Zelena kutija (2)
Aasara 04 S

Photo: Mehmed Fehimović

Dnevnici iz godine kuge

Robinsonov književni otac, Daniel Defoe, ubedljivo je opisao veliki grad zatvoren u svoju zlu sudbinu i na godinu dana odvojen od ostalog sveta (A journal of the plague year of London). A što se moje malenkosti tiče, posle bekstva iz Malog Popovića, zabarikadirao sam se u svojoj čuburskoj biblioteci i uzgred se prisećao svog drugara iz detinjstva Robinsona Crusoa. Na njega sam često mislio i deset godina docnije, kad sam otpočeo sistematsku pretragu po drobini već uveliko pokojne Zelene kutije. Hteo ne hteo, vratio sam se u posljednje predratne i prve ratne beogradske dane i zaključio da je naša godina kuge potrajala mnogo duže od godinu dana. Čuma je drmusala Beograd sve do našeg odlaska, a i za mnogo godina potom. Nisam siguran da ga, onako mučki, odozdo, iz podzemlja, još uvek ne potresa. Ili možda podzemna napast tek čeka svoj veliki trenutak. U međuvremenu, imao sam sreću da posle osam godina pronađem i prikupim zastrašujuću (da ne kažem baš i zadivljujuću) količinu zapisa iz zelene riznice. Pažljivo poređani, ovi zapisi sugerišu i neku vrstu vrlo mučne hronologije. Tim beleškama, meni bar teškim kao olovo, otpočinjem drugi, nazovimo ga beogradski deo ove moje knjige:

Pre svega, gde sam? Gde sam bio u snu, hoću reći? San je podsećao na mit o ritualnom uziđivanju graditelja u sopstvenu građevinu.

Zatim još jedna beleška na istom komadiću papira, zapisana verovatno u sledećem kratkom prekidu spavanja:

„Znam, zazidan sam, svi smo zazidani, je l’ tako?“

Pa onda, na poleđini izgužvane cedulje, još i jutarnji, recimo optimistički dodatak:

„Možda baš i nije tako?“

Čini mi se da drugi zapis jasnije od prethodnog odslikava duboku dvojnost mojih odnosa sa sopstvenim snovima. Uza sav respekt pomišljao sam pokatkad da ih upregnem u neka svoja kola. Nadam se da mi se zbog tog svetogrdnog greha može malo progledati kroz prste. Vremena su bila užasna, a snovi legitimna, a možda i jedina samoodbrana.

Topologija sećanja. Gde se i na kojim životnim zastancima prisećam istih ili sličnih mesta u ranijim snovima? Jutros razmišljam o tome i lako se stresam. Jesam li ja uopšte neprikosnoveni i jedini vlasnik svoje noćne memorije? I ko li mi se još nepozvano meša?

Lančani snovi, jedan za drugim ili, tačnije, jedan iz drugog proizašli, kao jeftini mađioničarski trikovi – iz kutije kutija, pa onda još jedna kutija… Noćas sam na trenutak imao mali feud, imanje oivičeno ogromnim prostranstvima živog blata. Pa onda opet „iz kutije kutija“, opet živi pesak, ali sad se ne sećam više kako sam se iz njega izvukao.

Dok sam bio mlađi, snovi, ma kakvi da su bili, poštovali su me. Snovi herojski, patetični, tragični, zlosluti, lirski. Sada me snovi više ne zarezuju, a ponekad se i šegače sa mnom. Noćas su me, na primer, poučavali kako se krade benzin iz tuđih auto-rezervoara.

Uz ovu oniričku burlesku (malo je nejasno ko se kome podsmeva – san snevaču ili snevač svom snu?) dodajem i jedan ondašnji zapis drugog duha i težine. Reč je o tragičnoj dramaturgiji, tragičnoj po sebi, a posebno poražavajućoj za mene lično:

Zelena kutija? Ima li u Zelenoj kutiji ikakvog traga o snovima strašnim, snovima o rušenju mojih spomenika? Da li je i ranije u spokojnom okruženju bilo snova o njihovom razaranju? Bilo ih je zacelo, nekih se čak i sećam, ali da li je bilo gde ostalo štogod i pribeleženo?

