Preger, s kojim sam docnije zajedno svirao i koji mi je dobar prijatelj, ni danas ne želi da se seća da nas je odbio iz ideoloških razloga, nikako zbog loše muzike. Međutim, Mladen Guteša dobio je dozvolu za osnivanje Zabavnog orkestra koji je s radom počeo 18. januara 1948. Budući da su mnogi iz „Dinama" već studirali (ja sam pohađao Muzičku akademiju), ili hteli da se posvete stalnom poslu - Zabavni orkestar bio je mnogima šansa da udruže rad sa zadovoljstvom. ‘Bobi’ je bio osnivač i prvi dirigent: primljen je Ilija Genić; došli su Mića Kotlić, Laza Kalmić, ja, ‘Mačor’. Vojkana Đonovića odbili su iz političkih razloga, zbog oca koji je bio ministar u vladi generala Simovića, ali je, ipak, docnije, stigao među nas. U prvo vreme, svirali smo uglavnom ruski repertoar, sasvim malo domaće pesme koje je Guteša pisao. Uspeli smo da ‘proturimo’ moje aranžmane melodija iz filma ‘Snežana i sedam patuljaka’, dok je Gutešin purpuri pesama Nene Grčevića bio izbačen iz programa zbog ‘dekadentnih fraza’! Uopšte, brze pesme bile su na lošem glasu jer su asocirale na Ameriku, nije smelo da se svira ritmizirano ili previše visoko, dok o improvizacijama nismo smeli ni da sanjamo!"

„Od svih nas, najzreliji muzičar bio je Guteša. On je već imao rutinu, svirao je sa Majerom, Bojanom Adamičem, s lakoćom pisao aranžmane. Mi smo se trudili koliko smo mogli, ali nam nije bilo lako da uživo, za Radio-Beograd, sviramo po pola sata. Naročito u vreme pre Informbiroa kad su vladale ruske pesme, koje su sa programa počele da se ‘skidaju’ tek ujesen 1948, ali, na njihovo mesto nisu stigle američke melodije, već francuske, italijanske i sve više domaće koje su pisali Aca Nećak, Darko Kraljić, Guteša, Mića Kotlić, Bojan Adamič, Ljubo Kuntarić. Čitav muzički tretman orkestra bio je okrenut zabavnoj muzici: duvači su bili u senci gudača, nisu bili eksponirani. Čak i sa takvim usmerenjem, mnogi pravoverni muzičari na Akademiji nisu nas podnosili, jer su iskreno mrzeli jazz. Na Radiju su nas, recimo, večito kontrolisali: šta sviramo, kako se ponašamo, oblačimo. Guteša i ja nismo bili u partizanima, za razliku od Čemjula i Adamiča za koje se verovalo da ‘znaju šta rade’. Tim pre, u nas dvojicu se baš nije mnogo verovalo - pa nam je svaku pesmu preslušavala komisija u kojoj su često bili Andrija Preger, Đorđe Karaklajić, Dušan Plavša."

Ideološke stege polako su popuštale, počeli su i prvi javni koncerti - da bi društvena verifikacija džeza bila oličena u osnivanju Udruženja jazz muzičara, u proleće 1953. „Ali, bilo je i onih koji s tim nisu mogli da se pomire. Ivan Ivanji nas je u listu ‘Omladina’ napao s pozicije političkog policajca - pa sam mu ja odgovorio u ime Zabavnog orkestra, u našem listu ‘Jazz’... Onda je u Nemačku otišao Mladen Guteša i mnoge iznenadio svojom odlukom koja je, verovatno, imala opravdane razloge. U međuvremenu, džez-scena Beograda dobila je novi impuls dolaskom Bore Rokovića, koji je, po meni, uz Duška Gojkovića, sigurno najbolji jugoslovenski muzičar. Izuzetno je svirao trubu, harmoniku, za klavir bio velemajstor; odličan aranžer i kompozitor koji je fenomenalnom brzinom ‘skidao’ solo-partije s ploča, kao da čita novine! On sedne, sluša ploču, uzme olovku i - od note do note tačno zapiše šta se na ploči dešava! Kad sam čuo Boru Rokovića, shvatio sam da je besmisleno da nastavim da sviram klavir, pa sam 1950. otišao iz orkestra i radio u Redakciji ozbiljne i zabavne muzike, sarađujući povremeno sa horovima, želeći da postanem simfonijski dirigent. Međutim kad je Guteša emigrirao 1953, pozvao me je muzički direktor Radija, Kalčić, i predložio mi da preuzmem Zabavni orkestar. Tako sam se vratio i - ne žalim: tu sam i napravio svoju karijeru. Tad su u orkestru bili sjajni muzičari: Duško Gojković, Mile Pavlović, Vojkan Đonović, Aca Nećak. Tokom 1953. i 1954. dirigentski posao delili smo ‘Baćko’ i ja, ali smo krajem 1954. odlučili da podelimo orkestar: njemu su pripali gudači, jedna flauta, i ritam sekcija, od čega je napravio Gudački zabavni orkestar koji je sjajno radio sve do njegove smrti, 1976. godine. A ja sam preuzeo Džez orkestar koji je brzim koracima krenuo napred i mnogo toga ostvario..."

