Demonski Davičo

Pre skoro dvadeset godina, zatekao sam se u jednoj stvarnoj metafori (ako metafora može biti stvarna), u metafori ljudske i poetske ingenioznosti Oskara Daviča. Legendarni Davičo upisao je i moje ime na listu učesnika savetovanja o stanju u jugoslovenskoj kulturi. Savetovanje je zakazano, ni manje ni više, u Centralnom komitetu Saveza komunista.

Živeo sam u to vreme, sa porodicom, u sobi od 12 kvadratnih metara. Koji mesec ranije, Davičo je, za Treći program Radio-Beograda, izabrao nekoliko pesama iz moje prve knjige  Jaje u čeličnoj ljusci (1970). Te pesme, verujem, bile su povod da me pozove na tako uvaženi partijski skup u Beogradu.

S pozivom na kojem je stajalo zaglavlje Centralnog komiteta, s osećanjem nelagodnosti koju doživljava švercer na "buvljaku" pred nailazak policije, ušao sam u lift one visoke, žalosne i osamljene zgrade na Novom Beogradu. Doputovao sam iz Novog Sada prvim jutarnjim autobusom i u liftu se suočio sa službenom partijskom delegacijom rodne mi pokrajine Vojvodine. Momci su me ledeno ignorisali.

Nakon savetovanja, sluđen ideološkim raspravama, dok sam se gurao pred vratima lifta na 23. spratu, da što pre uteknem, osetio sam kako me Davičo vuče za ruku i gunđa da mi nismo mekušci, pa ćemo sići - pešice. Sišli smo, a kako, ni danas mi nije jasno.

Satima, činilo mi se, preko hiljade stepenika na kojima nismo videli makar i najbednijeg živog stvora, propadali smo, suljavali se. Bio sam očajan. Proklinjao sam svoju veru u Daviča, u njegovu ljudsku neposrednost, hrabrost da se ne bude kao sav ostali svet. Zaboravio sam na tim stepenicama i kulturu i ideologiju i ono toplo, zamagljeno ideološko nebo, na koje sam se lako i neočekivano ispeo.

Davičo je, već na početku našeg strmoglavom puta, isprednjačio. Ja sam, glavinjajući, kaskao za njim. Najzad, u spasonosnom prizemlju, moja se poduka o metafori okončala. Obnevideo, ošamućen, drhtao sam pred beskonačnom prazninom ispred zgrade u kojoj su čuvane najveće partijske tajne, još uvek odižući stopala više nego što je potrebno, kao da još silazim, kao da ću sići pod asfalt.

Čuvaj se Daviča, pomislio sam. On ne samo da ludo piše, on još luđe i opasnije živi.

Biti sa Davičom, shvatio sam, čitati ga, voleti njegove poetske avanture, to nije laki uspon u plavičaste građanske snove. Njegova visina je negde u nepoznatim dubinama, on neprekidno silazi da bi se uzdigao.     
Jedna polureč, ili samo eho ljudskog glasa, bili su dovoljni Oskaru Daviču da razgrne čitave planinske lance jezika. On se prosto obrušavao na hartiju, istinski katastrofalno, poništavajući kod svojih čitalaca svaki školski pojam o književnom delu. Ko za takve književne prestupe nije bio spreman, morao ga je mrzeti.

Još od davne Anatomije (1929), do Čovekovog čoveka (1953), a naročito u Trgu M (1968), počeci Davičovih tekstova su neprohodni, glomazni, kao da sa svih strana kipi teška, žitka masa jezika koji nas davi. Ukratko - besprimerna je, zasenjujuća njegova poetska samovolja. Te bezočne samovolje bilo je i u njegovom građanskom životu. Naša novokomponovana intelektualna "gospoština" nije ga volela. Sa njim se nije dalo blagoglagoljati. Malo je govorio, a pisao je žestoko, kao sumanut. Njemu se nije moglo niti lagati. Čitao je ljude lako, onim malo naviše zabačenim pogledom očiju, oko kojih kao da su večno bili pramenovi sivog dima. Čovek je morao da izabere: sa malograđanima ili protiv njih, sa Davičom ili protiv njega, liftom ili pešice.

