Telo i seksualnost
Ajjga 11 S

Photo: tumblr.com

Disciplinu uteruje svako, a opet niko posebno

Michel Foucault je pisao o uticaju koje institucionalne i diskurzivne sile imaju na telo, što je posebno bila tema u knjigama kao što su tri toma "Istorije seksualnosti" (1978-1986). On predlaže da telo treba posmatrati kao žižu nekoliko diskurzivnih pritisaka - telo je tačka gde se diskursi ispoljavaju i nadmeću. Predmet njegove analize, u delima poput "Reči i stvari'' (1970) i "Nadzirati i kažnjavati" (1977), takođe su i promene izvedene iz naučne i državno-administrativne analize društva kao jedne celine, što on označava kao "bio-moć", tj. "rastuću organizaciju populacije i socijalne brige zarad uvećane snage i produktivnosti"

Foucaultova analiza sprege tela i institucija u znatnoj meri je uticala na feminističku i queer teoriju od početka osamdesetih godina 20. veka naovamo. Jana Sawicki nudi jedno od objašnjenja:

"...među mnogim uticajnim francuskim teoretičarima, Foucault je utoliko bio poseban što je sebi za cilj postavio upliv u specifična nastojanja marginalizovanih i društveno "sumnjivih" grupa kao što su zatvorenici, duševni bolesnici i homoseksualci. U meri u kojoj se Foucaultov diskurs činio više aktivističkim a manje strogo naučnim u odnosu na ostale poststrukturaliste, on je privukao ozbiljnu pažnju feminističke teorije, te aktivista i aktivistkinja." (Sawicki 1998: 93)

Na taj način, teoretičari i teoretičarke skrajnutih društvenih grupa našli su da je njegov rad od koristi, jer može biti upotrebljen u političke svrhe.

Telo, diskurs i seksualnost

Mnoge analize moći fokusirale su se na ulogu institucija, ali Foucault analizira delovanje moći uglavnom van institucionalnih okvira, te se stoga koncentriše na posmatranje tela, kao polja (sites) borbe i sukoba diskursa. Umesto modela subordinacije odnosa moći, koji opisuje način na koji država ili institucije vrše represiju nad ljudima, on se odlučuje da obrne pomenuti model naglavce i ispituje telo kao mesto gde se moć manifestuje i gde joj se pruža otpor. Smart primećuje da:

"Analiza tehnika i praksi moći na najosnovnijem nivou društvenog poretka, koja se zatim nastavlja opisivanjem promena i razvoja u njihovim oblicima i preuzimanjem od strane širih formi dominacije, radikalno je drugačija od analize koja shvata moć lokalizovanom u nekom centralizovanom institucionalnom lancu, a zatim pokušava da prati njeno širenje i uticaj u društvenom poretku i kroz njega." (Smart 1985: 79)

Prvi tip analize svakako je foucaultovski, fokusirajući se na način na koji opšti (mundane) odnosi moći na lokalnom nivou izgrađuju sistem institucionalizovanih odnosa moći. Možda bi preciznije bilo reći da Foucault ne pokušava da privileguje jednu stranu odnosa moći, već je pre zainteresovan da opiše spregu institucija i individua, pri tome ne uzimajući ni jednu od njih kao primarnu u odnosu.

