Ekskluzivno sa filmskog festivala u Karlovim Varima: "Koko-di Koko-da"(2019)
Koko-di Koko-da S

Photo: Sundance Institute

Disfunkcionalan par u nadrealnom košmaru

Koko-di Koko-da

2019.

scenario i režija: Johannes Nyholm

uloge: Leif Edlund, Ylva Gallon, Katarina Jakobson, Peter Belli, Morad Baloo Khatchadorian, Brandy Litmanen

Iza blesavog, detinjastog naslova izvučenog iz dečje pesmice o zaklanom pevcu krije se jedan od uvrnutijih žanrovskih filmova ove sezone. I u njemu nema ničeg dečjeg i nevinog, naprotiv: švedski reditelj Johannes Nyholm se, kao što je to već demonstrirao u svojim kratkim filmovima i prvencu The Giant, bavi realističnim, važnim temama, u ovom slučaju žalovanja i disfunkcionalnosti parova, na jedan nadrealan, košmaran, pa čak i sadistički način. Film je imao premijeru na Sundance Festivalu, a nedavno je prikazan u Karlovym Varyma.

Tročlana familija maskirana u antropomorfne zečeve je na izletu u gostionici gde proslavljaju rođendan kćeri Maje (Jakobson) uz hranu i bizarni nastup komičarske trupe. Majka Elin (Gallon) se otruje hranom i cela familija biva prebačena helikopterom u bolnicu pre nego što proslava bude gotova. Sutradan, međutim, majka i otac Tobias (Edlund) ne uspevaju da probude svoju kći - ona je misteriozno preminula u snu.

Tri godine kasnije, par nevoljno odlazi na godišnji odmor. Njihovo žalovanje se pretvorilo u rutinu pasivne agresije i verbalnog zlostavljanja i sva je prilika da odmor to popraviti neće. Elin se duri oko pogrešnog sladoleda koji joj je Tobias kupio na benzinskoj pumpi i definitivno nije oduševljena idejom o kampovanju u prirodi. On, pak, baš na tome insistira tako da čak bez najave skreće u šumu gde usred noći postavi šator.

Zujanje komaraca je tu tek prvi znak nevolje, a Elinino uriniranje u prirodi je uvod u pravu pravcatu nevolju. Kao grom iz vedra neba se na tom mestu pojavljuje menažerija čudnih i pretećih likova, starovremenski vašarski zabavljač (danski muzičar Peter Belli), grmalj koji nosi mrtvo prase (Khatchadorian) i divljakuša koja vodi opasnog psa (Litmanen). Oni svakako nemaju dobre namere i dvojcu se ni u kojem slučaju ne piše dobro. Šta god pokušali, izginuće brutalnom smrću, iznova i iznova u košmarnom snu.

Motive viđene u drugim filmovima ovde nije teško prepoznati. Tako imamo von Trierov Antichrist u osnovi priče (par koji je izgubio dete pa žaluje u izolaciji), Hanekeovo remek-delo Funny Games (napad neznanaca na relativno komfornu egzistenciju koja se može tumačiti kao misija šokiranja buržoazije), mehaniku komičarskog klasika Groundhog Day u kojoj likovi proživljavaju iste događaje iznova i iznova kao u kakvoj uvrnutoj kompjuterskoj igrici i "nightmare logic" tok koji je vrlo fluidan, ali bez nekakve čvrste konvencionalne logike, pa čak i ubačene animirane sekvence poetičnog, ali pomalo morbidnog karaktera.

Ono što je iznenađujuće u celoj toj mešavini poznatih ideja je lakoća sa kojom to kod Nyholma radi i ostavlja trajni utisak na gledaoca, ali i originalnost koju na kraju krajeva autor postiže. Razlog tome može biti duboka ukorenjenost u realnosti jer je dinamika para koju Nyholm ovde prikazuje savršeno uverljiva, kao i osećaj koji i Tobias i Elin imaju da je sve što urade - pogrešno, ali ne mogu protiv sebe, pa moraju jedno protiv drugog. Takođe, veliko otkriće ostavljeno tačno za kraj, premda nonšalantno nagovešteno na samom početku, itekako ima efekta i logike, pa zbog toga otvara novi nivo za tumačenje filma.

Nekim gledaocima sadizam koji Nyholm demonstrira prema svojim likovima može biti problematičan, ali recimo da se tu radi o cepidlačenju i nepotrebnoj moralizaciji jer sam dizajn negativaca takav da nema i ne može imati dodirnih tačaka sa realnim svetom. Dizajn filma inače, što vizuelni, što zvučni, tako je izbalansiran između realističnog i surealnog da se čini kako se Koko-di Koko-da vrlo vešto prebacuje iz jednog "sveta" u drugi. Naravno, brojne repeticije bez produbljavanja ispitivanja materije, odnosno površnost nasuprot nastudiranom dizajnu, uzimaju svoj danak u ritmu filma od sredine prema kraju, ali to je tek minoran problem kojem se može suprotstaviti kontra-argument da se žalovanje i depresija kreću u krugovima i da njihove žrtve zapravo tapkaju u mestu i ne izvlače nove spoznaje tako lako. Na kraju, iako je bilo mogućnosti da film bude remek-delo (nije, ali je svejedno dobar), možemo se zadovoljiti njegovim konačnim dometom i činjenicom da nam neke sekvence do u detalj neće tek tako izleteti iz memorije.

 

Oceni 5