To im ne opraštam
Willi 06 S

Photo: William Eggleston

Devedesete u otiscima

„Gurnuli nas u septičku jamu, dali nam slamku da dišemo, a odgore pišaju!“. Tako završava razgovor sa mnom moja drugarica. Slikovit opis našeg života tokom devedesetih. Pitala sam je hoće li gledati seriju o bračnom paru, a onda smo počele retrospektivu svega što je pokuljalo iz nas, snažno i bez zadrške, i zaključismo da ne želimo da gledamo, te da nas previše ružnih slika vezuje za njihovu vladavinu... Pobegosmo u nešto lepše, smeh odzvanja prostorom dok se prisećamo kako smo nas četiri drugarice iz ludila diferenciranja i lova na autonomaše, pobegle u Portorož na deset dana, kako smo pretovarile jugo i kako smo morale stati negde ispred Zagreba jer je bilo opasno voziti se autom sa prednjim vratima desno koja se ne mogu zatvoriti. Autoservis, samo jedan stariji čovek je bio unutra, pogledao sumnjičavo auto, još sumnjičavije ošacovao nas, pa saopštio da ne može da nam pomogne, ali ima, desetak kilometara napred, mesto gde nam mogu pomoći i onda dodao da nas je to bog kaznio što tako same putujemo i sebi u bradu nastavio da morališe i baksuziše. Tačno smo sledile uputstva i lako našle majstore. Kvar je bio otklonjen. Ljubazni dečki su dobili domaću rakiju. Beše namenjena nekom iz hotela. Sve toksine, pokupljene od početka događanja naroda i mitingašenja, odbrane Kosova, i treniranja zatiranja svega što ima boju i miris vojvođanskog, uništile smo u Portorožu gde su se, poslednji put, družile žene Jugoslavije. Sve je bilo smišljeno da odmor istinski ostavi traga na nama, pešačenje, bazen, šetnja pored mora, zdrava hrana, uveče predah uz evergrin i jednog klaviristu. Zdrava hrana podrazumevala je da nema kolača, a jedno veče čujemo kako kroz hodnik odzvanja: „Ubila bih za jedan kolač“, a neko dovikuje: „Idi kod Novosađanki, one imaju!“ Istina. Kako ići na dalek put bez kolača, zna se šta je red, vojvođanski.

Vratile smo se kući  koncem tog dana kad se Srbija većinski, na biračkim mestima, opredelila za Slobu-slobodu i odabrala put kojim su se neki opili i nikad se neće otrezniti, a neki tom putu nikad neće oprostiti mržnjom zagađeni prostor, prazne radnje, snabdevanje na bonove, kucanje u noćne sate, skeniranje prezimena koja se ne završavaju na ić, patnje, rat i jad.Uveče, ne mogu da odolim, hvatam jedan kadar i vidim da ga je Boris Isaković skroz pokupio, i lik i govor, Mirjana Karanović i cica, mace, kuce su tu, i dalje ne gledam. Ne mrzim. Nikad to nisam znala. Ne shvatam ni one koji znaju. Srbi beže sa Kosova. Godinama slušam i čitam o tome. Beže li od dobrog života? Zašto sa mržnjom o tim ljudima, što beže, pričaju njihove nove komšije!? Esad Mekuli, pesnik, na albanskom napisa: „Vekovi nad nama i u nama otrovom život zališe. Bejasmo Turci, repati đavoli bejasmo!“ Upoznala sam pesnika ovih oporih stihova. Lep život ne može iznedriti ovakvu težinu reči. Moja učenica govorila je Mekulijeve stihove na Republičkom takmičenju recitatora, osamdeset i neke. Autor je bio prisutan. Snažno je aplaudirao. Zahvalio nam što smo jedini iz Srbije izabrali pesmu albanskog pesnika iz naše zemlje. Domovinu voleti. Profesorka Durman, u Učiteljskoj karlovačkoj, govorila je, još čujem njene reči: „Kako ćete biti dobre učiteljice ako ne poznajete svoju zemlju, ako svo njeno šarenilo ne zavolite i ne osećate kao svoje!?“