Izveštaj o ovome snu bi se mogao situirati u prve dane rata u Slavoniji. Samo koji mesec kasnije ne bi bio tako olimpijski miran. Vukovar je bio surovo, besomučno, ali sa strogo vojničkog stanovišta i potpuno besmisleno rušen, i na kraju i srušen. Još u toku operacija stigla mi je vest da je Dudik (Dudov lug) nastradao i da su kenotafi 1 ozbiljno oštećeni. Ostao sam na tu vest hladnokrvan. Najednom sam razumeo da bi me bilo sramota kad bih zažalio za jednom svojom baroknom igračkicom u baroknom gradu kojeg više nema. Ali, sad dolazi na red i jedna pogana uvreda. Spomenik srpskim žrtvama fašizma podigla je ondašnja Republika Hrvatska, a razorila ga je srpska artiljerija. Položaj nije mogao biti vojnički značajan, pa se rušilo iz obesti, možda i iz osvete. Jer, tadašnja, još uvek nominalno jugoslovenska armija, pod Miloševićevom kontrolom, morala je vrlo dobro znati šta objekat predstavlja. Bila je to ona ista vojska koja je do juče mnoge moje spomenike otvarala počasnim plotunima, a meni delila odličja i povelje. Pa onda, upravo kao reakcija na ovu uvredu:

San: svečana Aleja okamenjenih magaraca, oblepljenih sopstvenom balegom, već uveliko sasušenom i pozelenelom, pa izgledaju kao da su od patinirane bronze. Smotra. Arkan, Miloševićev komandant specijalnih jedinica, obilazi svoju ukočenu vojsku, ponekog čak blagonaklono cimne za odavrčeno uho.

Bez sumnje, morbidna onirička slika, danas bih rekao. A sećam se i dvonožnih magaraca – bilo ih je na svakom koraku.

Pred san: sahraniti intenciju, zamisao, ideju! Sahraniti je, to jest obzidati, preobratiti je u mauzolej, ili bar kenotaf, a šta bi taj kenotaf recimo bio? Pa bio bi samo kamena ljuštura iz koje je ideja iscurela, iščilela, utekla. „Gospođa ne obitava više unutra!“, ili onako malo više narodski: „Ne, gospoja nije kod kuće, luta negde po komšiluku!“

Scherzo, scherzando, dakako preuranjeno, kao da je razdoblje zaluđenosti već minulo. Nažalost, pravi su užasi tek nastupali.

Moji davnašnji grozničavi snovi o tome kako mi neko noću ruši spomenike i razara čitave prostorno-pejzažne celine, kao da se sada pomalo i ostvaruju. Jutros izveštaj iz Vlasotinca, istočna Srbija. Čim je otpočela politička kampanja protiv mene, aktivisti natakarili veliku daščanu petokraku na vrh vrška kamenog spomenika i još je prefarbali u crveno.

Godinu-dve docnije skidali su petokrake kojih na mojim spomenicima nikad nije ni bilo, a smenjivali ih ponegde ocilima sa krunom, baldahinima i drugim kraljevskim atributima srpskog grba, mada je miloševićevska Srbija, bar nominalno, bila republika.

Na vest da su, jedna za drugom, u razmaku od dva dana, na spomen-groblju u Mostaru odjeknule dve preteće mine, tokom čitave noći nešto mi je brujalo u sluhu. Šta li je sad na redu? Pa zatim, preslišavam se zapanjeno: kako je malo potrebno ponekad da se izađe iz sebe samog, kao iz porušenog grada?