Fokus Foucaultovog rada je pre na telu nego na individui, što je svakako važan momenat. Individua je u Foucaultovoj koncepciji pre rezultat nego suština, što Gary Wickham objašnjava na sledeći način: "...koncept tela kao cilja moći je deo Foucaultovog pokušaja da izbegne građanske predstave individua kao nesputano stvaralačkih bića" (Wickham 1986: 155). Foucault se zalaže da individuu ne treba shvatati kao vrstu elementarne čestice... koju obujmljuje moć... zapravo, jedna od primarnih delatnosti moći jeste da izvesna tela, gestovi, diskursi i želje budu identifikovani i uspostavljeni kao individue. Iz tog razloga, radije nego da individue posmatra kao stabilne entitete, on analizira diskurzivne procese kroz koje se konstituišu tela. Ovo je posebno koristan koncept za feminističku i queer teoriju, koja teoretizuje oblike represije prema ženama, gej muškarcima i lezbejkama, bez želje da upadne u pogrešne pretpostavke esencijalizma (kao uverenje da je seksualna ili neka druga razlika prosto posledica biološke razlike). Foucault iznosi u eseju "Niče, genealogija i moć" da telo treba posmatrati kao "ispisanu površinu dešavanja", tj. da politički događaji i odluke ostavljaju opipljive efekte na telu, što se može ispitivati. On takođe opisuje telo kao "iluziju supstancijalnog jedinstva" i kao "zapreminu u stalnoj dezintegraciji", tako naglašavajući da je ono što se čini najcelovitijim zapravo konstruisano diskurzivnim posredovanjem. Po njemu, zadatak geneaološke analize jeste da "predoči telo potpuno oblikovano (imprinted) istorijom i istorijskim procesima uništenja tela". Kao što ispituje prividnu celovitost (solidity) tela, Foucault takođe ukazuje da je telo "istorijski i kulturno specifičan entitet", tj. nešto što je posmatrano, tretirano i zaista drugačije doživljeno u zavisnosti od društvenog konteksta i istorijskog perioda. U tom smislu, tela su uvek predmet promene i nikada ne mogu biti shvaćena kao prirodna, već su verovatnije uvek rezultat iskustva posredovanog različitim društvenim konstrukcijama telesnosti.

U svom radu o "bio-moći", Foucault iznosi tezu da je upravo na nivou tela izvršena regulacija vlasti i to od XIX veka pa nadalje. Znanje se akumulira, stanovništvo se posmatra i anketira, prakse istraživanja i ispitivanja o populaciji u celini i telu posebno bivaju usavršene. Ovde, tvrdi Foucault, ciljevi državne vlasti u pokušaju da se kontroliše zajednica, te društvenih nauka da se istraži rast stanovništva i opšti društveni trendovi, čini se da se prepliću i udružuju.

Pogled na stanovništvo kao celinu i resurs bio je nov. Kako komentatori Hubert Dreyfus i Paul Rabinow objašnjavaju, "individua je bila od interesa upravo onoliko koliko je mogla da doprinese snazi države. Životi, smrti, aktivnosti, rad i zadovoljstva pojedinaca bili su važni u toj meri da su ove svakodnevne preokupacije postale politički korisne". Stoga, dok su vlasti vršile obimna istraživanja da bi popravile životne uslove stanovništa u celini - recimo, radi iskorenjivanja polnih bolesti i incesta među radničkom klasom - njihov pravi rezultat je bio učvršćivanje disciplinskog režima, da bi se stanovništvo još striktnije kontrolisalo.

"Bio-moć" nije samo zaokupljena analizom stanovništva u celini već i analizom seksualnosti. Foucaultova usmerenost ka analizi seksualnosti imala je važnu ulogu u preispitivanju uvreženih predstava o seksualnom identitetu. U iskazu koji je primer za takav pristup analizi, Foucault u svojoj studiji "Istorija seksualnosti" (1978-1986) iznosi:

"...[istorija seksualnosti] nema za cilj da bude istorija seksualnog ponašanja niti istorija reprezentacija, već istorija "seksualnosti" - znači navodi ovde imaju izvesnu važnost. Moj cilj nije bio da napišem istoriju seksualnog ponašanja ili praksi, prateći ih iz jednog oblika u drugi, njihovu evoluciju i rasprostiranje; ona nije ni analiza naučnih, religijskih ili filozofskih ideja kroz koje su ova ponašanja bila reprezentovana. Ja sam prvo želeo da se bavim tim prilično novim i banalnim pojmom "seksualnosti" - da se odmaknem od njega, da zaobiđem njegovu svakidašnju očiglednost, da analiziram teorijske i praktične kontekste s kojima se povezuje. "

U trotomnoj "Istoriji seksualnosti", Foucault se fokusira na predstave o seksualnosti i na konceptualizacije sopstva koje otud slede još od vremena starih Grka. U prvom tomu, on posebno analizira poglede na seksualnost koji su se razvili od XIX vekana ovamo, za koje tvrdi da još uvek imaju uticaja na savremene predstave o seksualnosti. Naspram "iskrenosti" i "otvorenosti" ljudi XVII veka po pitanju seksa, u viktorijanskoj eri uočavamo preteranu smernost i pokušaje da se razgovori o seksualnosti ostave iza zatvorenih vrata spavaće sobe. Ono što Foucaultovo analizu seksualnosti čini važnom je teza da dok u XIX veku vidimo pokušaj da se ukine razgovor o seksualnosti i seksualne prakse ograniče, ne treba smatrati da je ova represija bila efikasna, ili barem efikasna u meri u kojoj je zamišljena da bude. Prividna represija nad razmatranjem seksualnosti i samom seksualnošću imala je nepredviđeni rezultat, a to je povećana želja da se govori o seksualnosti i uveća zadovoljstvo koje dolazi iz kršenja zabrana.