Upoznao sam na desetine u znanju skamenjenih intelektualaca koji su ga, gadljivo naškubljenih usana, opanjkavali. To nisam mogao da razumem. Sada znam da ga oni, jednostavno, nisu razumeli, a ni čitali. Nisu imali snage da ga čitaju. Nije uzalud Branko Miljković napisao da najlepše pevaju zablude. Davičovi mrzioci voleli su svoje zablude.

Za Daviča su jezik, književna sredstva, bili samo oruđe kojim se, neshvatljivo strastveno, obrušavao na tajnu čovekovog postojanja, tog nepojamnog kosmičkog čuda. Književna oruđa su se deformisala pod njegovom snagom, izobličavala se, stvarajući neočekivane, neponovljive poetske oblike. Jezička energija ovog usamljenika nadirala je prema čitaocima kao niz tragičnih signala koje nije bilo moguće odmah rastumačiti.
Probijajući se kroz džinovsku meta-prašumu Davičovog pesništva, razumeo sam da je on odbacio trošenje života u službi ma kojeg logički postavljenog cilja svakodnevne večnosti. On je znao da pitanje postojanja nema u svakonevici konačnog odgovora, da se čak i samo postojanje ne može dokazati. A naivno i iskreno čovekovo osećanje da je u svetu, da postoji, da je, čak, istorijsko biće koje deluje po nečemu, u nečemu i prema nečemu, samo je banalna floskula u sveobuhvatnoj zabludi da se drugi mogu prisiliti da sopstveni život troše održavajući i oživljavajući našu sliku sveta. Ovaj pesnik nije prihvatao niti jednu zadatu prošlost i ljudsko postojanje video je kao neprekidnu objavu prvobitnog, tek nastajućeg, tek rođenog iz ničega. O tome je Oskar Davičo zapisao:

Pesnik je uvek taj prvi čovek. Ili nije. On uvek ima da otkrije jedan novi svet i, kad svi svetovi budu otkriveni, on mora da otkrije neotkriveni - makar ga izmislio - da bi doživeo ekstazu samoće, da bi osetio prednost čoveka, da bi živeo, da bi mogao da peva.

                                                                                                (Poezija i otpori, 1952).

Današnji čovek možda i jeste u nečemu (što, neodređeno, nazivamo svet), ali, uprkos svome osećanju da postoji kao telo, on je postao vlasnik spoznaje da je život samo esej, da ljudsko biće prolaskom, guranjem kroz jezik, pokušava da izađe nekuda iz postojećeg sveta, da napusti dosadnu izvesnost. Takođe, isti taj današnji čovek isuviše često se suočava sa prizorom poraza svoje vrste, sa ljudima koji, utišani saznanjima, bivaju suočeni sa ćutanjem kao potpunim govorom; jezik je, ipak, samo surogat, zamena za postojanje, ono koje jeste kosmička energija, ono koje odbacuje sva pitanja i traje kao neprestani odgovor. (Za novu umetničku praksu sedamdesetih godina bila je značajna pojava Davičove knjige eseja Rituali umiranja jezika, 1971).

Rastrzan nevericom pred prizorima ipak-postojanja, iscrpljen brigom za svoje bližnje, čovek otaljava svoj vek u somnambulnoj egzistencijalnoj jezi i nestaje - kao da i nije postojao.