Beleška je očigledno bila sastavljena na prvu vest o pokušajima miniranja mostarskog spomenika. Mučnih slutnji da će nekad, nekom, u nekoj neodredivoj budućnosti pasti na pamet da razara moje funerarne građevine, bilo je i ranije. Uostalom, zar istorija tolikih arheoloških tragova na jugoslovenskom tlu ne upućuje izravno na takva razmišljanja? Danas mogu da se upitam nisam li se poizdavna pripremao, pa možda unapred i privikavao na nešto što bi jedan opšti požar mogao sa sobom doneti? I onda, ako se dobro sećam, morbidni snovi i morbidna zbilja počeli su se dopunjavati do mere da ih je bilo sve teže razdvajati. A kad je Mostar u pitanju, situacija je za mene bila utoliko dramatičnija jer sam se na sedmicu-dve unatrag već bio dogovorio sa mostarskim prijateljima da se preselim u njihov grad, čiji sam počasni građanin bio. Naivno sam verovao da ću se tako izvući iz Beograda i nešto spokojnije sačekati da se nacionalistički mozgovi malo rashlade.

Nije san. Poslednji telefonski razgovori sa Mostarom. Detonacije, škripa u slušalici, bol u ušima. Ženski glas koji obično kaže „imate vezu“, jedva se čuje: „Ovde puca, ovde puca!“

Nije san. U suton ili u rano jutro, telefonski poziv iz Dubrovnika. Glas bivše studentkinje, jedne iz one naše „Seoske škole za filozofiju arhitekture“. Glas rascepljen strahom. „Nas bombarduju, profesore.“ Zatim vrlo tiho, glasićem malog deteta: „Beograd nas bombarduje, naš Beograd!“ i onda grčevit plač, ridanje.

San. Noćas, kao, ja u Bihaću, noćas, kao, one moje Žene-urne sad najednom oživele, pomeraju se tiho, elegantno, valjda neka vrsta plesa, pas-de-chat, recimo. Pripitkujem se da li će i na ovaj moj poluzaboravljeni spomenik nasrnuti i ko li će nasrnuti?

Zatim na istoj ceduljici, valjda neka vrsta dopune:

Nije san. Beležim što beležim, trudim se da nadmudrim, da nadigram košmar, ali ne znam mogu li se uopšte nadjačati podzemni demoni, mogu li se rasterati, rasturiti? Postoji li neka vradžbina? Postoji li neka kontramagija? Nešto kao neki šiljci pod krevetom, šiljci okrenuti nadole, jer političko ludilo nadire uvek odozdo.

San. Noćas bio u Sarajevu, noćas, kao, Sarajevo nije pod srpskim granatama i, kao, ozareno je hladnim večernjim suncem. Pa onda, ne znam kakve bi to veze sa Sarajevom moglo imati, onda dole, sasvim dole duboko pod zemljom, spuštam se u Rimski bunar u Beogradu. Spuštam se kroz stub vode okružen deambulatorijumom 2 sa bočnim nišama. U planimetriji bi to moralo ličiti na oborenu rozetu, na neki veliki podzemni kružni cvet. Iščuđavam se i pitam na koji li način zrak sunca prodire tako duboko pod zemlju i pod vodu. Da, vrlo oštar, kao sečivo oštar bol u grudima: Sarajevo duboko-pod-zemljom i pod otopinama snega i opet – grč.

Samo koji dan posle ovog deprimirajućeg sna, pristiglo je do Beograda još nekoliko obaveštenja, tvrdih kao kremen:

Nije san. Danas, razgovor sa Sarajevom, verovatno poslednji. Prate ga žestoke detonacije u slušalici. „Ne, nije kod nas“ – kaže prijatelj blagim, gospodstvenim glasom. Pas najednom počinje da zavija. „Sad možda ide na nas.“ Detonacija u slušalici, zatim zagluhnutost, bol u dubini uha. „Ne, nije!“, oglašava se prijatelj mirnim glasom. Osećam da miluje psa.

Slasti neprepoznavanja stvari ili Grad-intelektualaca-koji-neće-da-znaju čak i kad po celu noć zure u male ekrane. A mali ekrani, ta velika usta laži, ipak ne mogu sve da sakriju, prekroje i izopače. Jedan beogradski razgovor na tu temu, razgovor o bombardovanju Sarajeva. Dama, istoričar umetnosti: „Pa mi ne znamo šta se tamo događa!“ Pitam: „Imaš li televizor?“ „Imam.“ „Pa vidiš li kako noću svetlucave upaljene tačkice idu odozgo nadole i sa planina upadaju u sarajevsku udolinu, a ne obratno?“ „Pazi, stvarno!“ konstatuje dama.

