Do Zapada sto somuna, nama ostaje hleb s piljevinom

I Berlinu sam doneo nenajavljenu kišu. Mogao sam da biram kako ću je doživeti: kao prijatno osveženje posle kritske pripeke ili kao kaznu posle grčkog sunca. Posle nekoliko boravaka u Šarlotenburgu, blizu Kurfirstendama, pa posle jednog istočnoberlinskog hotela nalik prljavom sanatorijumu (samo za jednu noć, zapeo sam da iskoristim ulaznicu za Sisters ov mersi, koji su pre dve godine odložili koncert), hteo sam sada da se smestim u šik zoni, pored samog Ček point Čarlija, tako da jednim udarcem umlatim dve muve: budem na zanimljivijem mestu i blizu održavanja koncerta Berta Bakaraka. Admiralova palata se nalazila u istoj ulici u kojoj i hotel Angleter, dobio sam simpatičnu nonrifandbl ponudu, metro (U-bahn) je bio tako blizu za drugi koncert i – to je bilo to. Po kišurini sam morao da skoknem po koka-kolu i sendviče a onda sam se razbaškario u – za moje standarde luksuznoj sobetini – i odgledao drugo polufinale ve-cea. Hotel je old skul, masivni pisaći sto s kovertima i papirom za pisanje i hemijskom olovkom, mamiparom u vidu „osvežavajuće rakije“, krcatim minibarom, džinovskim televizorom tako da gde god da sam se izmakao, imao sam utisak da sam na tribinama ili u samom TV studiju, poklon slatkiši na jastucima, sušilica-ripstol u kupatilu, stajaća lampa pored naslonjača... Le Kare bi prste oblizivao. Nekoliko nedelja po povratku doneo sam deset knjiga iz biblioteke, posthumni krem od Najpola i po nekoliko Grajema Grina i Kariranog Đoke, „Ljudski faktor“ (Ljerka Radović) , „Noćni menadžer“ (Valerija Por), „Špijun koji je otišao u zavjetrinu“ (Marina Horkić), „Poverljivi agent“ (Miloš marinović), i na prvim stranicama „Špijuna...“ se uprkos presitnih slova opet podsetim kako su prebrzi ugurali pod tepih užas Berlinskog zida.

Nekad se za Josipa Kraša i Nadu Štark govorilo da su se borili, borili i u keks pretvorili, a slično važi i za špijune sa sve hladnoratovskom prpom u Berlinu: špijuniralo se, špijuniralo se, na Kontrolnom punktu Čarli se ostavljala svaka nada kada se napuštao amerikanski sektor, a danas se sve to u kič i suvenire pretvorilo. Replika stražarske kabine, „autentični“ natpisi i glumci u uniformama slikaju se s turistima, jedna fotka obuhvata Mekdonalds i prodavnicu suvenira, turistikinju kojoj je lažni oficir pozajmio šapku, te druge turiste koji to slikaju, riba ribi grize rep. Ispred tunela straha u kome se simulira groza Hladnog rata u „Crnoj kutiji“, sudaraju se vodiči koji na engleskom, španskom i japanskom svojim grupama objašnjavaju jedno te isto „Better Wall Than War“ beše reakcija Amerikanaca na gradnju zida („bolje bespravna gradnja nego leševa sadnja“, „bolje snob nego rob“, fala Remarku), čiče nalik našim subnorcima prodaju ušanke i američke šapke na istom štandu, kolona obnovljenih trabanata srećno trubi, napravljeni su spomenici nemačkoj kobaji i trabantu, berlinski zid je samleven u Plazma keks za dečiju papicu, ono čega su se ljudi decenijama stideli ili plašili, sada je igrokaz i mamipara. Likovi Honekera i Gorbačeva izgledaju manje stvarno od filmskih protivnika Džemsa Bonda.

