Deportovali su me iz Britanije kao da sam terorista

Prošle nedelje su me četvorica carinika bez upozorenja silom smestila u avion za Singapur. Imala sam samo nekoliko minuta da se oprostim od porodice i života koji sam decenijama ovde gradila.

Moj muž Džon, u čijoj nezi pomažem, britanski je državljanin. Moja deca i unuče su britanski državljani. Ako usred noći mogu da me odvedu iz mog doma u selu u okrugu Daram u istražni zatvor u Škotskoj pa izbace iz zemlje u nedelju kad ne mogu da zatražim pravnu pomoć, kakve šanse bilo ko drugi ima?

Vlasti su pokazale spremnost da se prema ljudima rođenim u drugim državama ophode kao prema građanima drugog reda, bez obzira na to koliko su se integrisali ‒ i, što je još gore, da se prema nama ponašaju kao prema zločincima. Nisu mi dozvolili da zadržim telefon s kamerom u istražnom zatvoru, verovatno kako ne bih fotografisala tamošnje uslove.

Dok su me deportovali iz Velike Britanije, ponašali su se kao da sam terorista: sputali mi ruke, zapisivali svaku moju reč i stražari su stajali na vratima kad sam išla u toalet. To se dešavalo pred svima na edinburškom aerodromu i bilo je veoma ponižavajuće. Carinici su čak tvrdili kako ja ‒ jedna žena ‒ predstavljam opasnost. Podneli su prijavu zbog medijskog interesovanja i saosećanja javnosti za moj slučaj, kao da me kažnjavaju što sam progovorila o tome.

Kad sam stigla u Singapur, dali su mi broj ljudi koji bi tobože trebalo da mi pomognu, ali oni su bili na Tajlandu. Rekli su mi da će me na aerodromu sačekati neko ko će mi pomoći da nađem smeštaj ‒ ali to se nije dogodilo. Za to vreme, moja porodica kod kuće bila je zbunjena i uzrujana, što nije zaslužila.

Sve što se desilo prošlog vikenda je poslednji korak u dugoj priči o imigracionom sistemu koji ne pruža adekvatnu podršku onima koji im se obrate i daje sve od sebe da se prema poštenim ljudima ophodi kao prema lažovima i lopovima. Već neko vreme sam redovno popunjavala dugačke i zamršene prijave, samo da bih dobila odgovor kako su mi dali pogrešan formular ili da je prijava nevažeća zbog nekog tehničkog problema.

Dobila sam više podrške od mnogih ljudi u istom položaju kao ja. Advokati, poslanici i mnogi drugi založili su se za moj slučaj, iako dosad nisu postigli ništa. Međutim, moj slučaj nije izuzetak. Redovno rasturaju porodice u Britaniji. Jedan imigracioni advokat rekao je da približno dvaput nedeljno nailazi na slične slučajeve.

Osoblje Migrant Voicea, koji objavljuju profile migranata u štampi i koji su pomogli da moja priča dospe u javnost, poplavljeni su pričama o poštenim ljudima koji pokušavaju da izgrade život, ali nailaze na nepravde i prezrivo ponašanje.

Zvanični stav Ministarstva unutrašnjih poslova kao da poručuje kako je u javnom interesu da odbaci moje pravo na porodični život. Međutim, britanska javnost pružila mi je samo saosećanje i ljubaznost. Poruke podrške stalno pristižu od ljudi koje nikad nisam upoznala. Žalba podneta u moje ime zasad je prikupila preko pedeset hiljada funti, što je dvostruko više od prvobitnog cilja. To je neprocenjivo ‒ izbacili su me samo s dvanaest funti u džepu. I srećna sam što imam bezbedan krov nad glavom zahvaljujući mojoj sestri, koja ima troje dece i trenutno spava na kauču. U protivnom ne bih mogla da priuštim troškove pravnih saveta.

Međutim, zahvaljući saosećanju i velikodušnosti moje zajednice na severoistoku kao i ljudima širom Velike Britanije, i dalje imam šansu da se vratim kući. Nadam se da ću uspeti da uložim žalbu zbog moje deportacije, a verujem da je ona naređena krišom, nezakonito i uz nepoštovanje mojih prava.

A prvenstveno bih zamolila sve one koji su od reči „migrant“ stvorili izraz koji se može zloupotrebiti da razmisle o ljudskim žrtvama svojih postupaka. Nije zločin želeti da izgradite život i porodicu, da živite s voljenim ljudima na mestu koje volite.

*Tekst prenosimo sa portala lista The Guardian