 Kuljala je mržnja tih devedesetih. Moja sestra ide sa decom kod roditelja istim vozom kojim mitingaši putuju za Novi Sad da brane Kosovo i lome autonomaše. Jedan saputnik je pita što ide u neprijateljski tabor, i nastavlja kako će ih slomiti, te Vojvođane, te protivnike srpstva. Sestra, tiha oduvek, grli svoju decu, zbunjenu, oni samo idu kod babe i dede, odgovara grlatom: „Mene su učili da svako prvo treba da voli svoj prag. Ne plašite mi decu!“ Toga dana, dok ulicama Novog Sada hiljade mitingaša, za koje rekoše da se dogodio narod, proziva ljude i krsti ih izdajnicima, u mom rodnom mestu otkriva se bista Kosti Nađu, legendarnom komandantu partizana koji su sa njim ratovali protiv okupatora. Sestra ne priča šta je bilo u putu, priča to posle meni dok bljujem vatru na one zbog kojih umalo nisam zakasnila na slavlje kojim selo pokazuje da pamti. „I lepim vaspitanjem“, reče pesnik, domovina se brani.

Opet zavirujem. Sad hvatam kadar u kojem Marija, ćerka nesrećnog para, puca dok joj odvode voljenog tatu. Vidim samo taj segment. Razumem šta je ljubav prema roditelju, ali... Možda bih i ja, te devedeset i neke, očajna, praznih džepova, nemoćna, na sred apoteke, privatne, dok mi apotekarka, okićena zlatom do neprijatnosti, saopštava da ima lek za moju mamu, i da košta sto i deset maraka, možda bih i ja pucala, bar rečima. Bila sam nema. Znam da je lek stigao iz Engleske i da su ga dobile zdravstvene ustanove za teške bolesnike, i da ne bi trebalo da ga plaćamo, i da je to cena samo za jedan mesec, a šta posle... Moja plata je bila nekoliko maraka, znam da od jedne nisam mogla da kupim više od tri litre mleka, muž je bio na prinudnom odmoru, znam da siromašimo naglo, da zlato ove gospođe podstiče da se setim kako sam u najtežem trenutku prodavala zlato, i  dukat, a na pločici pisalo ,najboljem prosvetnom radniku god..., i kako mi je zlatar rekao da mu je mnogo žao, a ja odlazeći prošaputala da mi ostaje pločica. Toj savršeno doteranoj ženi, tom novom sloju i soju koji stasava dok stižu sanduci sa ratišta i dok se na uglovima naših ulica čuje samo „Marke, marke...“ sigurno moja patnja ne znači ništa.

Moja mama nije uspela da potroši ni jednu kutiju tog preskupog leka. Doktorka mi savetuje da oglasim u hodniku bolnice i prodam. Poklanjamo ga mami moje drugarice. Zaboravljam jad iz apoteke. Ne mrzim. Plaćam sve tuge i neizvesnosti devedesetih, sve lavine mržnje kojima su nas zasipali sa tv ekrana, sve sankcije i gubitke. Kancer. Teška reč od koje se sve u meni zakoči i stane. Operacija. Dišemo u ritmu strah i ja. I svu snagu koju osećam crpim iz ljubavi mojih najrođenijih i od prijatelja. „Ti živiš, ti sigurno živiš“, govori mi baka Ilona, u sobi sa mnom i dodaje „Tebe mnogo ljudi voli i veruj živiš“.  Posle mesec dana saznajem da sam stigla na vreme. I dok se vozimo iz Kamenice ka gradu, muž i ja imamo želju da zapevamo iz glasa, da svima koji su ćutali sa nama i strepeli kažemo da ćemo zajedno dalje, da će sve to „ruzmarin i šaš“. Deca nas raduju. Diplome, kao ordenje, slavimo. Živim. Onda su počele da padaju bombe po našoj zemlji, po našem gradu. Strahovi se roje. I dalje, ne mrzim. Samo, više ne gledam ratne filmove, američke. Koja to sila tera ljude da ubijaju usnule gradove, da bacaju bombe na mostove, da bljuju svoje zle tovare!? Zemlja razrušena, mnogi iz svojih kuća proterani, dojučerašnje komšije zavađene, laž postala saveznik, zločini i zločinci na sve strane...