"...ako je seks potisnut, ako je osuđen na zabranu, nepostojanje i ćutanje, onda sama činjenica da neko o njemu govori izgleda kao namerno prekoračenje. Osoba koja koristi takav jezik postavlja sebe u izvesnoj meri van domašaja moći; takva osoba izaziva važeće zakone, ona anticipira nadolazeću slobodu".

Ovo je paradoksalna analiza represije nad seksualnošću i istinske liberalizacije gledanja na seksualnost, jer je dovela do toga da ljudi u XXI veku zamišljaju da sloboda leži u razobručenom seksualnom izražavanju.

Foucault u svom eseju "Mi, novi viktorijanci" ukazuje da:

"...od kraja XVI veka, "stavljanje u seksualni diskurs", daleko od toga da je bilo ograničavano, već je naprotiv bilo podvrgavano sve intenzivnijim mehanizmima... tehnike moći egzercirane nad seksom nisu se pokoravale principu rigorozne selekcije, već pre širenja i implantacije polimorfnih seksualnosti... želja za znanjem nije prestala suočena sa tabuom koji se ne sme prekršiti, već je istrajavala u stvaranju - uprkos, naravno, mnogim greškama - nauke o seksualnosti."

Stoga, represivni diskursi koji su oblikovali seksualno ponašanje u XVIII i XIX veku, pre nego da isključe potencijalne oblike seksualnosti, zapravo su kao efekat imali uspostavljanje prividno perverznih oblika seksualnosti kao mogućih te, što je možda još važnije, kao poželjnih (budući zabranjenih) formi ponašanja. Tako je na homoseksualnu praksu, koja je pre XIX veka bila smatrana nizom stigmatizovanih radnji u koje su se upuštali muškarci, počelo da se gleda kao na nešto što vaspostavlja posebnu vrstu pojedinaca koji se upuštaju u takve radnje i ni u kakve druge. Po prvi put na taj način, homoseksualci i heteroseksualci su konstruisani kao posebne kategorije.

Na homoseksualce je počelo da se gleda kao na posebnu vrstu ljudi koji se rađaju kao "inverzne osobe", tj. patološki perverzne. Tako je uvedena homoseksualnost kao vrsta kategorizacije individua. Zbog prividne čvrstine konstrukcije ove kategorizacije seksualnog opredeljenja, seks i seksualnost postali su legitimni predmet naučnog proučavanja.

U prvom tomu "Istorije seksualnosti" (1978), Foucault analizira promene u fokusu istraživanja seksualnosti i načina na koji je perverzija dobila na značaju u XVIII i XIX veku. U XVII veku, tvrdi on, glavna preokupacija bio je život bračnog para: "...seks između muža i žene bio je omeđen pravilima i preporukama - kada je bilo moguće imati ili nemati seks". Ipak, drugi oblici seksualne prakse "ostali su dobrim delom zamagljeni - treba se samo setiti nejasnog statusa sodomije, ili ravnodušnosti po pitanju seksualnosti dece". U XVIII i XIX veku seksualnost bračnog para bila je manje predmetom očitog ispitivanja. Umesto toga, fokus je pomeren ka:

"...seksualnosti dece, mentalno obolelih i kriminalaca - porivima onih koji nisu voleli suprotni pol; fantazijama, opsesijama, sitnim manijama ili nastupim gneva. Došlo je vreme da svi ovi likovi, jedva primećeni u prošlosti, istupe i progovore, da s naporom ispovede šta su."

