XXZ sa Kaucha: O filmu "Touch me not" (2018)
Touch 02 S

Photo: Screenshot

Diraj me nežno, polako

Zapisano je da onaj koji se prepusti dodirima reskira sve, najviše sebe. Otvaranje granica ide s velikim rizikom – kad nestanu dlanovi koji su se potrošili dok su napravili precizne mape tela, nastupa bol, groznija od zubobolje. Sve što boli i mora da boli – ako ostanemo zatvoreni, kao da nikad nismo ni živeli.

Dodirima su bili opsednuti mnogi, a jedno od najlepših tumačenja nam je ostavila Pina Bausch. Dvoje plesača iz Cafe Müller bi lako mogli da postanu simbol za sve ono što u nama ne štima – negde nasred predstave ona je u njegovom naručju. Čim je ispusti, odmah se vraća u zagrljaj. Treći učesnik ih potom ponovo postavlja u prvobitni položaj, svaki sedeći put do razdvajanja i ponovnog spajanja dolazi sve brže i brže. Baš kao u pravom životu, dodiri se troše – spleteni na gomili šećera (Makavejev, Sweet Movie), ljubavnici se upinju da uđu jedno u drugo, sve dok ne dobiju šećernu bolest duše.

Rumunska rediteljka Adina Pintilie u svom dramskom dokumentarnom filmu istražuje koliko daleko može da se ode od dodira, a da ne nastupi trajna šteta. Uz pomoć glumice Laure Benson se približava izabranim subjektima, pa skupa ispituju tela, uglavnom oslobođena od odeće.

Film je kao klopka već od prve scene. Pokreće jedno važno pitanje – koliko potreba za čistom posteljinom ukazuje na bliskost, ili pak na odsustvo bliskosti. Nakon što pređemo preko telesnih uzvišenja, pogled nam se zaustavlja na muškarcu koji se svlači. Benson ga posmatra, ali se čini da on nju ne vidi. Gleda ga dok skida odeću, tušira se, leži na krevetu i masturbira. Kad je konačno primeti, pita je da li „ima potrebu da razgovara?“. Reč je, pored dodira, preduslov za bliskost.

Dok leži na krevetu i bavi se sobom, Benson ga gleda s čudnim izrazom na licu. Ništa na njoj ne ukazuje na zadovoljstvo, više na agoniju – na bol zato što je sve dodire ostavila njemu. Kad završi ono zbog čega je došao, muškarac ustaje, oblači se, uzima novac i izlazi. Benson potom ustaje, prilazi krevetu, leže i uranja lice tamo gde je do malopre bilo njegovo nago telo. Posteljina sigurno miriše na njega, a ono što posmatračica čini ukazuje na njenu potrebu.

Ta žudnja može da se tumači dvojako – kao nužda za njim, ili za bilo kim. Ali lice u iskorišćenoj posteljini uglavnom ukazuje da želimo onog koji tu ležao. Ukoliko je seksualni čin tek radnja koja zadovoljava potrebu za orgazmom, čaršafi se obično menjaju čim osoba napusti prostoriju, neretko dok je još uvek tu. Ali ako ih ostavimo, da ležimo u njima i valjamo se u mirisima, vrlo je verovatno da ćemo se s tim ljubavnikom/com ponovo sresti. Naravno, ako je želja obostrana.

Učitavanje je moguće. Možda rediteljka nije imala na umu ništa od ovoga, možda je samo htela da nam nacrta i približi muku koju osećamo u slučaju da nismo sposobni da se primaknemo onima čiji bi dodiri mogli da budu lekoviti. Na koncu, ne istražuje Pintilie radne sposobnosti seksualnog radnika, već ide dalje, u potrazi za odgovorima odakle nam seksualne frustracije.

Rediteljka kaže da je film pola istraživački projekat, pola umetnički performans (valjda zbog toga ponekad asocira na Pinu). Zato su granice između zbilje i fikcije pomućene – glumci se mešaju s naturščicima, a usput pričaju o stvarima o kojima se retko priča u javnom prostoru. Zbog toga je ovo hrabar film, koji seksualne disfunkcije izvlači na površinu, ruši barijere između kojih je zatočen zdrav libido.

Laura (Laura Benson) je odličan izbor, budući da vrlo brzo postaje jasno da je dodir okidač za traume kojih ni sama nije bila svesna. Telo nije samo meso za teretanu, model za Instagram, već bočica koju često recikliramo, a da je uopšte nismo koristili. U nju trpamo svašta, a onda to valjamo u šećer, ne bi li nam bilo lakše. Problem je u tome što život nije lak, a kad jeste, obično smo nešto masno slagali. Punoća nije u lakim temama, razbibrigama i susretima kojih se ne sećamo već posle nekoliko dana, već u otkrivanju, a tokom takvih poduhvata se neretko saznaje i ono što niko ne želi da zna.

Autorka filma postavlja pitanja različitim učesnicima, a svako od njih ima odgovore koji bi mogli da budu i naši. Transrodna seksualna radnica Hanna Hofmann kaže da nam nisu potrebni trbušnjaci da bismo se osećali dobro u sopstvenom telu – opuštenost je na kraju veliki afrodizijak. Tómas Lemarquis nas podseća da se krijemo iza brojnih maski, te kaže da smo svoji tek kad smo stvarno goli. Christian Bayerlein živi sa spinalnom mišićnom atrofijom, ali ga to ne sprečava da voli Grit Uhlemann, te da s njom uživa u svemu što telo može da pruži.

Toliko smo puta čuli da je život kratak, ali potajno mislimo da će naš biti duži od svih ostalih. Da imamo vremena. Istina je da ono curi, nemilosrdno. Možda bi bilo bolje da vreme koje provodimo osuđujući druge potrošimo na pametnije stvari – na primer na BDSM terapiju.

Oceni 5