Dnevnik Diane Budisavljević, neprocenjiva istorijska lekcija

Pamtite i pričajte ovu priču

Zažmuriti, zabiti glavu u pesak je lakše, jer blaženi su oni koji ne znaju. Dnevnik Diane Budisavljević ostao je nepoznat sedamdeset osam godina od kada je iz ustaških logora spasila više od 10 hiljada dece koja su dolazila iz pravoslavnih porodica, budući da je nakon oslobođenja bilo nezamislivo da Austrijanka i aristokratkinja bude imenovana ratnom heroinom. Rediteljka Dana Budisavljević je tu grešku ispravila, kao što umetnost često ispravlja istorijske nepravde, možda prekasno za Dianu, ali ne i za društvo kojem je potreban podsetnik da desničarske i fašističke prakse vode ka deci čija su najranija sećanja uspomene na logore, glad i smrt.

Beogradska publika je premijeru filma pratila u mukloj tišini, dok se razvijao odjek krivice koja raste iz onog pitanja „zašto su oni tamo, a mi ovde.“ Pojedinci i pojedinke koji su umakli od većinske grupe koja poštuje njuejdž prakse koje nas uče da su bolne teme za izbegavanje, uprkos tome što svet i danas broji milione žrtava i izbeglica koje beže od gladi, silovanja, mučenja i rata, dobili su neprocenjivu istorijsku lekciju o hrabrosti, humanosti i rođenju građanskog aktivizma, u vreme kada se to plaćalo glavom.

Na samom početku filma vidi se ono opšte mesto poricanja, i načini izbegavanja koji se konstruišu da bi se pobeglo od onoga što većina ne želi da čuje, ili ne može da zamisli. Tako se i u Nezavisnoj državi Hrvatskoj 1941. godine govorilo o ustaškim logorima u kojima su se najpre našle žene i deca iz grupa koje su se smatrale nižim, nečistim i spremnim za istrebljenje - „To ne može biti.“ Ovu rečenicu često čujemo i danas, a upravo je takvo skretanje pažnje uvod u mnoga velika stradanja.

Fina granica između igranog, dokumentarnog i arhivskog omogućila je punoću priče - od samog početka, kada jedno od spašene dece – Živko – priča o tome da je ime sve što mu je posle rata ostalo, te sve do kraja kada oslobodioci oduzimaju Dianinu kartoteku, a sa njom i identitete dece koja su izbegla smrt u logorima. Portret građanke koja nije pristala na „ne“ odmotava se polako, da bi kulminirao kao potpuna svest o veličini dela samo jedne žene, te grupe ljudi koju je oko sebe okupila u opasna vremena. Možda je u tome najvažnija smirenost sa kojom je Diana radila ono što se mnogi nisu usudili ni da pomisle, fokusirana na svoj cilj, bez vremena za zgražavanje i traženje krivca – to nije bila njena uloga.

Aplauz je na kraju filma došao kao katarza. Možda nije potrajao kao onaj na Pulskom festivalu, ali je trajao i kada su na binu izašli svedoci – jednom deca užasa, danas starci koji, kao i Diana pre njih, nisu pristali da ćute. I jedna rečenica koju je izgovorio Živko – „Ja neću biti još dugo ovde, a vi me pamtite i pamtite ovu priču. I pričajte drugima.“

Diana Budisavljević je pred kraj života ćerkama poslala pismo u kojem između ostalog stoji i da je njen život ipak imao smisla zbog sve te dece koju je spasila. Dana Budisavljević se postarala da taj smisao sačuva i za nas, za buduće generacije, a možda najpre za one koji u ponovnom bujanju desničarskih praksi ne vide klice nekog novog zla.

Milan Živanović

Priča veća i jača od zla

Istinita priča o ženi koja je tokom Drugog svetskog rata spasila na hiljade dece iz ustaških logora već nekoliko nedelja se prikazuje u domaćim bioskopima i ne treba je propustiti. Ne zato da bismo videli „šta su oni nama radili“, već da bismo u nekoj budućoj podeli karata uspeli da budemo Diana Budisavljević. Zlo je tako često parališuće, mislimo da mu se ne možemo odupreti, dok njegova najveća snaga i leži u ućutkivanju i, posledično, pasivnosti.

Ovaj film i ova priča, veća od života, smrti i samog zla, svedoči o tome da nijedna akcija nije uzaldna i da nijedan pokušaj u borbi protiv zla nije zanemarljiv.

Film je nastao na osnovu dnevničkih zabeleški Diane Budisavljević koje su publikovane tek 2003. godine, kao i opsežnog istraživanja rediteljke Dane Budisavljević i njenih stručnih saradnika. Tako je snimljen svojevrstan igrano-dokumentarni film lišen svake suvišnosti, patetike, suvoparnosti. Snimci iz logora govore sami za sebe. Malobrojni preživeli svedoci pričaju svoje priče, naizgled slične, ali proživljene i donete sasvim autentično. Život i iskra koji su u njima ostali uprkos svemu dopiru do nas bez ikakve stručne „manipulacije“ onih iza kamere. Igrani delovi oslikavaju vreme za koje mislimo da se ne može ponoviti, dok zlo pokušava da nas demantuje.

Film koji se mora pogledati jer, između ostalog, o tome nećete učiti u školi, kojoj god i gde god. Nadamo se da neće završiti u kartoteci sa ostalim vrednim ostvarenjima povezanim onim kurtoaznim „ne ponovilo se“ kojima se zapravo više niko ne bavi i ne promišlja ih.

Sve što nam je dato i što nismo birali, svi konstrukti koji nas razvrstavaju u određene fioke u gotovo svakom trenutku određuju našu sudbinu. Da li smo među povlašćenima, u većini, ili pak među onima koji trpe samo zato što po jednoj isfabrikovanoj kategoriji trenutno nisu podobni, ne zavisi od nas i uvek može da se promeni. Tek kada aktivno izaberemo da budemo na određenoj strani – onda sve zavisi od nas. A strane su dobro i zlo, isključivo. Izbor je na nama svakoga dana. Bilo da su srećna ili pasja vremena.

Iako često ne možemo da biramo da li ćemo biti žrtva, uvek možemo izabrati da ne budemo dželat.

Sandra Dančetović