Divlji konj maternjeg jezika

Najbolje knjige su antislika društva, suprotni, drugi univerzum od dominantnog govora, a sve zbog toga jer je autor u dubokoj realnosti, u pravoj perspektivi, u istini, njegov duh je odoleo spinovima dreke i lažne slike sadašnjosti koja se uvek nudi i nameće iz sasvim opipljivih interesa od strane korumpiranih elita. 

Probijaju nam uši u tzv. medijima, toliko da su nam ogadili svaku ideju pravde, slobode, borbe, dostojanstva života, ubeđuju nas da su baš oni jedini i pravi borci za prava žena, za emancipaciju svih, za srpstvo i ćirilištvo, za tzv. čistotu jezika što odmah zamiriše na masovnu grobnicu, trude se svim silama da nam za naš novac uteraju u glave i duše svoje invalidne ideje i debilne vizije jer tako oni postaju moralne gromade i spasioci, mirno srkuću čorbicu, grickaju penzijice i sinekurice do u beskonačnost...

I onda se pojavi knjiga, jednostavna u svojoj složenosti, kratka i baš zato bude kao procep u opštoj bljutavoj slici na koju smo taman počeli da se navikavamo. Naime, prošle godine jedan od najboljih i najdragocenijih pesnika starije generacije našega jezika, od onih koji već imaju briljantan opus i koji su dovoljno puta pokazali da suvereno vladaju najnežnijim tkivom i duhom pevanja, onim donjim, svakodnevnim, kao i onim gornjim božanskim i postali prepoznatljivi po svom stilu i motivima, pesnik Ibrahim Hadžić objavio je novu zbirku poezije, pod nazivom Maternji jezik. Naslov Hadžićeve nove knjige svojom jednostavnošću pogađa u srž naših jadnih i maloumnih polemika, i pre nego je otvorimo, ugledavši vorholovsku konzervu sa slikom starije žene na njoj, pitamo se, pa dobro, pobogu, šta je sad ovo?! Saznajemo da je Hadžić kao dobitnik nagrade Ratkovićevih večeri poezije za 2015. godinu u Bijelom Polju (Crna Gora) dobio mogućnost i ljubaznu molbu da objavi novu zbirku poezije, ovu koju imamo u rukama. Pogledao je naš pesnik u fioku i iz nje izvadio svoj maternji jezik. 

Iz mrkline nemuštosti 

Maternji jezik nema ime, tek kasnije naučimo kako se on približno zove, on je u početku čista stihija, stvarnost koja nas melje i zanosi, epifanija reči koje nas zapljuskuju zvukom i mistikom, ritam rečenice koji uglavnom ne vidimo nigde u medijima ili knjigama, bar mi koji smo rasli u nestandardnim jezičkim sredinama, nego ga samo upijamo od roditelja i familije, reprodukujemo, ne verujući da možemo govoriti na bilo koji drugi način. Sa svim skraćenjima, čudnim obrtima, lokalnom leksikom, brzanjima i šiframa koje nam pruža dijalekt koji osećamo dubinski jer ga nosimo iz mrkline nemuštosti, izronivši iz ništavila i nemoći u nešto što se može reći, tražiti, čime polako i teško skiciramo svoje ja, prvobitno i mekano, nežno.

To je jezik sa velikim J, bezimen, kasnije učimo drugi jezik, standardni, koji nam prisilno produžava ili skraćuje misao, kroti emociju, divlji konj maternjeg jezika radosno trči da bude pripitomljen i osamaren, da posluži opštem dobru, da utekne lokalpatriotskom, da nekako to lično prevede, transponuje u univerzalno, a sve to preciznim i jedino mogućim stilom koji otkrivamo kroz obrazovanje, čije granice nas guraju napred, i čime spajamo to nekadašnje pomalo zaumno, mucavo, mlečno i krvno, sa duhom ranijih i budućih pisanja, prelamamo maternji jezik tako da ga čuvamo i spasavamo jer ništa nije neprolazno, čak ni večnost detinjstva. Konzerviramo tako dobre duhove na estetski način, ako imamo sreće, milosti - pravimo literaturu. Uspevamo tako da sačuvamo čitav jedan kosmos, univerzum znakova koji sam za sebe postoji, sa ključnim likovima, situacijama, jezikom i duhom, i on je razumljiv svakome ko oseća kodove kulture koje smo uspeli da utkamo i uhvatimo, a koji su vazdušati i privremeni kao duše predaka, kao leptirovi, kao dah...

