Bosonogo detinjstvo u seriji i romanu "Divlje godine"
Acbra 24 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Divljaci velikog srca

Godinu dana posle rata, ili, kako će kazati jedan od protagonista - “Ove godine brinem za paradajz i papriku, prošle sam za glavu”- u ravničarskom selu Bavaništu nove drame - u glavama bosonogih osnovaca koji intuitivno, i uz nenametljivu pomoć Čiče (Slobodan Aligrudić) uče da budu prijatelji, da postanu bolji ljudi. Kao da je namah neko, jeste svakako, autor izuzetnog dara, dramaturg i scenograf, novinar i romanopisac Milan Brujić (1937-2009) dodao podrazumevajuće didaskalije i opis nepregledne ravnice onoj prepoznatljivoj lucidnosti Miroslava Antića, začinivši sve istančanim nijansiranjem likova neotesanih divljaka velikog srca. Grba, Miša, Tomica, Jovica, Pile, Vasa..

A potom se u avanturu konvertovanja ove dobitne kombinacije u dečju TV seriju uključuju Televizija Beograd (reditelj Jovan Ristić, koscenarista Slobodan Stojanović), skromnim i boljim delom svoje mašinerije,  te vrhunski glumci i sjajni naturščici  koji će obeležiti avanture, strahove, prijateljstvo, ljubav klinaca s početka druge polovine prošloga veka.

Tako će Bavanište u leto 1973. postati najglumačkije selo u Jugoslaviji; valjda je dovoljno kas’ti da su tuda šetali i glumili Mira Banjac, Tanja Bošković, Žarko Radić, Marko Nikolić; Dragan Nikolić odigrati autentičnog negativca, izdanka kulačke porodice Kerečki, a Slobodan Aligrudić zablistati u nizu refleksivnih minijatura koje, evo neproverenog podatka, otkrivaju zašto su neke uloge pisane isključivo za njega. Prijatelj dece, onaj mudrac što zna da ničeg novog pod kapom nebeskom neće biti, da klinci iz dve zaraćene družine moraju da se tuku, da “divlje godine” neotesanosti prolaze i smeštaju se u depoe sećanja, ali i da sećanje na lepe događaje i dobre ljude treba zaslužiti.

Miša, Čičin bratanac/sinovac, dolazi u Vojvodinu kao dete o čijim roditeljima nema traga; najpre se sukobi sa Grbom i njegovom družinom, a onda im se pridruži u ratu protiv Đavola i Đavolovih “bećara”. “Grbu su voleli, a Đavola su se bojali”, evo rečenice koje nema u seriji.

Mala epizoda nasilja: zarobljenik Mali Đavo završi u kotlu, pripremljen za pretvaranje u paprikaš, ali, tu je neslanoj šali kraj, jer se, kao i obično, Čiča pojavljuje kao deus ex machina da spreči ozbiljne posledice. i razreže Miši kaznu – da okruni impozantne količine kukuruza.  

Prošetaše Bavaništem lepotica Marijana, Lale, mornar, Marijanin verenik, Tananariva, lopov i nadahnuti pripovedač, Mišin brat Stevica, osnovac iz Beograda, Spomenka iz Pančeva u koju se zaljubljuje trapavi, neotesani Grba.

I tu dolazimo do leta i letnjeg raspusta - kome je bila nedovoljna televizijska porcija klinaca iz Bavaništa, posezao bi za romanom Milana Brujića Divlje godine (Biblioteka Raspust Nolit Beograd 1975) kao, samo usput se odmarajući od Stripoteke, Lunovog Magnus stripa, Politikinog Zabavnika, od Zagora, Čeličnog gusara, Teksa Vilera. Pasalo je i uz Ripa Kirbija, Fantoma, ali i uz Ćopićeve Magareće godine i još dve družbe, Sinjeg galeba (Tone Seliškar) i Pere Kvržice (Mato Lovrak). To je bila idealna kombinacija za dane u kojima čekamo da otputujemo na more, ili da se ostatak društva vrati.

Tako su nas vaspitavali, uživajući u “prevari” tek malo manje nego mi.

Neko je zapamtio obračune družina, borbu protiv starijih ako su nedosledni i traže da deca iskazuju poštovanje i prema lošim ljudima. Neko će odlučiti da baš to neće, neko je zapamtio Čičinu finalnu lekciju Miši koji je, na kraju leta, svakim danom sve tužniji, kako kaže, i kad spava, i kad ujutru otvori oči: “Sve što ti se dogodilo, izgleda ti daleko. I ništa ti se ne radi, samo ti se ćuti. Postaješ stariji, leti se brže stari. Toga sam se plašio, želeo sam da brzo odrasteš, a sad me to plaši. Nije odjedared, skupljalo se to. Čovek je uvek tužan kad prekida sa nečim. A ti osećaš da je došao kraj nečega. Ali, ne brini, jednog dana ćeš sve ovo što si doživeo ovog leta imati pred očima. Svaki trenutak. I zato moraš da platiš radost sećanja, ona će ti vratiti ove dane i tada ćeš svoje drugove voleti više nego ikad.”

Čitali smo, udubljivali se, smejali, saznavali da negde postoji nešto drugačije, da nije uvek bilo ovako. Usput smo se, ne svi, naravno, otresli neotesanosti, naučili šta znači to kad postoje jedan jezik sa dve svoje varijante. I neka beskrajna ravnica,u kojoj negde za nas čuvaju mesto.

I tuga koju valja zaslužiti.

Oceni 5