Rečnik zaljubljenika u rokenrol: Dilanovski zenit
Bob Dylan

Photo: https://www.dnaindia.com

Dilan ne peva kao drugi i niko ne peva kao Dilan

Pre svega, zašto? Zašto se danas latiti pera i otimati hleb iz usta mladim rok-folkerima koji su preuzeli štafetu? Zbog jedne glasine.

Izgleda da su predstavnik ili predstavnici uvaženog lista proteklog 13. novembra pariski koncert Boba Dilana okarakterisali kao, citiram, „ne tako užasan“.

Naravno da na to imaju puno pravo, i naravno da je to potpuno netačno. Kad kažem „netačno“, mislim na objektivno netačno. Ne na uobičajeno sranje za debatu na kraju večeri između, sa moje leve strane, onih kojima se koncert svideo i, sa moje desne strane, onih kojima nije (i u sredini, Luja Skoreckog, u ulozi mračnog dilanovca, „mučitelja muva“). Insistiram: bespogovorno netačno, koliki god bio stepen naklonosti koju osećamo prema Zimu (naklonosti koja je, što se tiče vašeg poniznog sluge, varirala od perioda do perioda – kažem to čisto da bih pokazao kako je moguće nekoga voleti a pritom sačuvati hladnu glavu...) Kako bih bio još jasniji, dodaću da je baš ovaj koncert bio jednostavno sjajan.

A takvi nisu baš česti.

Doduše, tačno je da, još jednom, Dilanu nije baš sve išlo naruku: to jest, večito skučena scena usranog „Zenita“, osvetljena pomoću tri lampice pozajmljene iz novogodišnjeg izloga Bazara gradske većnice.

Što se sale tiče: gomila uglavnom dobro sazrelih četrdesetogodišnjaka, prošarana grupicama pedesetogodišnjaka još uvek živog pogleda, pa čak i šezdesetogodišnjaka i sedamdesetogodišnjaka, koji su se hrabro usprotivili burnim vetrovima, klizavim putevima i plača punim strunama jesenjim, i ipak došli, rizikujući da primete da će termička razlika između spoljne i unutrašnje temperature verovatno biti pogubna za najkrhkije među njima.

Koncert još nije ni počeo, a već su svirali „povratak otpisanog sina Pasje žege“ pod tendom preko mere napunjenom helijumom. Srećom, stiže Ig Ofre. Uzbuđeni žamor prepoznavanja u publici. Ipak, pomalo zabrinuto zaključuju da je došao bez gitare. Osim ako nije nameravao da nam je izvede akapela, možda ćemo ipak izbeći „Stewball“.

Svi su već pomislili da je prekasno kad, dve sekunde kasnije, pogasiše se svetla. „Juhuuuuu, Bobi!!! Juhuuuuu...“, urla sala.

Bobi stiže, okružen četvoricom konfederacionista koji kao da su upravo izašli iz filma U sedlu sa đavolom Ang Lija. Šezdeset i dve banke, svi zubi njegovi, bez ikakve naznake ćelavosti, brčići kao kod vuka Teksa Ejverija, izgled marijačija koji je izgubio šešir (mračni junak bez sombrera) i pomalo oklevajući hod pacijenta sa višestrukim povredama koji stiže na prvi tretman fizikalne terapije.

Smešta se na levu stranu scene, za prilično bedan električni klavir od kog se više neće odvojiti tokom čitavog koncerta, osim za dve-tri obrade, koliko da protegne noge, a i ruke, koje će za to vreme upirati ka nebu (ili prostoru iznad scene?) kao da ga moli da ga izbavi od neke grdne nevolje.

Već ste shvatili: što se scenskog nastupa tiče, daleko smo od Merilina Mensona. Osim toga, ljubaznost mu je na uobičajenom nivou. Ni dobar dan, ni dobro veče, još manje ono demagoško i otrcano: „Zdravo, Parizu!“

U svakom slučaju, uz ovu „Never Ending Tour“, koja, kako joj ime samo kaže, traje već petnaest godina, smeten kakav je inače, nisam siguran da Zim uopšte i zna gde nastupa; i da je ipak odlučio da nam veselo dobaci: Hello, Singapour!, uopšte se ne bih iznenadio.