Drugačiji jezik - drugačiji mentalitet

Svega toga ima u knjizi Maternji jezik Ibrahima Hadžića ali i nečega više, čime nas je opet, eh, i to je osobina najboljih, iznenadio i ovaj put. To više je osvešćenost tzv. lirskog subjekta, onoga koji govori, svest o svom mestu, položaju, iako je porinut u najdublju javu, u nemilosrdni život, koji je sasvim specifičan, tegoban, fatalan, mučan i divan, i baš zato lirsko ja sâmo rađa tu svest, sasvim njegoševski. Ako je P. P. Njegoš dao „muški princip“ borbe sa silama nemerljivim, nekadašnji, davni, a koji je jezički i misaono kruna jedne epske tradicije, Maternji jezik Hadžićev čita se kao „ženski odgovor“ na istu razapetost ljudskog bića, egzistencijalni, kao integralan i autopoetičan odgovor svesti na položaj nepripadanja i neuklapanja u celinu društva, svetskih podela, kao osećanje izuzetnosti, pokazuje nam načine, strategije izdržavanja tog „na strašnome mestu postojanja“.

Šta to znači konkretno, gde je mesto radnje i ko je lirsko ja ove knjige? Pesnik Ibrahim Hadžić rođen je u Rožajama. Rožaje je varošica na severoistoku Crne Gore, na granici sa Kosovom i Srbijom. Jezik tamošnji, kako se ranije više govorio, sasvim je specifičan, ima sličnosti sa nekim drugim dijalektima, ali ima i svojih osobenosti. Jezik je nešto živo i menja se i formira po sopstvenoj logici, dok su čuvari i dušebrižnici njegovi kao što su npr. profesori iz Politike, u akciji Sačuvajmo srpski jezik, najveće neznalice i klevetnici njegovi, i na kraju - njegove ubice. Jezik se neguje i gaji tako što se praktikuje, govori, čita, uživa se u njemu, voli se. To nije posao za birokrate i sterilne kabinete, zabrane i granice. Još je Vinaver pisao kako naši profesori mrze literaturu koju predaju. Elem, kada se naiđe na specifičnost određenog dijalekta kakav je rožajski, to je povod za otkrivanje nepoznatog, samosvojnog senzibiliteta jer drugačiji jezik je i drugačiji mentalitet, interesantan pogled na svet, na prošlost ali i na sadašnjost i budućnost.  

Pesnik kao senka majke

Lirsko ja Maternjeg jezika je raskošan i moćan glas majke pesnika koji Hadžić izliva u strofe, iz pesme u pesmu, kroz cikluse od kojih svaki obrađuje specifičnu tematiku. To zvuči tako spontano i živopisno a sa druge strane je i sistematski urađeno, da čitaocu ne pada na pamet pitanje šta je izmišljeno a šta stvarno, sve izgleda najstvarnije moguće, ruka i glas pesnika su potpuno sliveni sa jakom ličnošću majke.   

Čast mi je da poznajem pesnika Ibrahima Hadžića, on mi je par puta rekao da „dok ti je živa majka, ti ostaješ dete, makar imao stotinu godina.“ Majka je nebo i zemlja, osoba čije telo osećaš bliže nego svoje sopstveno, jer ono je odmah bilo tu, dok si sebe gledao i privikavao se na oblike, ona je večno bila tu, jer pre nje tebe nije bilo, vidiš svoju mati kao nasmešenu devojčicu na slikama i opet tu istu neozbiljnu curu u starosti, osećaš konstantu ljubavi, brige, pažnje koja te prevazilazi, iako ste se odavno odvojili jedno od drugog, njene oči i osmeh opaziš na svome licu, i nikada nećeš moći da joj se odužiš za svu muku i napor, bol. Čuvaš je u srcu kao dete, u svojim zrelim godinama, kao da si ti sada postao njen roditelj. Pesnik je u ovoj knjizi senka majke, u inferiornoj poziciji, on je prati, zapisuje njene reči; pesnici su, uveravamo se na još jedan, hadžićevski način, velika deca i čuđenje u svetu.