Danas, noćas, baš sad, u Srbiji, ovaj je rat paklen samo u odzvonima. Međutim, tamo je pakleno-paklen, i te kako. Tamo se događaju užasi, a ovde neki puštaju brade. Moja osmatračnica iz biblioteke, tanak procep u knjigama navaljenim na prozore, dozvoljava mi da provirim na ulicu i da pogledom obuhvatim mali deo čuburskog trga. Zurim i prebrojavam: bakalin sa bujnom bradom, poštar sa bradicom, čak i apotekar, francuski đak – uredna brada, malo u stilu Napoleona Trećeg.

Ne, opet nije san. Na stepenicama, na podestu, na ulaznim vratima, pogolema, gotovo metarska slova U, U, U. Dole, u pristupnom hodniku, još i dodatno obaveštenje: „Ustaški stan Bogdana Bogdanovića“ i velike crne strele koje dovode do pred naš ulaz. Jednostavno rečeno, poziv na nove pokušaje upada u stan, što u ovdašnjim prilikama može zazvučati i kao poziv na ubistvo. Pošto je Ksenija, sa ženom koja nam pomaže u kućnim poslovima, nekako otrla moje ime, sinoć, ponovljeno, iste reči, ista slova, ista ruka… Komšiluk: „ Što ne odete iz Beograda, izgubićemo svi glave zbog vas“.

Živimo u označenoj kući, kao Jevreji posle 1933. u Berlinu. Ja praktično i ne izlazim na ulicu, a ipak živimo kao obično, razgovaramo kao obično, dremamo buljeći u televizor kao obično, a više ništa nije kao obično.

Pred božićne praznike, pakao, onaj napolju, pakao leden, prljav, grozan. Pa ipak, dogovoriću se nekako sam sa sobom, pa dokle stignemo. Rečenica koju sam mogao napisati i pre pola veka. Prisećam se. Badnje veče 1942, ledeno i gladno, a ja sam se zagrevao sričući, jedan po jedan, Euklidove elemente. I onda smo bili kao i večeras „nas dvojica sva trojica“… Da, brate, verno, malo šašavo magijsko trojstvo.

„Nas dvojica sva trojica“ – mistična, valjda gnostičarska formula kojom sam se od davnina samoironično poigravao.

U snu, čudni rituali, nešto recimo kao – moj oproštaj od geometrije! Sahranjivao noćas snopove egipatske trske (bile su to očigledno geodetske oznake), a zatim se neko vrlo uslužan i nevidljiv postarao da kojekako prikupi i prinese mi i druge merne sprave: pozelenele viskove, zaprljane, uglačane hrastove „vinkle“, staromodne „vaser-vage“ i dalje sve po redu.

Prastara balkanska legenda o simboličnom samozaziđivanju graditelja nije samo igra puste mašte, već podseća na prastare magijske graditeljske rituale. Danas bismo je mogli shvatiti i kao samoodbrambenu strategiju. Pravi strah nije više „biti zazidan“, pravi je strah ostati napolju, pa ili drugovati sa zlikovcima ili skončati u nekoj jami.

Zatvoren, samokonfiniran u svojoj čuburskoj biblioteci, osećam se kao Robinson Kruso i još k tomu prelistavam zabeleške Robinsonovog književnog tate i pitam se koliko li će potrajati ova naša kuga.

Robinsonovom književnom tatici kužna je godina potrajala tačno godinu dana, a i ova naša kao da je već na izmaku.

Dnevnik godine kuge, druga godina. Vreme trči li trči, a ipak uporno stoji, stoji, stoji.

