Djeca ne moraju rasti

* 1492. - 1975.

23.6.1492.

Jutros sam se probudila s teretom prošlosti na leđima. Pitala sam je šta želi, a ona je rekla da bi voljela da se pozabavim njezinom budućnošću, a na moje potpitanje, nije se mogla sjetiti tačnog odgovora pa je odgovorila netačnim vriskanjem. Svi su doletili i upitali me da šta se derem, a ja sam odgovorila da se radi o povijesnom kriku.

Uopće nije teško voditi dnevnik u vremenu koje se smjestilo nekih pet - šest stoljeća prije našeg rođenja. Evo, ja upravo pišem šta mi se dogodilo 23.6.1492., iako tada još nije bilo parnog stroja, a ljeto je bilo u začetku.

Dakle, tog sam se dana popela na jarbol. Giuseppe Garibaldi se stao derat: „Doli se skalaj, kozo blesava!”, a ja sam se spustila i rekla: „Znaš, ja sad idem do Ameriga Vespuccija, pa ćemo vidit po kome će Toskana dobit ime”. On je potrčao za mnom, a ja sam pobjegla u siječanj 1949.

18.1.1949.

Sjedila sam i mislila, a misli su mi stalno navirale, tako da sam morala zatvoriti kuhinjska vrata. I baš kad sam bila pri kraju s mislima, sjetim se da mi prijateljica Sonja nema šta radit, nazvala sam je i predložila da ide rodit. Nije prošlo ni deset minuta, a ona mi se javlja da je rodila i da šta će sad. Predložila sam joj da ako je kći da je udavi s dvije ruke, a ako je sin, s jednom. nažalost, bio je sin, pa ga nije uspjela skroz ugušit, već mu je izvjesno vrijeme zaustavila dovod krvi u mozak.

Kad ga je otac vidio, uhvatio se za glavu i upitao: „Ženo draga, šta će od ovog debila izać?”, a ona je odgovorila : „A, Frano moj, ako ništa ne postigne u životu, dat ćemo ga u Ferala”.

1.9.1963.

Došla sam u Trešnjevačku gimnaziju i potražila direktoricu Mažuran. Rekla sam joj da bih se željela upisat na vazduhoplovni tečaj iz ribarstva. Ona me uputila kod profesorice Ajduković. Potražila sam profesora Kovačića iz latinskog i upitala ga : „Profesore Kovačiću, molim Vas, jeste li Vi profesorica Barac iz fizike?”, a on mi je odgovorio da sam se sigurno zabunila, jer da je on profesorica Škaberna iz biologije. Nije mi bilo druge, pa sam uhvatila prvu. Bila je to učenica Vesna Kesić. Izgrlile smo se i izljubile, a za ostalo nije bilo vremena, jer je ona bježala od profesora Sarića iz matematike. I baš kad je izgledalo da će je uhvatit, ona je pobjegla u suprotnu smjenu. Kad sam već izgubila svaku Radojku, eto ti Nade Gašić. Ja je pozdravim, a ona mi hladno odgovori: „Oprosti, sad prevodim Švejka, pa mi se javi za tridesettri godine”.

7.6.1975.

Priđem ja svojoj kući u Ulici proleterskih brigada 52 i upitam je da je li se ona morala baš podignut tu vizavi i je li joj poznato da tu žive Vanja i Vesna Grbić, a Zrinka Thiana i Vladu Bušljetu nisam htjela ni spominjat. Kuća mi je rekla da trenutno nije tu , a da ću je sistemom eliminacije vrlo lako pronaći. I stvarno, ništa lakše. Nije u liftu, nije na plesu, nije u špajzi i logično, eno je na Ekonomskom fakultetu, polaže zadnji ispit. Ušla sam u sobu baš kad je profesor Sveto Polovina pitao da zna li čija je to bista na njegovom stolu. Ja sam rekla „Mogu li ja reć?”, a kuća me napala da šta joj oduzimam pitanja. Sveto je kući rekao da evo joj pozitivno i da neka slobodno ide, jer da je pala, a mene je zamolio da nastavim o bisti. Bio je to Lenjin. O njemu sam toliko govorila da je to već počelo sličit na denuncijaciju. Onda me on pitao da šta znam o Krajačiću, i ja baš da ću počet, kad eto ti na vratima Živana Ljukovčana, a malo nakon njega eto i Tomislava Ivkovića.

* BALA LAJKA (22.2.1994.)

Jutros sam se iznenada probudila. Vjerojatno zbog toga jer sam se osjećala. Bršljan se svaki put prestraši kad me ujutro vidi. Kad sam došla u dječju sobu, Kavul je otvorio oči i urliknuo. Karota se trgnula iz sna i kad me je ugledala briznula je u plač.

Skinula sam viklere i masku za noć. Zatim sam se našminkala, ubacila zubiće i umjetno oko. Za doručkom smo razgovarali o nagradi „Sedam sekretara SKOJ-a”, prvomajskoj paradi i početku Mediteranskih igara u Splitu. Gledali smo fotografije Poljudske ljepotice, a Bršljan je s nestrpljenjem iščekivao utakmicu s „Hamburgerom” u kojoj nam je falio jedan gol i jedan igrač umjesto Primorca da se plasiramo u sljedeće kolo.

Kavul me molio da mu dozvolim da ove godine nosi štafetu, a Karota traži da je pustimo na radne akcije „Zelengora 78”.

Bršljan se ljuti na mene što ne dozvoljavam djeci da izađu iz kasnih sedamdesetih, pa kaže:

- Dora, zlato, djeca moraju rasti u ovom vremenu.

- E, neće ni milimetra!

- Ne možeš zaustaviti vrijeme.

- Mogu njih. Ne dam da odrastu do rata, silovanja i humanih preseljenja.

- Jučer sam sreo Kavulovu učiteljicu. Da zašto maloga šaljemo u školu s kapom i pionirskom maramom?

- Ne, nego ću mu stavit kapu i majicu Crne Legije.

- Kaže da se mali svima obraća s druže. Čak i don Ivanu.

- Pusti Kozu. Nego jesi li mi nabavija kazete „Velog mista”?

- Jesam. Jedva čekam da pogledamo dvadeseti put.

- Gledat ćemo ga posli ručka, a ti sad pogledaj finale kupa Hajduk - Sarajevo 2:1

- Sve si sad usrala. Rekla si mi rezultat.

- Ajme, oprosti. Nema veze, ti i ja ćemo pogledat „Prohujalo s vihorom”.

- Je li s Clarkom Gableom?

- Ne, nego s Franjom Peglom.

*Objavljeno u e-novinama 2010. godine

(NASTAVIĆE SE)