Kažu da smo izrod

Majka, lirski subjekt knjige, odmah na početku, u ciklusu Tu smo, đe smo neposredno prikazuje svet kome pripada i ujedno iznosi svoj stav o njemu. Kao u drami ili romanu, a ova se knjiga i tako može čitati jer ima sve elemente osobenog univerzuma, uspostavlja se scena, mesto radnje, specifičnost prostora. Pita se lirski glas u pesmi Spomenik zašto je predak-poturica morao baš da dođe u ovo hladno Rožaje, u čamotinju i vukojebinu, i dodaje da se Rožajci ni do danas nisu na njega naviklji, da se i za vreme Drugog svetskog rata niko nije otimao za taj kraj, nego su oni sami slali po okupatore, svaka vera drugome, muslimani po Njemce, pravoslavni po Talijane a neki i po Albaneze. Istorijska i životna ironija se već u prvoj pesmi ukazuje kao urnebesna. Tako se i nastavlja ispovest, humorom.

Govoreći o surovoj klimi Rožaja navode se reči nekog turskog askera koji je jedanaest meseci živeo u Rožajama i kada su ga pitali: Bogoti kako beše tamo ljeto?/ A on him reko: Vala za jedanes meseci, koljiko sam bio tamo,/ Ono ne dođe, da lji je došlo dvanestog,/ Ne znam. A i kad dođe to kratko leto i tada ne uspeva mnogo šta od poljoprivrede, obaveštava nas pesma. Susret sa civilizacijom, televizijom i telefonom opisan je felinijevski, daju se i imena okolnih mesta koja govore za sebe (Zloglavlje, Crnokrpe, Posranpotok, Vukoseri, Rupe...). Lirsko ja je potpuno svesno svoje marginalnosti i nepotrebnosti, ranjivosti, nije zahvalno svome pretku i osnivaču. I to je sasvim suprotno od uobičajenih hvalospeva precima i očevima nacija, po tome je ovaj glas koji dolazi iz davnih vremena, neočekivano, savim moderan, sioranovski a to može značiti samo jedno, da je istinit.  

Kada smo već kod te danas sasvim oklevetane kategorije shvatio sam kasno u svom životu da ako hoću da saznam šta je istina u nekom društvu treba da se obratim manjinama i diskriminisanima, da mi pogled većine zamagljuje i skriva pravo stanje stvari. To važi i za čoveka kao biće jer ono se ispoljava, njegova suština, u krajnjim i ekstremnim uslovima, inače je sklono kvarenju i samozavaravanju. U pesmi Kako nam je daju se odgovori na pitanja: kako nam je, kako sebe vidimo i što je najbitnije kako nas drugi vide jer to je identitet, ne ono što mi mislimo o sebi: Kažu da smo izrod/ I da nam se ne more verovat./ Mi him služimo samo za potkusurivanje. // Mi bismo šćelji da smo oni,/ A oni nam kažu:/ „E, ne more, vi ste drugo!“,/Mi kažemo da smo drugo,/„A, kako to, zar nijeste mi?“ Nemogućnost da se uspostavi identitet ovde dobija epohalne razmere, i zato zvuči duboko ljudski, jer većina i njen utvrđeni i priznati lik samo je varka i obmana navike, fikcija. Ono humano ispoljava se ovde u svom najžešćem rasponu, nepodnošljivom.