Konačno, da bih dodatno istakao radost koja me je obuzela tokom ta dva sata, iskreno ću dodati još dve nevolje koje će sigurno pokrenuti raznorazne diskusije kod popustljivijih melomana (a koje već odavno ne uzbuđuju zaklete dilanovce).

Reč je o odgovarajućim i, pritom, priznajmo, relativnim (prema kanonima klasične lepote) kapacitetima Dilana instrumentaliste i Dilana pevača.

Pošto je gitaru zamenio klavirom, mora se priznati da se za klavirom pozicionirao negde između Šarlija Olega i Breda Meldoua, ali ipak bliže Šarliju Olegu. Doduše, zadovoljava se šturom i premalo miksovanom pratnjom, ali ipak odsečnom i dinamičnom.

Što se tiče glasa, koji je dugo bio nazalan – e pa više nije, kao da je pronašao neku drugu prirodnu šupljinu kroz koju će se izraziti, a da pritom nije moguće tačno odrediti koju. Postao je ozbiljniji, dublji, osećajniji, ali je zato izgubio na preciznosti, pogotovu kad odluči da prošeta i vidi šta se radi kod viših oktava.

Ali ne vraćajmo se sad na to. Zapa je svojevremeno (mislim da je to bilo na albumu Sheik Yerbouti) genijalno ismejao Dilanov glas (i njegovu emfizematičnu harmoniku). Zadovoljimo se ovim sažetim truizmom: Dilan ne peva kao drugi, i niko ne peva kao Dilan.

I eto, baš zahvaljujući tom skupu pojedinosti koje bi se – neuvežbanom oku – mogle učiniti kao nedostaci, uz izbor pesama i njihovu interpretaciju, ovaj koncert je bio jednostavno izvanredan i sjajan.

Par reči o interpretaciji: iako je Zim svirao klavir, i to stojeći, pred nama je bio jedan od najizvrsnijih gitarskih bendova. Lari Kembel – koji izgleda kao dvojnik Bilija Krudapa, iz filma Korak do slave, sa svojim brkovima u stilu Luja XIII – i Fredi Koala na gitarama prosto su se takmičili u virtuoznosti, ali pre svega u izvanrednoj muzikalnosti, kojima su uokvirivali dilanovske motive a da se to nikada nije pretvaralo u siloviti duel dvojice gitarista.

Naprotiv, sve vreme su uspostavljali okvir da bi se što bolje sakrili u ćoškove. Prosto čudesno! Spektakl sam po sebi, bilo zbog Kembelovog talenta da sa podjednakom maštovitošću prelazi s jednog instrumenta na drugi, ili zbog Koalinih divljačkih solaža koje su pomerale pesme u neku vrstu četvrte zvučne dimenzije. Tome treba pridodati neprobojnu ritam-sekciju: Tonija Garnijea i Džordža Risajla, i eto potpune revizije perspektive – ne mislim na album Highway 61 Revisited – dobrog dela repertoara.

Kao začarana šetnja po muzičkoj amerikani iz snova: od bluza sa olovnim đonovima do zapadnjačkog svinga, preko rokabilija i bugija sa tragovima gvozdenih opiljaka. Ukratko, lepa, velika i nerđajuća popularna američka muzika. Često imitirana, da, ali retko s uspehom. I, naročito, ta Dilanova zapanjujuća sposobnost da svoje najlepše i najstarije pesme pretvori u hitove tako velike i snažne da se njima mogu poseći šume sekvoja.

Što se tiče ostalog, a i naših ušiju, bio je to vatromet od prve do poslednje sekunde. Drugim rečima, od „Maggie’s Farm“ do „All Along the Watchtower“, prelazeći, najverovatnije, preko „Most Likely You Go Your Way“, „Visions of Johanna“, „Down Along the Cove“ i tako dalje. Kad bih ih sve nabrojao, zamorio bih čitaoca, a sigurno i razbesneo, a opet bih na njega preneo samo delić svog oduševljenja.

Zaustavimo se onda na tome. A naši mladi rok kritičari koji su se spremali, opet se vraćam na to, da ispolje izvesnu rezervisanost – neka oni i čašice njihovih kolena prvo dobro razmisle. Neka je slava njihovom budnom glavnom uredniku.

Pođimo svi u miru.

*Članak objavljen decembra 2005. u časopisu Rok en folk

Oceni 5