Svakodnevno, svesti zamiru, gase se. Ljudi se troše u vremenu, zaokupljeni iluzijama pripadnosti: naciji, porodici, državi, religiji, ideologiji. Ili - odbijaju da pripadaju svetu ljudi. Ta priča još nije dobila svog pisca. Njen početak ispisao je u svom nepreglednom, sveobuhvatnom poetskom delu, Oskar Davičo. Bio je zbog toga višestruko kažnjen, kao onaj koji se nije prilagodio. O toj kazni za neprilagođenost zapisao je u već citiranom eseju:

Pesnik uvek obnavlja Adamovu borbu saznanja i uvek biva kažnjen progonstvom, koje je klima njegove usamljenosti, neophodna poeziji koja ukida usamljenost čoveka. No zato će pesnik uvek biti vezan za stene i iskljuvan od orlušina prošlosti, od aveti koje neće da nestanu iako su im saobraćajci smrti davno otvorili put... A pesnik je najneprikladnije lice za ulogu onoga koji je kuš i koji će šeniti pred crnim sfingama. On nastavlja da peva i nastavlja da ne bude kuš. Zato je pesnik. Njega kamenuju. - To je figura samo. Mislio sam reći da ga proglašuju za ludaka, pelagićevca, ekscentrika, neurastenika, marksistu, propalicu, varalicu, homoseksualca, nemoralnu protuvu, neuračunljivog paranoika, pijanicu, ženskara, razvratnika, dekadenta, formalistu, kosmopolitu, kosmokadenta, naivnog realistu, nadrealistu, neorealistu, futuristu, egzistencijalistu, masohistu, agenta, sadistu, liberala, reakcionara, špijuna američkog, špijuna ruskog, plaćenika, neplaćenog samojeda, samoubicu, papistu, antipapistu, humanistu, pesimistu i već prema tome gde i kad, zavisi od mesta i vremena, od vremena u mestu. Ponekad se sve svršava psovkama, ponekad se strelja, veša, pali na lomači, pujdaju orlovi na pesničku crnu džigericu, već prema temperamentu epohe, stepenu civilizovanosti, trpeljivosti i nacionalnim običajima koji vladaju pri vođenju dijaloga, demokratičnosti stečenoj u borbi mišljenja, neophodnoj uvek i svuda. Kako kad i kako gde. Ali da je pisanje pesama opasan posao, u to ne treba sumnjati i u to se ne sumnja. Mislim, pesama koje ne laskaju ustaljenom kursu i navikama, svesti koju imamo o sebi, samoushićenju sobom, dozvoljenim slobodama i postignutim granicama.
                                                                              (Poezija i otpori)                                                                  

Odista, u našim prilikama i neprilikama početkom šeste decenije ovog veka, pa sve do danas, pisanje pesama je bilo i jeste opasan posao. Rušeći dogmu tradicionalne književnosti, tradicionalnog mišljenja, tradicioljublja uopšte, Davičo je, osim mrzioca svog dela, imao i brojne zaljubljenike, mlade ljude sukobljene s rigidnim licem sopstvenog vremena. Novi senzibilitet, klimu neprekidnih prevrata, klimu snova i prekoračenja zadatih društvenih normi, generacije mladih ljudi našle su u Davičovom poetskom delu.

Oskar Davičo nije prihvatao bilo koju pripadnost. Njegovo delo galantno otvara ulaz u svet kreativnog prestupništva, u nepregledna polja relativizacije svake ljudske spoznaje, u svet koji je tako malo sama književnost kao korisna ljudska tekovina, a tako mnogo i rizično surovi prizor neukrotivog odbacivanja odvratne bolećivosti čovečanstva prema samom sebi. Na žalost, svako književno piskaralo, kako u ono vreme tako i sada, potura javnosti pod nos, s prezirom, jedinu pripadnost koju Davičo nije krio - pripadost ideji komunizma. Sve je moglo biti dovedeno u pitanje, sve je moglo biti srušeno, ali ovaj pesnik pripadnost komunističkom pokretu nikada nije porekao ili doveo u sumnju.

Ta činjenica prosto vapije za tumačenjima.