S palicom kroz svet

Prvi odlazak Džez orkestra u inostranstvo bio je 1957. kad su pozvani na gostovanje u - Istočnu Nemačku. Kao gosti, pevači, na put su krenuli Lola Novaković i Ivo Robić koga je Simić upoznao još 1949. u Opatiji („Bio je u belom smokingu, pevao američke i italijanske šlagere, Kinelovu ‘Sniježi’. Uvek elegantan, profesionalan, skroman. Pedantno napisane note nosio je u kožnoj tašni što nas je impresioniralo. Uz njega je stalno bila supruga Marta, vrlo stroga i poslovna. Večito je pazila na njega, čuvala ga... možda s razlogom, jer je ‘Ivek’ bio lepotan, popularan među ženama).

Put u Istočnu Nemačku vodio je preko granica socijalističkih zemalja čiji su graničari i carinici bih vrlo revnosni i sumnjičavi prema orkestru koji lansira američki jazz. Po dolasku u Lajpcig, svežinom, energijom i majstorskim improvizacijama, džezeri su zbunili i - oduševili Nemce. Publika je bila van sebe od sreće, ali orkestar, na žalost, više nije imao prilike da je sretne. Naime, došlo je do stanovitih političkih problema na relaciji FNRJ-DDR, pa su Nemci beogradske džezere uputili na noćna snimanja po radio stanicama gde su proveli čitavih petnaestak dana. Za utehu, napravili su odlične snimke s vrhunskim ton-majstorima, lepo se provodili jer su imali gomilu para koje su trošili na kupovinu pegli, radio i foto-aparata.

Po povratku u zemlju, ugovorili su koncert u Pešti u kojoj je još vladao policijski čas, pa su svirali od tri popodne pred euforičnom publikom čije je oduševljenje bilo i politički protest sovjetskoj intervenciji, ali i podrška američkoj muzici kojoj se skandiralo do fanatizma. Na zahtev domaćina, Džez orkestar je u leto 1957. opet gostovao u Mađarskoj, 1958. u Poljskoj, a najveći uspeh postigao je juna 1960. na Prvom evropskom festivalu džeza u Žuan le Penu, u Francuskoj, u konkurenciji orkestra iz trinaest zemalja, kad je proglašen najboljim evropskim džez-orkestrom za 1960.godinu! Istorija će zabeležiti da su svirali domaće pesme: „Šetnju udvoje" (Jože Privšeka), „Pozdrav Beziju" (Vojislava Simića) i „Od srca srcu" (Borivoja-Bore Rokovića).

Paralelno s džezom, Simić je dugo godina bio na raznim festivalima: i kao član žirija, i kao dirigent, i kao jedan od organizatora. Svoj festivalski debi imao je na „Opatiji 58", ali se učešća na ovim zabavnomuzičkim manifestacijama nikako nisu mogla porediti sa istinskim uzbuđenjem kad je orkestar, u punom džezerskom zamahu, sam na sceni! Ipak, garnituru naših prvih velikih pevača Simić je pratio od samog početka: „Dušan Jakšić je bio sjajan pevač onog vremena, drukčijeg stila, sa sonornim bas-baritonom i pomalo dramatičnom interpretacijom. Anica Zubović, pevačica divnog glasa, savršene fraze: njen baršunast alt bio je prekrasan, i, po meni, umela je bolje da peva od mnogih italijanskih pevačica. Lolu Novaković sam lično najviše voleo, valjda zato što smo dugo sarađivali, putovali. Ona je bila izraziti prirodni talenat, ali vrlo lenja za bilo kakav posao. Strašno muzikalna osoba.