Dnevnik, dnevnici iz godine kuge, kraj druge godine… Zatvoren grad i bar za mene, zajedno sa mnom, arestovan i sabijen u ove sobe zatrpane knjigama! Ali, Bogdane Bogdanoviću, zar nisu svi tvoji gradovi sad onako đuture saterani u ovaj mračni čuburski podrum?

Dnevnici iz godina kuge. Treći mesec, treće godine. Zadah trulog mesa i bibera. Ćevabdžija u susedstvu prždari sve goru puzdru, a ludak sa gornjeg sprata baca mi na terasicu, u moju „baštu“, oglodane kosti i otpatke od trulog mesa.

Ovo je hronika kužnih godina, kakav dnevnik! Već je treća na izmaku, a Beograd, onaj moj napolju, ako ga još ima, odavde osmatran izgleda mi kao uhapšeni grad. Možda i samokonfiniran i uglavnom rezigniran. Beograd u snovima, međutim, ne predaje se lako. On noću pucketa, krcka, klobuča se, uvire, tone u otrovnu masu živog blata, guši se u poluusahlom Panonskom moru prekrivenom sasušenim, pa i okamenjenim algama. Pa onda, najednom – zar nije sve to noćas samo neki loše ofarbani, naknadno našminkan nemi film, zar nije sve to samo prazno zujanje, klepetanje, škripa staromodnih kamera i, dakako, još i moja nesnosna glavobolja?

Noćna zimska gimnastika, 10–15 minuta, oko tri sata ujutru, u mrklom mraku. A scena bi, da se naglo upale reflektori, mogla delovati i šaljivo: B. B. sa dugim, sa svojim najdužim šalom tri puta obavijenim preko brade, u „đubretarcu“, baldisalo isteruje svojih 50–60 štedrih zaveslaja rukama u prazno, u mrak. Eh, da sam 1971. znao za godinu 1991, zasadio bih bio bašticu na terasi, sa nekom kružnom minijaturnom stazicom; ovako, nažalost, nemam kud da krenem, vrtim se u mestu, s noge na nogu.

Pokušaću noćas opet da prošetam, da malo ispravim noge na svojoj terasici-šumici. Prostor od 12 kvadratnih metara. Ne, ne može se ukrug, može se samo „klot i frket“, tri koraka, pa okretanje u mestu ili, malo bizarnije – tri koraka unapred, tri koraka unatraške!

Posle dvadeset dana u sobi (novembar), danas, u podne, dvadeset i tri minuta na terasici, poluzaklonjen suvim grančicama i lišćem, dvadeset i tri minuta podnevnog svežeg (tja, čuburskog) vazduha. Kakvo osveženje, kakav podsticaj poslednjim ostacima ubeđenja da se sve može još i dobro i lepo završiti.

Juče: 20 minuta na terasici, u mojoj ogoleloj „šumici“, ne baš savršeno zaklonjen od pogleda sa krovova i iz tavanskih rupa; uvijen u ćebe, zavaljen u stolicu, zar sam ikad mislio da je čuburski vazduh tako čist? Uostalom, saobraćaja gotovo da i nema.

Pred jutro. Da sam u selu Popoviću, u svojoj negdašnjoj „Seoskoj školi za filozofiju arhitekture“, ja bih verovatno krenuo da utirem prtinu u svežem snegu. Obilazio bih oko male, takozvane „Učiteljske kuće“, obilazio bih devet, dvanaest, trideset i šest puta. Sada ću (možda) na čubursku terasicu, na predjutarnju gimnastiku. Dok ne svane, dakako. U Beogradu se s vremena na vreme oglasi i poneki snajperista. Kažu, olimpijski prvaci. Kažu, Srbi Sarajlije, na privremenom radu u Beogradu?