Foucault ispituje proces ispovedanja, gde se u svrhu iskupljenja zbog ranijih dela, o njima mora govoriti pred ovlašćenom osobom. Ovakva se praksa razvila u hrišćanskoj crkvi, ali se danas može uočiti u širokom spektru delatnosti, od terapijskog savetovanja, svedočenja, autobiografskih iskaza, preko reality-showa, do gej i lezbejskog fenomena 'coming-outa'. On ukazuje da je "hrišćanski Zapad izumeo ovo fascinantno sredstvo prinude, nametnuto svima, da se sve kaže i na taj način sve izgladi, da se čak i najmanji gresi sroče u jednoj neprekinutoj, očajničkoj, iscrpljujućoj litaniji, u kojoj se ništa ne sme izostaviti".

Opisivanje istorije ispovedanja kao religioznog rituala iskupljivanja i opraštanja, kako to Foucault čini, nagoveštava da je čin "(gej) autovanja" omeđen sličnim stavovima prema homoseksualnosti kao grehu. Međutim, možda su gej i lezbejske teorije ipak uspele da rekontekstualizuju "autovanje" kao oslobađajući dvig u kome gej ili lezbejka postaju otvoreno delom drugačije vrste zajednice i time drugačije individue, pre nego da se pojavljuju kao neko ko javno ispoveda svoje grehe.

U drugom tomu "Istorije seksualnosti" (1985), Foucault opisuje načine na koji su homoseksualni činovi u staroj Grčkoj potpuno drugačije posmatrani, naime, ne kao nešto što definiše posebnu vrstu individue, već kao pokazatelje kontrole nad ličnim apetitima. On analizira seksualne običaje kod Grka da bi demonstrirao ideju da se naš koncept seksualnosti ''primenjuje na stvarnost drugačije vrste'', umesto verovanja da je ona nepromenljiva. Za stare Grke, "ono što razlikuje jednog čoveka od drugog... nije toliko vrsta objekata prema kojima su orijentisani, niti vrsta seksualne prakse koju preferiraju - iznad svega, reč je o intenzitetu ove prakse".

Stoga, umerenost u seksualnoj praksi i obuzdavanje požude, verovalo se, važniji su i više određuju moralno biće nego to da li muškarci biraju da spavaju sa ženama, drugim muškarcima ili mladićima. Foucaultu je tako ne samo od važnosti način na koji pojedinci dolaze do toga da sebe prepoznaju kao seksualna bića (sexed individuals), već i način na koji analiza nečijeg seksualnog ponašanja vodi do lične moralne ocene. Pre nego da pretpostavi da postoji nužna veza između seksualnog ponašanja i moralnih normi, Foucault se pita "zašto je seksualno postupanje, zašto su seksualne navike i zadovoljstva koja uz to idu, predmet moralne brige?"

Foucault opisuje način na koji se, za Grke, kroz savladavanje sopstvenog seksualnog ponašanja i apetita jedinka formira kao moralni ili etički subjekat: "proces u kome individua ograničava onaj deo sebe koji će formirati objekat njene moralne prakse, definiše njenu poziciju u odnosu na princip kojeg će se pridržavati i odlučuje o izvesnom načinu egzistencije koji će poslužiti kao moralni cilj ".

Ne samo da je homoseksualnost izum XIX veka, kako misli Foucault, već je to i sama seksualnost. Sve do XVIII veka, glavna briga je bila regulacija "ploti" (''flesh''), tj. kontrola nad željom i potrebom. U XIX veku ovo prerasta u brigu o seksualnosti. Posledica ovakvog shvatanja je da u izvesnom smislu seksualna orijentacija determiniše samu ličnost - pol osobe s kojom neko spava određuje identitet te iste osobe. Konstrukcija seksualnosti, po Foucaultu, odvija se duž tri ose: 1) znanja o seksualnom ponašanju; 2) sistema moći koji regulišu praksu seksualnih činova; 3) oblika u okviru kojih individue mogu, te se od njih zahteva, da sebe prepoznaju kao subjekte te seksualnosti.

