Emil Sioran: O nezgodi biti rođen
Siorann2

Ne mogu sebi da oprostim što sam rođen: Emil Sioran

Photo: critique.com

Depresivce treba dobro izdevetati

50. Kako prolaze godine, tako se smanjuje broj onih sa kojima se možete usaglasiti. Kad ponestane ikoga kome se možete obratiti, konačno ćete biti onakvi kakvi bejaste pre no što ste bili upropašćeni nekim imenom.

63. Ne mogu sebi da oprostim što sam rođen. To je kao da sam, ušunjavši se u ovaj svet, oskrnavio neku misteriju, poremetio neki precizni vez, počinio neki nečuveno težak greh. Pa ipak mi se dešava i da budem manje odrešit: tada mi se čini da bih bio neutešan da nisam upoznao nepriliku zvanu rođenje.

75. U činjenici rođenja postoji takvo odsustvo nužnosti, da, ako o njoj razmislimo malo više nego što je uobičajeno, u nedostatku saznanja kako da se postavimo, zaustavljamo se kod tupoumnog cerekanja.

100. Kad bi već samo gađenje nad svetom bilo dovoljno da se nekome podari svetost, ne vidim kako bih mogao izbeći da budem kanonizovan.

103. Verovati u ono što su učinili ili čine drugi znači zanositi se koještarijama. Trebalo bi nemilosrdno napustiti privide, pa čak i "realnosti", smestiti se izvan svega i svakoga, najuriti ili satirati prohteve, živeti, prema jednoj hinduističkoj poslovici, sa toliko malo želja kao neki "samotni slon".

121. Ni jedna vrsta književne originalnosti nije više moguća ukoliko se ne izvrši tortura nad jezikom, ukoliko se ne napravi papazjanija od njega. Drugačije stoji stvar ako se radi o izražavanju ideje kao takve. Tu se nalazimo u jednoj oblasti u kojoj se zahtevi nisu izmenili još od predsokratovaca.

I najmanja atmosferska promena dovodi u pitanje moje planove, umalo da kažem moja uverenja: Emil Sioran

138. I najmanja atmosferska promena dovodi u pitanje moje planove, umalo da kažem moja uverenja. Ta, krajnje ponižavajuća vrsta zavisnosti, ne propušta da se sruči na mene, ali istovremeno razvejava i ono malo iluzija koje su mi još preostale u pogledu mogućnosti da budem slobodan, ili, kraće rečeno, u pogledu slobode uopšte. Kakva je svrha šepuriti se kad smo izručeni na milost vlazi i suvoći? Jedino možemo da priželjkujemo neku manje bednu vrstu robovanja i neke bogove drugačije ćudi.

145. Ako bolje razmotrimo svoje takozvane plemenite činove, ne postoji ni jedan koji nekom svojom stranom ne bi bio sramotan ili čak štetočinski, takav da u nama izaziva kajanje što smo ga izvršili, i to toliko snažno da nam, u krajnjoj liniji, preostaje samo izbor između uzdržavanja i griže savesti.

165. Nismo ljubomorni prema onima koji poseduju sposobnost da se mole, dok smo, pak, puni zavisti prema posednicima dobara, prema onima koji su upoznali bogatstvo i slavu. Čudnovato je što smo ravnodušni u odnosu na nečije izbavljenje, a nismo u odnosu na par trenutnih prednosti u kojima se za kratko može uživati.

177. Porfirije priča da je Plotin imao dar da čita u dušu. Jednog dana, bez ikakvog uvoda, reče on svom učeniku, strašno iznenađenom, da ne izaziva smrt i da što pre otputuje. Porfirije ga posluša i otputova na Siciliju: tamo je izlečio svoju melanholiju, dodaje on pun žaljenja, ali je tako propustio i smrt svog učitelja koja se desila za vreme njegovog odsustvovanja.
Već odavno filosofi više ne čitaju u dušu. To nije njihov posao, kaže se. Moguće. Ali onda ne treba da nas čudi što oni nisu za nas više ni od kakvog značaja.