Brojni Davičovi savremenici olako su i s oduševljenjem našli odgovor koji su želeli: ovaj pesnik bio je, u njihovim očima, crni dogmata, ideološka babaroga.

Pri tom oni su prevideli njegovo poetsko delo, njegove sunovrate.

Opredeljujući se za ideju komunizma kao društveni, ljudski ideal, Davičo se opredelio za promene, prevrate, slobodu nepristajanja na postojeće, slobodu prekoračenja granica. Tu religiju prevrata društvenih odnosa on je uporno zagovarao, a njena tajna skrivena je u paradoksu da onaj koji ide stazom prestupništva, slobode, ne mora biti vernik sopstvene prevratničke ideologije.

Brojni intelektualni trabanti, spremni da uklone Davičovo delo i njega samog iz javnog života, ovako ili onako, prevideli su tu činjenicu.

Književni tradicionalizam opstaje tako što neprekidno repetira sopstvene kanone, piramidu vrednosti održava stvaranjem brojnih kultnih pisaca. Davičovo promenljivo, sveobnavljajuće i na načelima diskontinuiteta zasnovano delo, decenijama je sagledavano kao - demonsko.

Poetski demonizam Oskara Daviča tradicionalizam nije uspeo da savlada.

Davičo nije pisao da bi unapredio književnost. Pre bih, ne bez osećanja zadovoljstva i izvesne podsmešljivosti, ustvrdio da je on, značajno, oštetio našu književnost. Čerečio je, do besvesti, tu malograđanski mrcinu dostojnu prezira.

I najveći među našim, i ne samo našim piscima - Miroslav Krleža, Marko Ristić - recimo, ipak su bili samo književnici, pripadali su književnosti, evocirali njene mitove. Mislim da je Davičo književnost odavno napustio, ako joj je ikada i pripadao. On se samo kretao prostorima književnosti, razarajući je, raskidajući jezičke lance, urnišući je do neprepoznatljivosti - i u tome je sva muka književne kritike sa njegovim delom.

Jednostavno, radi se o gigantskoj mimikriji.

Ličnost Davičovog formata uspela je da se, kroz dugi niz godina, prikrije u tom nekontrolisanom društvenom segmentu, i ja verujem ipak, otkrivajućinjegovu tajnu, da je kasno za odmazdu. Njega više ni jedna osvetnička hajka ne može dohvatiti.

Oni koji su ga voleli, učili od njega, slavili ga kao maga jezičke revolucije, jednako kao i oni koji su ga mrzeli kao prevejanog skribomana, opasnog ideološkog dogmatu, nacionalnu pošast, moraće se pomiriti sa istinom da je Davičova poetska mreža, podižući se, svaki put dizala čitavo jezičko more u čijim su se plićacima svi ostali brčkali.

O Davičovoj poeziji izrečeno je na stotine kritičkih ocena, a kritičari su, u većini, dobijali prave napade apstraktnog konstruktivizma, pokušavajući da u jezičkoj nesvestici obasjaju i razjasne Davičov neobjašnjivi san.
Zaista su retki primeri razložnog pristupa Davičovoj poeziji, a među njima mišljenje Ostoje Kisića, izrečeno u predgovoru za antologiju Jedan vek srpske poezije, 1971) i danas je instruktivno:

Interes za Davičovu poeziju kao poeziju revolucionarnih inovacija ogroman je. Kada u ovoj svečanoj prilici saberemo sva pitanja i odgovore povodom pesničkog delovanja Oskara Daviča, i pitamo se šta je fenomen njegovog pesničkog nastupa u celini, onda bi se dalo odgovoriti u jednu reč da je to rad na autobiografiji poezije cele nacije. Nije se bez razloga tvrdilo da je ova poezija tragična. Ne u svome korenu, u svakoj od nekoliko hiljada ideja (naprotiv - u njegovoj poeziji pobeda čoveka je isto tako mnogobrojna), već u samoj toj grandioznosti, tom detaljnom preletu od detinjih asocijacija do spekulativnih ponora o smrti, od prve svesti čoveka kao socijalnog bića, do klasne borbe, od rigoroznih kritika današnjice i vizija aktivnog komuniste, od mnogobrojnih reminiscencija na poredak u srpskoj poeziji do izraza vlastitih lirskih sumnji, od opisa arhaičnih seoskih naprava, pluga i sekire, do sasvim preciznog ovladavanja jezikom tehnološke ere, od rasipništva do štednje reči, - i u tome što je, od knjige do knjige, uvek bio neponovljiv i po sebi i po drugima. Mi smo svi svedoci kako se buši stena egzistencije da bi se ispitala svaka njena žila, kako se stena obrušava na čoveka i kako joj on decenijama odoleva.

Misliti o delu Oskara Daviča, to znači sačuvati prisebnost, biti u stanju da se izvesna kardinalna pitanja razreše na banalan način.

Nije li to činio i sam Davičo?

Taj pesnik (ili jezički kriminalac), naš je najracionalniji um, što se, dakako, ni u snu nije dalo zaključiti čitanjem njegovih dela i bezbrojnih kritičkih osvrta na njih, u kojima se tako zdušno ističe mišljenje da je on majstor iracionalnog (kazna za pripadnost nadrealizmu). Kinez Sun Cu Vu, pisac prve knjige iz teorije ratovanja (Veština ratovanja), zabeležio je: Taktika je slična vodi. Naš "iracionalni" pesnik ponašao se, stvarajući svoje natprirodne jezičke monstrume, baš na način vode - prelivao se u sve što je niže, za razliku od onih koji bi da budu pisci, a ne čitaju kineske klasike, već se, do grla u vodi svakodnevice, upinju da teku prema onome što je više.

Fenomen Davičo, priznat i od najzadrtijih protivnika, počiva na samim paradoksima.

Univerzitetska kritika nije mogla, olako, da odbaci njegovu Hanu ili njegovu Srbiju, ali su ta dela tumačena proizvoljno. Istican je njihov "konkretizam". A taj "konkretizam" nije ništa drugo do sudar sa postojanjem.
Davičo nije pisao o ženi sa dojkama među narandžama da bi unapredio književni izraz. On se suočio sa vidljivim svetom (dok su ostali pesnici kopali po nevidljivom, a potom bili suočeni sa očiglednostima koje su ih porazile). Strasno nižući činjenice fizičkog sveta, Davičo je odbacio njegov "konkretizam".       

Generalno posmatrano, celokupno Davičovo pesničko delo upućuje nas na to da je poezija magija nižih svetova, ali nije stvarnost niti je njena evokacija. Poezija je čudo ravno pojavi samog čoveka.
Sve naše muke, oduvek, stizale su na krilima istorijski prevaziđenih ambicija, iz nesposobnosti da se sopstvena prošlost pročita i rastumači. Tako nam se i događalo da tu paklenu istoriju nasilja nad čovekom iznova proživljavamo.

Pesnik Davičo bio je meta-pesnik, potonuo u neobjašnjivo, jedna krvava ljudska sudbina koja dokazuje slepoj uhodanosti svih stvari ovoga sveta da onaj ko odista želi da živi - to nikako neće moći.
Valja se prisetiti stihova Gavrila Principa, pripadnika generacije koja je srušila jednu imperiju:

        Al pravo je rekao pre
        Žerajić, soko sivi:
        Ko hoće da živi, nek mre,
        Ko hoće da mre, nek živi.

Oskar Davičo nije, kako bi to neki hteli, bio progonitelj. Njega su gonili, čitavog života, ali ga nisu stigli.

Bilo im je, zbog toga, žao.

1989.

*Tekst objavljen u knjizi “Vreme fantoma: o piscima i knjigama”, Novi Sad; Kulturni centar, 2005 (Petrovaradin, Futura)