U prvom tomu "Istorije seksualnosti" (1978) i u eseju "Hipoteza o represiji" (1986), Foucault analizira način na koji se dečija seksualnost tretirala u XVIII i XIX veku. On ukazuje da je u XVII veku postojala izvesna "sloboda" među odraslima i decom u načinu na koji se razgovaralo o seksu, što je kasnije zamenjeno represivnijim stavovima da bi se dečaci sprečili da masturbiraju. Ipak, "ovo nije bilo prosto i jasno nametanje ćutanja (o ovim stvarima). Pre će biti da je došao novi poredak diskursa. Ne samo da se nije manje pričalo o tome - naprotiv. Ali, govorilo se na drugačiji način, da bi se dobili drugačiji rezultati". Potrebno je samo baciti pogled na arhitekturu škola građenih u to vreme da bi se razumelo da je:

"...seks bio konstantna preokupacija. Arhitekte su izravno razmišljale o tome, osoblje je neprestano imalo pred očima taj problem. Svi koji si imali instrumente autoriteta bili su u permanentnom stanju uzbune... prostor učionica, oblik stolova, planiranje časova fizičkog, uređenje spavaonica (bez ili sa odeljcima, zastrtih zavesama ili bez njih), pravila odlaska na spavanje - sve je ovo bilo, na najočitiji način, u vezi sa seksualnošću dece."

Ne samo da je seksualnost (muške) dece postala tema kojom se trebalo pozabaviti u školama, već je prerasla u opšti i javni problem koji je zahtevao pravilno savetovanje roditelja, lekara i učitelja:

"...lekari su savetovali upravnike i nastavnike u obrazovnom establišmentu, ali su svoje savete delili i porodicama. Stručnjaci su pravili planove i podnosili ih vlastima; učitelji su se obraćali učenicima, davali preporuke i za njihovo dobro pisali poučne knjige, pune moralnih i medicinskih primera. Oko školaraca i njihovog seksualnog života namnožila se čitava gomila uputstava, mišljenja, ocena, medicinskih saveta, kliničkih slučajeva, reformskih planova i vizija idealnih institucija."

U tom smislu, pre nego da ućutkaju ili potisnu seksualnost mladih muškaraca, takvi prisupi uvukli su decu u "mrežu diskursa koji im se nekada obraćaju, nekada govore o njima", a definisali su njihovu reakciju na seks.

Ono što je usledilo, bilo je tretiranje dečačke masturbacije kao epidemije koju je trebalo iskoreniti:

"... koristeći ova mlaka zadovoljstva kao potporu, stvarajući od njih tajnu (progonom u ilegalu, tek da bi se omogućilo njihovo otkrivanje), prateći ih do izvora, od uzroka do posledica, tragajući za svim što ih je moglo uzrokovati ili omogućiti da postoje. Gde god je postojala mogućnost da se pojave, postavljani su mehanizmi nadgledanja; pripremane klopke za iznuđena priznanja; neiscrpni i korektivni diskursi nametani: roditelji i učitelji bili su na oprezu i ostavljani u sumnji da su sva deca kriva, a sami u strahu da su na pogrešnom putu ukoliko njihove sumnje nisu bile dovoljno snažne... čitav medicinsko-seksualni režim zagospodario je porodičnim životom".

Ono što je zanimljivo u analizi dečije seksualnosti je upravo u obrtu na koji ukazuje Foucault: ono što se čini potisnutim i ućutkanim je, zapravo, izneto na svetlo i postalo predmetom beskrajne rasprave; te dalje, ono što vlasti, čini se, žele da potisnu, zapravo postaje neophodnim za njihovo funkcionisanje. Ovo je prilično drugačije od uobičajenog poimanja represiji i zabrane, kako Foucault pokazuje:

"... greh deteta nije toliko neprijatelj, koliko saveznik; možda je predstavljen kao zlo koje treba eliminisati, ali vanredni napor uložen u ovakvu misiju, koja je očito osuđena na neuspeh, navela bi na pomisao da se zapravo želi da on opstane, da se prelije preko granica vidljivog i nevidljivog, pre nego da nestane zauvek. Uvek računajući na ovakvu podršku, moć je napredovala, uvećavala svoje domašaje i efekte, dok se njen cilj širio, delio i granao, prodirući u stvarnost nesmanjenom brzinom."

***

Foucault posebno ispituje način na koji predstava o homoseksualnosti uzima mesto homoseksualnosti kao celine i ukazuje da postoji složeni odnos između ponašanja i sopstvene reprezentacije homoseksualaca, jer "stvarno ponašanje je možda bilo u skladu (sa ovom predstavom) kroz složenu igru navođenja i prkosa".