Sve se u tom kraju zove Ček point ili Čarli. Saloni za masažu, kapkejkovi, barovi, šnicle, kokteli, restorani, kiosci, prodavnice, ama sve, čak i opštinska elektrodistribucija u crnoj kockastoj zgradi s ponosom nosi ime Checkpoint Energie. (A Hrvatska okleva da od Golog otoka napravi novi poticaj za svoj klonuli turizam. Gole kelnerice, to jest u toplesu, prave „toplog zeca“ i peruškama šašolje goste, hit na jelovniku da bude prazna supa u očukanim metalnim šoljama i tako dalje.) Preko puta Muzeja hladnog rata nalazi se „pravi italijanski restoran“, koji nudi nedopečenu i hladnjikavu bečku šniclu, zakida na pečenom krompiru u garnirungu, ne služi hleb, a točeni berliner je mlak. Gazda restorana jeste Italijan, nemački nije naučio uprkos svojim ozbiljnim godinama, ali očigledno nema ambiciju da drži italijanski restoran, već da liferuje turističke napoje i bućkuriše. Čika je cinik i nema gastronomskog žara u njemu. Ispred objekta paradira čova u sandalama i belim čarapama, s rukama prekrštenim na leđima. Jedna šaka drhti kao Hitlerovom dvojniku na poslednjim snimcima pred navodno samoubistvo u bunkerški. Tip ćuti i stražari. „Obezbeđuje“, mislim. Neodoljivo me je asocirao na Gruzijca, čoveka kome je ruka počela da se trese od bezbrojnih egzekucija koje je počinio za KGB, a sada je bez penzije, pa radi kao zaštitar da dopuni skromne ili nikakve prihode. To mi je bio jedini berlinski restoranski obrok, svesno sam ušao u to, da se malo odmorim, ali me je ipak razočarala mlakoća piva. Već sam se nerazumno istrošio na vinu u Milanu i klopi u Retimnu, i sada sam štedeo, prebrojavao sam siću za sendviče i Mekdonalds. Hteo sam da sačuvam jednu stotku u novčaniku. U nekoj šašavoj prodavnici „Sve za 1 evro“, prodaju se metle, đubravnici, sunđeri za kuhinju, plastični đevđiri i rendea, kecelje, gumene čizme, gumice za tegle za slatko, plastične korpice za minjone, špilhozne, čips i smoki, kečap, soda bikarbona, kese za zamrzivač, muzičke noše, radnički mantili, čačkalice, baterijske lampe za priveske, koka-kola, špeci, traubi soda i turska retro limunada – sve za po jedan evro. Tu sam kupovao koka-kolu koju sam posle držao u hotelskom mini-baru, ne usuđujući se da na nj izvršim ugrešićevski desant.

Ali, otkrio sam zato „cold stone ice cream“ sladoledžinicu u ulici Rudija Dučkea. Berlin je tih, čak i u ovom užurbanijem delu, koji vrvi od turista i gde se uostalom nešto renovira na velikom delu Fridrihštrase. Nemačka je prebogata i to se vidi po njenoj arhitekturi. Te zgradurine koje gledam sam-samcat u bašti sladoledžinice pod suncobranom u pustoj nedelji finala ve-eca, ti cilindri postavljeni na kvadrima (nije tipfeler), toliki čelik i armirano staklo, to košta, čoveče, scenografija iz Zvezdanih staza povezana maltene letećim japanskim vozovima, ima se – može se, stakleni futuristički soliter uz bok kućici iz XIX veka, sve ide, nema zaziranja od „ugrožavanja estetskog izgleda starog jezgra“, nemački gradovi su nabudženi kao seljačka reform torta za svadbu, prošla je ona faza posle ujedinjenja kada su milijarde dojče maraka stucane da bi se izbrisao socijalistički izgled istočnog dela, kada su se „ruski Nemci“ osećali kao etiopski Jevreji u Izraelu, sada je suvenirsko bratstvo i jedinstvo sve iznivelisalo, svi smo naši. Trabant limuzino, sakam te fino. Štazi, važi kao na plaži. Nacionalno pomirenje na razglednicama.