200. Što se Tereza Avilska u svojim Zasnivanjima toliko dugo zadržava na melanholiji, to je zato što je smatra neizlečivom. Lekari, kaže ona, ništa joj ne mogu, a predstojnica nekog manastira, u prisustvu te vrste bolesnika, ima samo jedan izlaz: udahnuti im strah od autoriteta, pretiti im, zastrašivati ih. Metod koji uzdiže svetica još uvek je ostao najbolji: sučeljeni sa nekim "depresivcem”, dobro osećamo da bi jedino bio efikasan udarac nogom u tur, šamarčina, dobro ga izdevetati. Uostalom, i sam taj "depresivac” upravo to čini kad odluči da okonča svoju depresiju: on korisgi žestoka sredstva.

266. Jedan profesor iz neke istočne zemlje ispričao mi je da se njegova majka, seljanka, strašno zaprepastila kad je saznala da on pati od nesanice. Ako se njoj desi da san ne dolazi, dovoljno je da zamisli prostranu njivu pšenice koju vetar talasa i ubrzo potom zaspi.
Međutim, ako se pomisli na prizor nekog grada, ne može se dospeti do sličnih rezultata. Prosto je neobjašnjivo, čudesno da neki varošanin uopšte ikada uspe da sklopi oči.

Naš neprijatelj stalno bdi nad nama, sprečava nas da se opustimo: Emil Sioran

334. "Neki neprijatelj podjednako je koristan kao i Buda". Baš tako. Jer, naš neprijatelj stalno bdi nad nama, sprečava nas da se opustimo. Oglašavajući i rastrubljujući svaki naš nedostatak, on nas pravolinijski vodi ka izbavljenju, on sve svoje snage stavlja u pogon kako ne bismo bili nedostojni ideje koju širi o nama. Zbog toga bi naša zahvalnost prema njemu morala biti bezgranična.

360. Jednom studentu koji je želeo da zna dokle sam dogurao u svojim odnosima sa autorom "Zaratustre", odgovorih da sam već odavno prestao da ga praktikujem. Zašto?, upita me on. - Jer ga smatram odveć naivnim...
Zameram mu zbog njegovih zanosa koji vode čak do strastvenosti. On je razorio svoje idole samo zato da bi ih zamenio drugima. Lažni ikonoklasta, sa osobinama pubertetlije, izvesnog devičanstva, nevinosti, svojstvene njegovom životnom putu usamljekika. Ljude je posmatrao samo izdaleka. Da ih je video izbliza, nikad ne bi mogao ni da zamisli ni da uzdiže natčoveka, tu ćaknutu i benastu viziju, ako ne i grotesknu, tu himeru ili kapric, koji se mogao roditi samo u duhu nekog ko nije smogao vremena da odraste, da upozna ravnodušnost, dugo i spokojno gađenje.
Mnogo mi je bliži Marko Aurelije. Nema kod mene nikakvog dvoumljenja između lirizma mahnitosti i prozaičnosti pristajanja: mnogo više podrške čak i nade nalazim pored nekog zamorenog imperatora nego pored nekog gromovitog proroka.

405. U jednoj zabitoj indijskoj provinciji, sve su objašnjavali snovima i, što je još značajnije, njima su se nadahnjivali u lečenju bolesti. Prema njima su se takođe upravljali i u vođenju poslova, bilo svakodnevnih ili glavnih. I tako sve do dolaska Engleza. Otkad su oni ovde, reče jedan domorodac, mi više ne sanjamo.
U onome što se po dogovoru naziva "civilizacijom" neosporno počiva neki đavolski princip kojeg je čovek postao svestan isuviše kasno, kada više nije bio u stanju da mu doskoči.

*Iz knjige “O nezgodi biti rođen”, preveo s francuskog Miodrag Šuput

Oceni 5