Ideja da pojedinci mogu da preuzmu negativne stereotipe i korisno ih upotrebe kao deo kreiranja sopstvene individualnosti posebno je bila privlačna lezbejskim teoretičarkama. Na primer, Robyn Queen analizirala je način na koji lezbejke sebe predstavljaju u često složenim mešavinama parodiranja tipičnog heteroseksualnog ponašanja i ironijske stereotipizacije lezbejki i gejeva, bučica i famica, recimo. (Queen 1997). William Leap opisuje događaj u kome kada gej muškarac na zidu klozeta pročita natpis "smrt pederima" kao odgovor dopiše "za tebe smo gospoda pederi, bitango!".

Kako Leap objašnjava "pozivanje na verbalnu uglađenost dok se ispisuju pretnje smrću - simpatična je ilustracija tetkinske duhovitosti i svojstvenog fraziranja" (Leap 1997). Stoga, umesto da prihvatimo ideju da su naši identiteti u ovom trenutku stabilni i percipirani samo iz jedne perspektive, Foucault ukazuje da postoje subverzivni načini korišćenja onih pozicija koje su za nas mapirali drugi. Za mnoge queer teoretičare i teoretičarke identitet je najbolje shvaćen kao nešto performativno, što radimo i odigravamo, uklapamo iz postojećih diskurzivnih praksi, a manje kao nešto što posedujemo (Butler, 1990).

Jedno od pitanja na koje Foucault stalno ukazuje jeste način na koji su ljudi od 1960ih počeli da traže istinu o sebi u seksualnosti. Ukoliko je neko seksualno oslobođen i lišen moralističkih ograničenja, verovalo se, taj će biti u nekom smislu bliži svom istinskom biću. Tokom XIX veka, kroz snagu saznanja o seksualnosti, pojedinci su usmerili svoju pažnju ka sebi, da se dešifruju, prepoznaju i priznaju kao subjekti želje, uvodeći u igru između sebe izvesni odnos koji će dozvoliti da otkriju, u želji, istinu o svom biću, bilo ono prirodno ili posrnulo.

Ipak, u prvom tomu "Istorije seksualnosti", Foucault ukazuje da je predstava o oslobođenosti kroz seksualnost samo iluzija, jer "gde postoji želja, već je prisutan odnos moći: iluzija je, poreći ovaj odnos kao represiju nad događajem, no takođe i taština, ići u potragu za željom koja odlazi van domašaja moći".

Osim načina na koji se konstruiše homoseksualnost i dečija seksualnost, Foucault ispituje način na koji društveni pritisci oblikuju žensko telo i senzualnost. Ženska tela, pogotovo ona žena srednje klase, podvrgnuta su širokom spektru različitih praksi i diskursivnih režima.

Feministička teorija je preuzela koncept disciplinskog režima (kako je izložen u prvom poglavlju ove knjige) i iskoristila ga da analizira delovanje ideala ženstvenosti nad ženskim telima. Disciplinski režim je onaj gde je nečije vladanje nadzirano i podvrgnuto nizu pravila i regulacija koje se odnose na kontrolu apetita, pokreta i emocija.

Foucault, u svom delu "Nadzirati i kažnjavati" opisuje disciplinske strukture primenjene u zatvorima i vojsci u XIX veku da bi se osiguralo neometano funkcionisanje ovih institucija. Ljudi unutar ovih institucija bili su primorani da izvršavaju naređenja i obavljaju čak i najprostije radnje prema utvrđenom rigidnom setu pravila koja su u tolikoj meri internalizovana da je izgledalo da postaju deo ličnosti pojedinca.

Kapitalistička proizvodnja preuzela je veliki broj takvih tehnika u kreiranju sopstvene radne etike, obezbeđujući da pojmove kao što su tačnost, samodisciplina i preciznost radnici prihvataju kao poželjne osobine. Na sličan način, neke feministkinje tvrde da je ženstvenost vrsta disciplinskog režima. Ona se postiže (ako se ikada može dostići) dugim i mukotrpnim procesom rada na sebi, kako bi se telo stesalo u skladu sa idealom ženstvenosti, korišćenjem postupaka depilacije, kozmetike, fizičke aktivnosti, dijeta i oblačenja. Ova delatnost na telu je postala predmetom interesovanja feminističkih teoretičarki.