Na recepciji Angletera onako pokislog me je sačekalo pismo poslato od eventim.de-a: ulaznica za D' Desendents u Astra Kulturhausu. Ulaznica za Bakaraka mi je preko sajta Viagogo stigla UPS-om dva dana pred polazak u Milano: poštarina me je koštala kao sama ulaznica, blagodareći izopštenosti Srbije iz birokratskog čovečanstva. Videti Desendents uživo za mene je bilo još jedno sentimentalno putovanje, isto kao gledanje Merkjuri Rev u maloj sali Koncerthuseta u Ćebenhaunu. Godine izolacije i siromaštva (za mene) nekako su obojili izvesni video spotovi na VH1 i MTV2 i tu sam zapazio i taj kalifornijski bend. „I'm The One“ bila je jedina njihova numera koju sam znao i nekako mi se s D'Bridersima i „Cannonbball“ i još nekima uvukla u uho. Ništa nisam znao o njima do dan pred koncert. Astra Kulturhaus je tipično čedo socijaldemokratije i razbacivanja društvenih para sa ciljem da se omladini dâ ventil. Nekadašnja ranžirna stanica iz doba Hladnog rata (još se vide šine) pretvorena je u koncertno mesto i data na korišćenje narodnoj omladini. Po mraku sve izgleda avetinjski kao kopenhagenska Kristijanija i čovek se nainhalira ganje dok čeka u redu za pivo, a osobito unutra. Milo Okerman, frontmen Desendentsa, podsetio me je na srpskog turistu: kratka biber kosa, neka torbica preko ramena, bermude, neurotično trza rukama i svaki čas skupi pesnica ispod brade upućuje kletve u nebo: „I am not oooooold!“ Ispostavilo se da se u onoj torbici nalazi nekakva čuturica iz koje je povremeno pijuckao. Tonik na bazi celera, holandska rakija jenevr, destilovana voda? Nikada neću saznati. Milo je inače doktor biohemije i dugo je bio istaknuti naučnik u nekom važnom strava institutu. Tek odnedavno se vratio muzici u punom radnom vremenu. Ispostavilo se da je Milu sinulo da neće napredovati koliko zaslužuje u svetu nauke... Mislim da ga jebe semicentenarijuska kriza, upravo zato što je višekratno negira u tekstovima. Četvorka je imponovala na sceni. Opet rok bend bez ritam gitare, basista se samozatajno povukao u levi ćošak (njima levo nama desno), bubnjar Bil Stivenson – zapravo jedini stalni član benda od osnivanja – ima manijakalni osmeh i ledeni ton Džeka Nikolsona iz Kjubrikovog „Isijavanja“. On je pokretač. Na samom početku, Okerman je malčice žacnuo Ramonse, narugavši im se što su izabrali radioaktivni podrum za vežbanje pa su sada mrtvi, ali kod dobrih bendova konferanse nikada nisu duge i dolgočasne, pa su odmah krenuli da praše. Ni dve predgrupe nisu bile preloše, u stvari rekao bih da su bile izravno neloše: najpre je melodiozni pank bend Astpai (oni su Austrijanci, pa pretposatvljam da se tako i izgovaraju) povećao prodaju piva, da bi veterani hard kora A Wilhelm Scream u ipak predugim, razneženim najavama kao na gitarijadi malo pridavili. Ja sam za to vreme pio pivo u dvorištu, ispred minibioskopa pod vedrim nebom u ukusno uređenom društveno korisnom prostoru. Ušao sam samo dva-tri puta, ali uglavnom sam se odmarao za dva sata stajanja zbog Desendentsa. Odlično pivo po pristupačnim cenama.

Objekat i organizacija su me dirnuli. U foajeu su postavljene fotelje da umorni rokeri mogu da odmore šape. Jesu bile prljave te fotelje, kao jeftina scenografija nabavljena na deponiji za predstavu „Treznilište“ (tri spojene Koljadine drame) u Vuku, ali poslužile su svrsi. U garderobi sam zapazio da koriste drvene ofingere za jakne, a ne kuke. U toaletima ima papira. Za svako veliko točeno pivo dobijete žeton za koji se – uz plastičnu čašu – refundira evrić. Hipsterki pank, ekologija, lepi maniri dok se čeka za šankom, divota. Tako mi je bilo i dok sam 3. januara o.g. gledao „Slepog miša“ u Narodnom pozorištu. Mrzelo me je da u povratku idem metroom. Bilo je kul taksisti (slici i prilici repera Mosa Defa) reći samo: „Check-point Charlie, please!“

U petak sam pogledao Kanađane Creep Show u klubu Wild Hearts.

Subota – Bakarak.

Admiralova palata, jednako kao i Berliner ansambl, teško da bi dobio upotrebnu dozvolu kod nas. Na sve strane vire kablovi, otpada žbuka, odlepljuju se tapete, gipsani ukrasi su napukli na balkonima, a šta drži onaj ogroman luster nad glavama bezbrižnih gledalaca u parteru, ne bih znao... Plišana sedišta mirišu na talk, prašinu i plesan. Nisu napravljena za nogate ljude. Bakarak sada ima devedeset godina. Naglo je propao posle sedamdesetog rođendana, ali u sedamdeset drugoj je stao i poslednjih osamnaest godina isto izgleda, uprkos padovima i lomovima ruku. I dalje čarobira na sceni, u Admiralovoj palati nije bilo nijednog slobodnog mesta, gledaoci su želeli da ga pomaze kao simpatičnog koalu i da ga odnesu kući za maskotu. Neki dokoni sociolog je u vreme pada Berlinskog zida „otkrio tajnu“ da su filozofske radionice i tečajevi fenomenologije i dekonstuktivizma po Čehoslovačkoj, Poljskoj i De-De-Eru u prvoj polovini 1980-ih bili zapravo „kaver“ za špijunski rad i antikomunistčko delovanje CIA i MI6. (Danas, gle, dekonstruktivizam optužuju da je daleki inspirator trampizma i koncepta lažnih vesti.) Izgleda da je tada sve bilo finansirano iz vojnih i obaveštajnih izvora (kako profesori uvoda u filozofiju na našim fakultetima vole da kažu: „nijedna Nobelova nagrada za fiziku i hemiju nije dodeljena a da nije bila korisna za vojnu industriju!“ /uzdah u auli/): apstraktno slikarstvo, pop art, Endi Vorhol je bio vanzemaljac regrutovan u izbegličkom kampu za pale s Marsa, pa zar nisu uostalom Tito i Ranković lično otvorili Muzej savremene umetnosti daleke 1965. godine, na Dan oslobođenja Beograda i bili sefte posetioci sa sve suprugama?