Nada Knežević je ljubimica svih džez muzičara i orkestara koji obožavaju da rade s njom. S njom dugo traju dogovori šta ćemo i kako ćemo, ali čim dođe na binu, s njom čitav orkestar živne. Da mi drugi ne zamere: Nadu sam sa najvećim zadovoljstvom pratio! Ona je savršeni interpretator! Đorđa Marjanovića sam upoznao na audiciji u stanu Dušana Vidaka: izgledao mi je vrlo simpatičan, a sem toga tatin prijatelj poručio mi je da pomognem Đorđu ako mogu. Međutim, odmah smo shvatili da on nema glasovnih mogućnosti za velikog pevača, ali poseduje scenski šarm koji se docnije pokazao kao hipnotizerski. On je umeo da ‘izvuče’ tekst, da se uživi u priču, da mu publika veruje. Fenomen! Nisam verovao da će takav uspeh da postigne, jer se u ono vreme pazilo samo na glasovne mogućnosti koje su kod njega zanemarljive. Privatno, on je strašno dobar čovek u kome nema trunke zlobe."

U sećanjima Vojislava Simića arhivirane su i uspomene na prvu turneju po SSSR-u 1961. sa Džez orkestrom i pevačkim timom u kome su bih Krsta Petrović, Anica Zubović, Predrag-Cune Gojković i Lola Novaković: „Doživljavali smo takve uspehe kakve posle nas, siguran sam, niko nije mogao da dostigne. Ne zato što je orkestar bio najbolji na svetu, već zato što smo svirali američku muziku koja je za njih bila nova i uzbudljiva. Stalno su nam organizatori proveravali program, čije pesme sviramo, kakve, valjda i sami svesni kako one deluju na publiku. Radili smo s neviđenim entuzijazmom, i mislim da su to bili najbolji koncerti Džez orkestra od njegovog postanka. S pevačima smo imali neke zajedničke numere, ja sam čak sa udaraljkama hodao po bini, igrao, što su mi docnije organizatori zamerili ubeđeni da takvo ponašanje nije dostojno jednog ozbiljnog dirigenta!.. Rusija je za nas bila nešto potpuno novo, zemlja stalnih iznenađenja. Recimo, sretnem čoveka koji savršeno govori engleski i - perfektno poznaje džez! U Tbilisiju upoznam jednog inžinjera, fanatika džeza, koji gruzijskim kanalima iz Amerike nabavlja najnovije ploče: slušali smo ih kod njega u stanu, oduševljeni da čujemo šta je u svetu novo! S nama je kao vodič, vođa puta i konferansije išao čovek koji je, verovatno, imao i nekakvih policijskih obaveza, ali i ogromna ovlašćenja. Umeo je da na aerodromu zaustavi avion pre poletanja, da istera sve putnike iz aviona i da nas ubaci unutra - samo da se ne razdvajamo u dva leta! Kad smo gladni i kad hoćemo u restoran, on samo uđe, kaže nekoliko reči određenom intonacijom i - gosti odjednom napuštaju salu, ostavljajući hranu za stolovima! Kao u bajkama! Tretman prema muzičarima bio je kao iz snova: stanovali smo u prvoklasnim hotelima, prvi put putovali mlaznim avionima, imali smo para da nismo znali gde da ih potrošimo! Kupovali smo gluposti, pijančili! Mnogi muzičari su od honorara u SSSR-u, za tu jednu turneju, kupili kola. Neponovljivo!"

Da je prošlost samo ulog za budućnost, shvatio je Simić 1960. u Minhenu kad je dirigovao nemačkim simfonijskim orkestrom. Nakon koncerta prišao mu je - Fridrih Majer, u društvu svoje supruge, poznate nemačke glumice i pevačice Margot Hilšer. Pojavio se i Mladen Guteša, pa su zajednički proveli veče, obnavljajući uspomene na prve dane džeza u Beogradu!

Od tih ratnih godina do danas, mnogo se šta promenilo. Pred navalom zabavne muzike, rokenrola i narodnjačkih jurišnika džez se povlačio, ali nikad nije izgubio svoju najverniju publiku. Stalno su se pojavljivali neki „novi klinci", i među navijačima i izvođačima, koji su upumpavali svežu krv, pa tako i treba shvatiti izjavu Vojislava Simića da je Džez-orkestar sredinom osamdesetih bio takvog kalibra kao u vreme kad su u njemu bili Bora Roković, Dušan Gojković, Mile Pavlović, „Šimpa" Ivanović. Makar je to dokaz da je jazz - neuništiv!

Iz istog, neuništivog materijala sazdan je i „Bubiša", samo teoretski penzioner, ali praktično ,,workaholic" koji se i danas ne odvaja od muzike, savršeno svestan da mu je ona oblikovala život po meri džeza u vrelom, neponovljivom tempu. Zato i kaže da je vrlo zadovoljan što je proživeo divne godine.

Dodaje da ni za čim ne žali, jer sve stoje naumio - ostvario je. Na dirigentskom pultu, s palicom u ruci.

(Nastaviće se)