Devica Orleanska

Slušala je Žana: šta rečitost može!

Preko uva k srcu vodi put taj klet;

A posle čuđenja opet mir je prože.

I otresena Žana misli, sanja: Bože,

Voleti magarca, dati mu svoj cvet!

Da l će da doživi poniženje slično

Kada već sačuva devičanstvo dično

od mazgara i od francuskih junaka?

Kada već, uz milost i neba i mraka,

prevari Šandoa sred ljutoga boja?

Al taj lepi kenjac nebeskog je soja:

On i nije žustar, nit ko junak blista,

Al je pun nežnosti i pun duha čista,

Imao je nekad čast da nosi Hrista;

Došao je amo s beskrajnih ravnina

Sa likom i krilima kakvog serafina;

Ničeg životinjskog on nema u oku,

Spada u božanstva pre nego u stoku.

Naša amazonka iskače iz kože.

Magarcu se žuri; a ona ne može

Od velike strasti što joj telo prži

Da upravljač, zvani zdrav razum, još drži.

Od blažene vatre blistaju joj oči,

U rasulu čula, srce da iskoči;

Lice joj postaje bledo, zatim sivo,

Pa onda ponovo rumenilo živo.

Niz postelju pala kosa joj i glava,

U očima lepim stid joj malaksava;

Govomički pokret od kojeg se stidi

Razbija se kobno o podvodne hridi;

Ne može da svlada svoja čula nežna,

A vlažne joj oči oblila je čežnja:

Ipak gleda ozdo, pogled joj se zari,

Jer je izložila svoje drusle čari;

Mrke se obline dupeta sijaju

Dok joj se kolena pod telom svijaju...

Nevaljali dečak što vlada slobodom

Ljudi, magaraca i bogova pritom,

Sa lukom u ruci, lebdeći pod svodom.

Tad ugleda Žanu i njen osmeh pitom,

Gde je stisla dupe dok zadnjicom vrti

U vatri što slama ljubavnika njena,

Da bi pospešila čas razdevičenja,

Pa trticu svoju od fina satena

Svija uz slabine kenjca što je trti.

Već triput oseti negdašnja Devica

Kako se u njeno vrelo telo šprica

Iz nebesne česme nebesna vodica;

Četir put je strašna žežnica što prži

Prodrla u njeno telo sve do srži,

Kad vide — videti: osetiti znači —

Da vrelo ugljevlje negde u njoj zrači

I rađa iskrice što blesnu pa zgasnu,

Tad odjednom začu jedan glas što prasnu:

»Pohitajte, Žano, za junačka dela,

»Jer na Dancu oklop i oružje sija;

»Biće boja; već je naša vojska cela

»Krenula za kraljem u pravcu kapija:

»Obucite nešto! Zar spavati sada?!«

To je Doroteja, lepotica mlada,

Celom svojom dušom privržena Žani,

I koja, misleći da Žanu san svlada,

I dođe da je vidi i da je rasani.

Zanesenoj Žani govoreći tako,

Ona gurnu vrata i uđe polako,

Pa ugleda duo gde se grči, kida;

I tad se triput hitro prekrsti od stida.

Manje se zbunila Venera ohola

Kad je u postelji — paukovoj mreži —

Taj rogonja Vulkan ugleda da leži

Ispod boga Marsa, i to sasvim gola.

Kada vide Žana kako ova bledi,

Očevidac svega, jer ih je zatekla,

Ni mrdnula nije, no odmah se sredi,

Pa joj iz postelje pribrano tad rekla:

»Ja znam dobro što su prijateljska prava,

»Čuvaću vam tajnu u slučaju sličnom,

Ne recite ništa mome Dancu dičnom.

A vaše ćutanje Francusku spasava.«

Posle ovih reči sa postelje skoči,

vodom lavande celo telo smoči,

Pa navuče gaće i košulju belu,

A oklop se ovi po celom joj telu;

Tada Doroteja što od stida gori

Iskrenim joj glasom ovako govori:

»Uistinu, gospo, moja duša mlada

»Ne zna ama ništa od sličnih parada,

»Al, kunem se, tajnu čuvaću golemu,

»Jer i ja osećam bol ljubavnih jada;

»A ako me patnja naučila čemu

» To je da opraštam ljubavi u svemu.

»Da, svi su ukusi vredni, pa i grubi.

»Al ću vam priznati: shvatit nije lako

»Da kad neko može da grli i ljubi

»Lepotana Danca, kako može tako

»Nisko da se spusti da s magarcem spava,

»I kako se može podneti ta sprava

»Za takvu priliku podešena stava,

»I kakva unapred mora da je strava,

»Užas i čuđenje, izvan svake strasti,

»Od bolova koji mogu samo rasti,

»Dok pružate mesto koje će vam bosti

»Toj strašnoj debljini, dužini, krutosti,

»Toj napravi što će da vas raspoluti

»I prosto rascepi, uzduž, izmeđ kosti;

»Kako može žena da se tako smuti

»Da se bez gađenja, mirne duše, lako,

»Ne voleći sebe, ne ceneć se, tako

»Prostačkom zanosu potčini da više

»Voli jednog kenjca nego Danca mlada,

»I da se još novim nasladama nada;

»Jer vi beste, gospo, u carstvu naslada;

»Videla sam gde vam oči zaiskriše.

»To bez sumnje moja priroda sad pati:

»Mene bi, priznajem, taj podvig boleo,

»I strašno plašio.« — Tad Žana odvrati,

Uz uzdah neskriven: »Ah! da te voleo!«

* S francuskog preveo Danilo Kiš