U ovom ciklusu-postavci čitamo i o emotivnom i sujevernom odnosu lirskog ja prema životinjama, psu koji laje po celu noć i svraki koja priziva goste, a dobijamo i nekoliko jezički odličnih opisa, lažnog željenog i sanjanog blagostanja (Tafra) pa onda istinske jezive bede, oskudice (Kako da doguramo/ Do zeljene trave?), kao i strašne rožajske zime, snegova. Poentira se bezumnom ili možda kineskom verom u promenu, da će jednom ipak biti bolje, čak i Rožajcima.

Nijesmo ni deveta kisela voda

Prvi od dva najduža ciklusa posvećen je deci (Moja deca), pogledu na njih, što nije čudno s obzirom da je glas žene-majke onaj koji najviše pripoveda u ovim stihovima. Posle skicirane društvene, kosmičke, kulturološke izglobljenosti, iščašenosti, spuštamo se u kontekst intimne i porodične vizure i tu takođe ne nailazimo na mir i idilu, naprotiv. U pesmi Sin čitamo o nezadovoljstvu sinovljevim životnim izborom, snahom koja je: Mršava ka kaljica/ Nema ni guza ni muza.// Mrtva, pa mrtva,/ Mljitava, zajif./ Da je vidiš kada jede,/ Pola sahata prinosi zalogaj u usta,/ Pola sahata ga žvaće, // Kat briše sobu,/ Jedva vuče metlu,/ Kat pere haljine,/ Ispadaju joj iz ruku... Izvorna narodna duhovitost daje pečat ovim stihovima, kazuje mnogo o psihologiji, suverenosti lirskoga subjekta. On, tj. ona, žestoko komentariše u narednim pesmama lošu udadbu, nemarnost mlađih majki, mada kaže da je gensko nasleđe sa ženske strane dragocenije, ispoljava veliku briga za svoju decu u vojsci (Kidam se,/ Jedva se na noge držim) a jezik, vokabular je, pored temperamentnosti, ono što osvaja, očarava savremenog čitaoca: Kaka je/, Čiponosa,/ Prcvoljasta,/ Namrckana,/ Piskovrata,/ Oči joj sitne//... Čeperguzasta... Rečnik manje poznatih, sugestivnih reči, lokalizama, pesnik je dao na kraju knjige.

Galerija ličnosti, psiholoških profila, ekstremnih situacija, avantura, dijaloga, saveta drugima, psihodrama, ljudskih, starovremski moralnih odnosa, prošlih tegobnih života, karakterističnih, bilo da su negativno ili pozitivno određeni, defiluje u knjizi

Strogi pogled bačen je na tuđi bračni život, na nevaspitanu, neposlušnu decu, ali i na dobru, lepu, vrednu i štedljivu, na negostoljubivost, a ispoljava se i divljenje prema jednom ćilimu. Knjiga pleni bogatstvom izraza i reči koji ostaju u uhu čitaoca, na primer, za srodstvo: Nijesmo ni deveta kisela voda. Posebna, beskrajna nežnost ispoljava se prema daljim potomcima, unucima, praunucima, oni još nisu stigli da iznevere visoke moralne kriterijume svoje bake. Sa njima se ona igra: Mahne mi rukom,/ Pa mi srce napuni. Brižna kritika ne zaobilazi ljudske slabosti, tvrdoglavost, nepriličnost u govoru, lenjost (Ufuškijalji ste se ka konji), malodušnost, alavost (Je lji ti ovo pojede/ Halotrbniče halotrbni?) i prelazi u pretnju (Mašama ću te po hrbatu/ Za kosu ću te počupat/ U nos ću ti turit cingaru) sve ne bi li se očuvao neki red u svetu koji je već dovoljno loše uređen i prilikama koje su po pravilu zle. Ima se utisak da se ovde radi o borbi za opstanak ali i o jakoj emotivnoj vezanosti za bližnje. Kolorit osećanja je energičan i kontrastan, ili se radi o velikoj pokudi, jarosti i jedu ili o blaženstvu i pohvali. 