„Novac je ubio više ljudskih duša nego svi ratovi zajedno“ davno je napisao Balzak. A rat, nekom brat, kaže naš narod. Znam priču, čitav vek se čuva u jednoj porodici. Mladić, iz Bosne, otišao u goste kod strica na Kosovo. Stric ratovao sa hrabrom srpskom vojskom, nadahnuto pričao sinovcu o veličini srpskog naroda, patnji i grobovima koji svedoče o Golgoti. I pozvao sinovca da se doseli kod njega, da rade i oplemanjuju tu svetu zemlju, jer u novoj velikoj zemlji nema granica, sloboda sad povezuje sve i daje Jugoslaviji i svima koji u njoj žive sve ono o čemu su vekovima sanjali ljudi. Momak pogledao strica, dugo ćutao i onda rekao: „Striko, kako da dođem da živim ovde, ovde se ni do klozeta ne ide bez puške. Tebi to nije čudno, vidim.“

„Otrovom zaliven život“! Nije li vreme da se umije!? Da se mrzoljubi zaborave, da spinovi zveknu o zemlju i razumom vesti da počinju! Beše jednom jedna lepa velika zemlja. Onda stigoše devedesete!

O: Devedesete! Najbolje godine. Keva krenula u biznis. Jedna radnja, pa druga, pa treća... Imao sam svega u izobilju!

M: Ja im neću oprostiti što su mi, kao pomoć, utrapili prašak za veš, a u prašku bilo gipsa, pa mi crkla mašina, crkli dabogda.

V: Salamu podrigušu, što je moj stari donosio iz Rumunije, ne opraštam.

B: Slobo je bio najlepši čovek i samo on je branio srpski narod, i dok živim, plakaću za njim, eto.

N: I sad se sećam poziva za vojsku mom sinu, a ceo grad podrhtava od Vukovara, a daleko smo, drhti i moja utroba majčinska i ključa bes jer im ne dam sina, ne dam! NE DAM!

C: Svi iz sela šalju pakete svojoj rodbini, brat, ja i naša deca šaljemo mojoj Senadi, drugarici sa kojom sam drugovala svakog leta u Bosni, šaljemo i kričimo onima koji prate kamion da lično nju moraju naći jer...

B: A onaj primitivac, ona zamlata zaustavlja mene na stepeništu firme i pita me otkud mi tako lepo srpsko ime, što miriše kao bosiljak, uz to izdajničko mrsko tuđe prezime. On mene da preslišava, on!?

D: Dubrovnik im ne opraštam! Zar na Dubrovnik da pucaju, nesoj, đe im je pamet, izrodi.

A: Onu kolonu im neću nikad. Onu nejač i onu starost sa smežuranim rukama i pogledom bez gledanja.

Z: Kad ja iz Vojvodine zovem, jer me zamolio drug iz Sarajeva, njegovu snaju u Ljubljani da joj javim da im kuća nije srušena, samo jednog dela nema, ja Hrvatica, tražim Srpkinju koja je udata za Muslimana, a decu i sebe sklonila u kući Slovenca.

R: Čuj, čuj, ti bila ugrožena, ma šta mi reče, nisu ti titlovali filmove na ćirilicu, sad ću plakati, kućnog mi sveca, plakaću zbog te ugroženosti.

M: Sve spaljene kuće, sve puteve zarasle u travu, sve kafe nepopijene sa starim komšijama, sve nove adrese i noći bez adresa, neću im zaboraviti.

S: Povampirenje onih što su pritajeni čekali svoj trenutak da se nečije krvi napiju, da ubijaju i poravnaju račune, ne može se zaboraviti, ako si i mrvicu čoveka sačuvao u sebi. Zbog te mrvice, neka svaki zločin, svačiji, bude kažnjen. Ljudi da budemo, opet.

Ž: Bombe. To ne opraštam. Hej, na kraju 20. veka, oni po nama bombama! Gde su im zeleni stolovi bili, gde mudrost i razboritost, gde čojstvo?

T: Tako mi boga, istinu zborim, kad su se ono vozali avionima i većali šta će biti sa nama, želio sam da padne avion i spasi nas zla, nek mi je bogom prosto.

G: Žute dunje, eto, kad već pitaš, iz Stambola, to ne opraštam. Kad su je ponovo počeli puštati na radiju, plakala sam kao dete, plakala... Oni meni muziku da cepaju, oni meni šta može, šta ne može, ej!

D: Rekoh ti, septičku jamu u koju su nas gurnuli, i njen smrad koji guši i danas, neću i ne mogu da zaboravim! I ko im daje pravo da mere moj patriotizam!? Kao, oni patriotizam izmislili.

                                                                                ***

Region. Eto, i ja nešto mrzim. Tu bezličnu reč. Smišljena je negde gde je hladno i gde ne stanuje duša. U mom rečniku je nema. Nepostojeća je. Kao i non pejper. Stvarno, ko to tamo svira po našim ganglijama i opet džarka po miru!? Ajme, dokle!?

Oceni 3.6666666666667