Distribucija

Ušli smo u sedmu nedelju borbe sa korona virusom. Kažu.

Petu nedelju, ja sam pod ključem. Ne moraju da mi kažu. Znam.

Od 18. marta ne smem da izlazim iz kuće. Zbog godina koje sam nanizala. I zakona koji je to, pod okriljem vanrednog stanja – komandovao. Da zaštite „bake i deke, koji su najslabiji i najlakše podležu virusu“; onda su bake i deke, đuture pretvorili u „penzionere“, a kada je neko shvatio da nemaju svi unuke, niti svi imaju penzije, zabrana je dobila novo, opširno obeležje i sada važi  – za sve koji su stariji od 65 godina. Ako žive u gradu. Ako žive u selu i imaju manje od 70 godina, mogu da se kreću i van kuće.

Živim u gradu. Ne mrdam iz kuće. Imam sedamdeset godina. Sama sam. Baka sam. Sa potomcima u drugom gradu.

I ne koristim velikodušnu dozvolu vlasti da jednom nedeljno poranim u 3 sata (tada, dok spavam, ne znam ni kako se zovem) i odem u dućan da kupim sedmodnevnu korpu.*

Stalno govorim, da mi je, da sam pas, koji sme u šetnju od 23 do 1h, a može i ujutro, od 8 do 10 h (satnica koja i meni odgovara), a onda shvatim da je i psu satnica svaki čas menjana i sigurno je, od svih naredbi, totalno izludeo.*

Kao i ja.

Uzalud psihološki saveti - Kako sam sebi pomoći u totalnoj izolaciji, jer uvek sam i čitala, i gledala filmove, i slušala radio, i pričala, i preko žica, i bez žica, i... Koprcam se. Čas potonem, čas izronim, koprcam se, pa u krug.

Poslednjih desetak dana u mojoj kući bilo je veliko spremanje. Ne zbog saveta psihologa, već uobičajeno, prolećno. Postoji i jesenje. Postoji i posle krečenja. Postoji i posle neke velike fešte. Postoji i kada veš mašina poplavi celo kupatilo i kujnu. Postoji i ... A izmedju toga – kuća se redovno održava.

Ne znam koliko moje poslušno ponašanje doprinosi borbi protiv korone, jer ona nemilosrdno napada i mlado, i staro i tek rodjeno. Napada i nemoćne i moćne. I nezaštićene i zaštićene svim mogućim maskama. I vernike i ateiste.

A mnoge stvari nikada neću ni saznati.

Kada sam, 1. aprila, dobila esemes od Covida 19: „Situacija je dramatična. Približavamo se scenariju iz Italije i Španije. Molimo vas da ostanete kod kuće. Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19. Pošiljalac COVID 19.“ - mislila sam, neko se ružno šali, jer 1.april je. Dan šala. Odmah sam odgovorila:

„Id’ te u ocov!“ I odmah dobila odgovor: „Poruka nije poslata, probaj opet.“ Zavirim u ponudu mobilnog: „uzmi detalje“, pa u „broj telefona“, kad ono – cvrc! „Nijedan broj nije pronadjen.“ Kaže mobilni. Ne kaže - kako znaju moj broj!?

Ipak, nadam se.

Ne odgovorima.

Ne izveštajima sa konferencije za štampu o... „distribuciji preminulih i distribuciji obolelih...“

Nadam se - samo pristojnoj odjavi.

I laganoj, slobodnoj šetnji ulicama moga grada.

*Ne koristim, zahvaljujući melem komšinici Miri i njenoj mladosti. I „sreći“ što više ne živimo u Jugoslaviji, jer u njoj, i Mira bi, sa svojih 56 godina, bila penzioner, a ne broj u Zavodu za zapošljavanje.

*Želja mi ispunjena. Polovično. Ne zna se još od kog dana i u koje vreme, ali konačno će i nas, starije od 65, pustiti s lanca. Da šetamo 20-30 minuta, do 200-300 metara od kuće, ali svaki drugi dan. Psi mogu – svaki dan. Sad smišljam, koji bođoš da obeležim!?