Neštedimice prosuto bogatstvo

U drugom većem ciklusu pesama Mi i mi, mi i oni pogled lirskoga ja širi se sa porodičnog na društveno i on je opet, po pravilu, zbog intenzivne, pojačane, emotivne, egzistencijalne vizure, ambivalentan, polemičan, vrcav, smehotresan, onaj koji osuđuje ili hvali, odaje priznanje ili kudi, ukazuje na rešenje problema pojedinih likova ili na njihovu zlu sudbinu. Iz prethodnog ciklusa ponavlja se motiv sujeverja pred neshvatljivim, ludilom i samoubistvom, kao i tema svojeglavosti koja se ismeva, povezujući lično i političko (Zafaljujući Hitljeru/I Slobu Miloševiću, ja se dva puta oženi/ I to obadva put uze izbegljice), rableovska proždrljivost, dočarava se konspirativna atmosfera čaršije gde treba braniti privatnost i ide se sve do satiričnih obrada likova u tranziciji, novopečenih političara koji prete kao u pesmi Naš Frndo: Ako me ne poštujete/ Ja ću progunut bombu/ Pa nek cijo svijet zna/ Ko je kriv za to. Glas lirskog ja za takve kaže: raširijo se/ Ko đubre po ljivadi. Šaljivosti i dosetljivosti ne fali kada se radi o duhu koji upoznajemo u Hadžićevoj knjizi Maternji jezik. Da li surovi uslovi života pogoduju britkoj reči jer nema se mnogo vremena za opuštanje, možemo se pitati mi koji smo rasli u pitomim krajevima.  

Po prvi put majčin glas prekida autor u pesmi Komšinica. U njoj čitamo odličan svakodnevni, ciklični dijalog koji je kao zabeležen kardiogram sredine o kojoj je reč, Rožaja. Mogao bi se on preslikati na druge tzv. pasivne krajeve naše nekadašnje divne zemlje. U pesmi Mi i oni saznajemo ko su oni, podsećamo se postavke rožajskog sveta iz prvog ciklusa, njegove krhkosti, izloženosti: Kod nji je i zakon i batina./ Oni imaju i vlas i mas. Ali zato u duhu ne manjka neustrašivosti, hrabrosti i prkosa kada su stvari već tako postavljene, u pesmama Vrati se, brate i Ti da mi kažeš. Galerija ličnosti, psiholoških profila, ekstremnih situacija, avantura, dijaloga, saveta drugima, psihodrama, ljudskih, starovremski moralnih odnosa, prošlih tegobnih života, karakterističnih, bilo da su negativno ili pozitivno određeni, defiluje u knjizi, i svi su plastično dati, najbliže moguće, intimno, bez suvišnih reči, u dijalektu, kao da su braća i sestre junaka iz proze Bore Stankovića. A mijo je čoveku ovaj pogani dunjaluk,/Mijo, stih je koji možda sumira filozofiju čitave knjige u pesmi Sudbina koja je niz slika, priča, mini životopis.

Balkanski osećaj sveta, muka ali i epifanija, milost i zgode prošlih vremena sasvim su oživljeni u ovoj nevelikoj knjizi pesama, a koja time dobija na dužini, postaje beskrajna kao roman jedne epohe, nepregledna, to bogatstvo koje je ovde prosuto neštedimice a što podržava osebujna leksika, nesumnjiva je vrednost Hadžićevog novog dela. Spojilo je ono, međusobno proželo na najlepši način pesnički i leksikografski napor pesnika i sastavljača Rožajskog rječnika (2003) Ibrahima Hadžića. Nama koji smo iz drugih krajeva bude vrlo zanimljivo kada reč za koju smo verovali da postoji samo u našoj, poznatoj lokalnoj varijanti vidimo u drugoj, rožajskoj, time shvatimo da smo deo veće celine, što i jeste misija kulture. Na primer hasabahilje nikada ne bih mogao da prepoznam iz prve kao svoje maternje, pomoravsko sobajle. Što znači rano ujutro. Ili na mom zinat, na rožajskom zinjat, za inat.