Ne, nije san. Dolazi nesrećnik, ubogi đavo, iz večeri iznenada, ne-do-odeven, a napolju ledena jesen. Doduše, i kod mene je hladno. Namernik je očito zbunjen regalima prepunim knjiga, a i svakojakim predmetima u kući za koje ne može da pogodi šta su i čemu bi mogli da posluže. Jedva ga nekako smeštam u fotelju; boji se da je ne isprlja. Drhti, koje od hladnoće, koje od nervne napetosti: „Vi ste Bogdan Bogdanović?“ Po intonaciji, reklo bi se da je izbeglica iz Hrvatske. Zatim, zbunjeno, gotovo sramežljivo: „A jeste li Srbin, oprostite što pitam?“ Odgovaram da jesam. „Kažu da slavu ne slavite?“ – „Ne, davno smo taj običaj batalili.“ – „Pa ni ja nisam baš mnogo držao do toga.“ U kući nema ničeg što bi se gostu moglo ponuditi. Sedimo jedan prema drugom, zgrčeni u dubokim beržerama i jedan u drugog buljimo kao dva uplašena fantoma. Diže se polako. „Znači, dakle, Srbin ste?“ – „Kao što rekoh.“ Ksenija donosi odnekud nešto starije zimske garderobe. „Ne smem, prebiće me arkanovci!“ – „Kažite da ste me poharali!“ – „E, to bi već možda moglo da prođe.“
-.-Izvor: static.panoramio.com-.-Bio bi valjda red da se i ja, reda radi, sastanem sa đavolom i da o tom susretu ponešto i zabeležim. A kako bi mogao da izgleda taj moj đavo? Verovatno ne nosi karirano odelo, kao kod Dostojevskog, ali možda na sebe uzima lik i karakter pijanog klesara koji lomi mermer, udara se batom po prstima, smeje se i plače jer se priseća davnih i slavnih dana kad je bio nadzornik radova na gradilištima Kule vavilonske, te đavolske Kule sveta, ali pri tom zaboravlja da je ta kula imala biti od ćerpiča i blata, pa na gradilištu za klesare gotovo i nije bilo posla. Sem, možda poneki kameni rub, poneki pervaz ili kakav, u lošem kamenu, izrezbareni demončić. Noćas, u snu, zapitah se otkuda sad taj promašeni, pripiti vavilonski đavo? Valjda prema načelu, uhapšenom je i đavo dobrodošao drugar!

Ovaj san prosto sav kipi od grozničavih slika. Verovatno se zahuktao u nekom od hroničnih nazeba koji su nas, naše poslednje beogradske jeseni, u stopu pratili. Lekar, na prvi pogled pristojan, čak simpatičan mlad čovek, posle jednog od mojih intervjua datih francuskoj štampi, ovako je, u veselom društvu, prokomentarisao moje mišljenje o Miloševiću: „Da sam znao ko mi je pacijent, ne bi mi taj prošao neozračen kroz rendgen!“

Jedna noćna slika koja isprva prepada, a zatim smiruje. Prilep, moj prilepski partizanski spomenik sa mermernim Erinijama. E pa lepo, noćas je taj spomenik pod bistrom, prozračnom zelenkastom vodom, a mermerne žene-urne kao da su već uveliko obrasle srebrnastim školjkama. Da li je to najava katarze?

Pokušaji Williama Blakea da likovno saopšti svoje kosmogonijske sanjarije ili svake hvale vredni napori Victora Hugoa da iscrta poneki svoj san – bili su utopijske zablude. Mistična kohezija snova nadaleko prevazilazi crtačko-diskurzivne moći modernog čoveka. Uostalom, snovi su res sacra u antičkom smislu i upravo je ta prastara odredba u ovoj mojoj knjizi višestruko pominjana i naglašavana. Što se, međutim, pridodatih ilustracija tiče, one su ono što jesu: naknadna grešna zabava već davno omatorelog surrealističkog šegrta, pa izvan tih sentimentalnih okvira teško da mogu imati bilo kakvu dalju dokumentarnu vrednost.

1. Kenotaf – nadgrobni spomenik, prazna grobnica, počasni spomenik podignut u čast poginulih u ratu, za pokojnike kojima se ne zna grob.

2. Deambulatorijum – u srednjovekovnim crkvama, otvoren hodnik oko kojeg se nižu kapele.

*Iz knjige „Zelena kutija”

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5