Međutim, neke teoretičarke feminizma primetile su da predstava o disciplinskom režimu možda nije od pomoći u ovom kontekstu, jer se čini da operiše van institucionalnog okvira. Kao što Sandra Bartky konstatuje "nikoga ne teraju puškom na depilaciju". Dok je svakako ispravno primetiti da postoji veliki broj stručnih za savete po pitanju ženstvenosti i njenog dostizanja, još uvek moramo da se zapitamo "ko je glavni/a u disciplinskom režimu ženstvenosti?... disciplinska moć koja upisuje ženstvenost u telo žene je svugde i nigde; disciplinu uteruje svako, a opet niko posebno" .

Stoga, premda elementi disciplinskog režima postoje u ženstvenosti, činjenica je da nijedno telo posebno ne može biti odgovorno, što unosi razliku u odnosu na ostale disciplinske režime. Nedostatak institucionalne delatnosti u regulaciji ženstvenosti takode je čini otpornom na kritiku i promene - stoga, kada su britanski laburisti uzeli na sebe da pokušaju da promene stavove mladih žena po pitanju odnosa prema sopstvenim telima, oni su se okrenuli pokušajima da utiču na predstave prisutne u ženskim časopisima.

Jedan od načina na koji tela žena u izvesnim kontekstima bivaju podvgnuta pojedinačnim diskurzivnim praksama jeste u odnosu na poremećaje ishrane (anoreksiju), čime se Sandra Bartky i Susan Bordo bave u svojim istraživanjima. Ovde na delu vidimo ono što Foucault naziva "mikrofizikom moći", tj. sićušne, filigranske operacije moći, u ovom slučaju na telu. Disciplinske prakse, na primer, utvrđivanja izvesnih telesnih rutina i koordiniranje objekta, treniraju telo na izvestan način kako bi postalo ''poslušno'' (''docile'').

Bordo opisuje, koristeći paralele s Foucaultovim radovima, izvestan broj tematskih načina na koje vidimo telo, što je po njoj od važnosti u analizi poremećaja anoreksije (Bordo 1989). Telo je percipirano kao strano samom sebi, duši i mislećem sopstvu. Iskušeno kao zatvor i ograničenje, telo je neprijatelj i nešto što izmiče kontroli. Ovi načini posmatranja tela korišćeni su u različitim istorijskim epohama, nekada u kombinaciji a nekada u opoziciji. Osobe koje boluju od anoreksije pokušavaju da obrnu ove opozicije da bi stavili sebe (onaj deo koji nije njihovo telo) pod kontrolu.

Bartky ukazuje da feminističke kampanje protiv izvesnih "bespomoćnih" oblika ženstvenosti verovatno neće uspeti, jer su žene investirale mnogo u ovakve oblike:

"Žene... kao ostale vešte osobe, polažu na održavanje svojih sposobnosti, po bilo kojoj ceni i ne ulazeći u to da li bi im kao rodu bilo bolje da ih nikada nisu ni stekle. Stoga, feminizam... preti ženama izvesnom vrstom oduzimanja veština, čemu se ljudi naravno protive. Van toga, on preispituje onaj aspekt ličnog identiteta koji je vezan za razvoj ličnog osećanja kompetentnosti".

Zaključak

Svrha analize tela i seksualnosti prema Foucaultu jeste odstranjivanje onih elemenata koji su uzeti zdravo za gotovo i izazivanje svakog stava koji pledira na nepromenljivu prirodu tela. Njegove ideje dovele su do radikalnog preispitivanja odnosa između seksualnog izbora, opredeljenja i identiteta.

Njegov rad takođe je bio uticajan u promišljanju identiteta i doveo je do zaokupljenosti pre performativnim nego esencijalističkim pogledima na identitet. On analizira odnos institucija i tela, te načina na koji su odnosi moći projektovani na telo, ali u tom procesu telo ne vidi kao pasivno. Osim opisa disciplinske kontrole, Foucault je svakako vrlo zainteresovan da opiše moguće oblike otpora toj kontroli.

* Iz: Sara Mills: Michel Foucault, Routledge Critical Thinkers, 2003.

Oceni 5