Antinacionalistička himna

Pripovedačko lirsko ja potencira izuzetnost u svakom smislu, opštem i pojedinačnom, to je ono što se ceni, ono što se vidi kao odbrana od stihije i nemaštine, pa čak i kada govori o psu kog spasava (Ker). Sve bi navedeno bilo lepo ali ipak zatvoreno u sebe da se ostalo na prošlom, bez veze sa sadašnjim. Zato su posebno zanimljive pesme, mame široki osmeh, one u kojima se iz tog drevnog baca pogled na savremene fenomene i ličnosti, globalno poznate. Tako majčinski duh komentariše veličinu ustiju komandanta NATO snaga za Evropu, Robinsona, čudeći se kako su tako mala kod tolike moći: On treba da izdaje veljika naređenja/A kako će on to/Kroz onu malu rupu?.  
Možda se učini da je posle proboja u savremeno nemoguće podići sadržaj knjige za još jedan stupanj? Hadžić nam pokazuje da je ipak i to moguće, on dolazi do jezičke svesti o sebi, da najvišeg stupnja duha po nekim nemačkim filozofima, do izražajne samosvesti.

Mi nijesmo Turci, mi imamo samo tursku veru/ Ni oni nijesu Srbi, oni imaju samo srpsku veru

Ciklus Naš jezik je ta osvešćenost i u njemu sasvim opravdano Hadžić ponovo objavljuje svoju poznatu pesmu, divnu antinacionalističku himnu o varijantama istih reči naroda Balkana I ti Crnogorci iz knjige Nepročitane i nove pesme. Posle nadahnutog i raskošnog popisa zajedničkih reči naroda koji žive na ovim prostorima ima se utisak da je pesnik pokazao ono što bi pokazalo i svako naučno istraživanje, a to je da su ljudi ovdašnjih različitih veroispovesti i nacionalnosti toliko povezani da je svaki nacionalizam čista fikcija i laž. Nažalost, većina to ovde još nije prevladala i savladala kao civilizacijsku lekciju, a ova pesma je briljantan način da se to dočara. Život je uvek složeniji i pametniji od šema i podela u tzv. akademijama i memorandumima punim mržnje. Hadžić kaže: Mi nijesmo Turci, mi imamo samo tursku veru/ Ni oni nijesu Srbi, oni imaju samo srpsku veru.

Lj kao ljubav

U pesmi Naš govor lirsko ja pokazuje veliku naklonost prema svom jeziku (Naš govor je ljijep,/ Nekako mi je mijo/ Osećam ga usred srca.) i iz superiorne pozicije ukazuje na razlike u govoru, fonetske i sintaksičke, Rožajaca od drugih, okolnih meštana: Pazaraca, Bihoraca, Beranaca, Plavljana. Čitava knjiga je, u stvari, u znaku jednoga slova, onog koje se nalazi na početku reči koja je po svetim knjigama suština sveta i majčinstva. Ono je privilegovano i mnogo puta upotrebljeno tamo gde ga druge varijante našega jezika ne stavljaju – naime, radi se o slovu lj. Pesma završava stihom: A tek lj,/Šta da ti pričam, to najvoljimo!

U sledećoj pesmi koja je svojevrsni pogovor knjige i koja se zove Kompljuter, autor, u društvu majke, objašnjava da je njegov maternji jezik mešavina ijekavskog i ekavskog dijalekta sa puno specifičnosti i opisuje kako je nastala knjiga koju smo upravo pročitali. Kada majku ispravlja zbog reči kompljuter ona mu odgovara: E vala ti to lj ne bi dala ni za kake pare! U završnim pesmama knjige Maternji jezik čitamo o dirljivom, pa i ironičnom odnosu devedesetogodišnje majke i zrelog pesnika, koji je dat u svakodnevnim situacijama, nežnim, suptilnim bojama, sasvim hadžićevski. Tu se glasovi, psihologija lirskog ja knjige, majke, i autora, nadmeću i dopunjuju, u interakciji koja počinje i završava sa lj - ljubavlju.