Taj podatak se orvelijanski briše iz svih datoteka i arhiva od zatvaranja muzeja zbog renoviranja. Jer, onda kuknjava o progonu nesocijalističke nefigurativne umetnosti ne bi držala vodu...  E, taj dokoni sociolog, proučavalc jarića i katuna, dosetio se da su Bakarakovu „sladunjavu i malograđansku“ [sic!] muziku istočnonemačke i druge proruske vlasti koristile kao opijum za narod, uz cenzurisane brojeve lista „Burda“, dok su subverzivni i štaviše buntovni Rolingstonsi bili opasni i mogli su da zatruju mozgove iza Gvozdene zavese. Koješta. Bakarak već petnaest godina ima u dlaku isti (kako istrošena floskula, što vonja po petparačkoj prozi) redosled pesama. Postepeno sažima žvaku između muzike, i od Rima 2013. ona se ne menja. Berlin je ipak doneo izuzetak s dobrim povodom. Bakarak je, naime, posle rata u uniformi američke vojske proveo dve godine u Nemačkoj, kao pijanista u vojnom klubu u Berlinu i aranžer vojnog plesnog benda; demobilisao se sa dvadeset četiri godine. „Sad vam je grad mnogo lepši nego onda, dosta toga je izgrađeno, a i ljudi su veseliji! Nisam bio u Nemačkoj odonda...“, rekao je on i izazvao smeh u publici. Stari šmeker je uspeo da udene i zid na meksičkoj granici u konferansi pre pesme Mexican Divorce.  

Inače, onaj smotani sociolog je pogodio jedno: Bakarak jeste fenomenolog i hajdegerovac, što se vidi po stihovima pesme

A House Is Not A Home (stihove je doduše napisao Hal Dejvid, ali prvo je nastala Bertova muzika):

A chair is still a chair
Even when there's no one sitting there
But a chair is not a house
And a house is not a home
When there's no one there to hold you tight
And no one there you can kiss good night

Tu se vidi fenomenologija u krajoliku američkog Srednjeg zapada: svemoć tubitka, koji pred-ručnom bitku u vidu stolice i skalamerije u vidu kuće svojim „svetlima“, to jest očima dodeljuje ulogu doma i nameštaja i uvodi ih u svet, jer – prema fenomenologiji – stvari postoje za čoveka (a to znači „i uopšte“) samo filtrirane kroz koncepte, ideje, namere Tubitka, koji je uvek usmeren ka-nečemu, intencionalan je to jest. Ali, Bakarak je odabrao muziku.

Već u subotu sam na terasi u Fridrihštrase video hrvatsku zastavu. Stajala je tu i u nedelju, za mene poslednjeg, beskoncertnog berlinskog dana. Dva finala su bila na programu. Najpre se Đoković digao iz mrtvih. Napisao sam mu otvoreno pismo na tivteru: „Dragi Novače, znam da si zauzet kao Karl Bilt i Butros Butros Gali i ne bih želeo da te zadržavam. Samo da ti uputim ove reči posle velikog osvajanja Vimbldona. Ovo ti vredi više nego sve ostale titule zajedno. Jer, vratiti se posle sunovarata vredi kao sto puta osvojiti nešto prvi put. Moram da priznam da si mi išao na qrac u početku, osobio tatko, a sada mi i njega žao kad se onako sprčio u ćošku na tribinama. Zajebi kritike za porez. Gologuzani tebe napadaju, a tajkunima ne smeju ni da pisnu. Tvoji uspesi su mi šećerili putovanja, navikao sam se sa njih. Potrefilo se da si Indijan Uels 2015, Vimbldon 2014, Rolan Garos 2016 osvajao kada sam bio u Retimnu, odnosno Laganasu na Zakintosu to jest nekom švedskom selu, respektivno. Nisam voleo kada si počeo da gubiš. Rekao sam sebi da neću više da se nerviram, već da ću da sačekam da opet negde pobediš, pa da gledam snimak natenane. Izneverio sam obećanje u polufinalu protiv Nadala. Moja jedina nada i spas su tuđe zlatne medalje. Volim gubitnike, jer oni, koje svi cipelare, nose Hristovu moć čarobiranja u prljavim plahtama. Sada si pobedio i sebe i suparnika, pobedio si svoju glavu, a to je najveća pobeda. Bravo! Vidim da se hraniš u kantini u Aušvicu, i da si zreo da budeš gost u emisiji Agape.

Potpis: siroti Đuzepe, radnik Fijata na prinudnom odmoru, pod paskom Superhika

P.S.

Ali, za uje ne mogu da navijam nikako, mnogo su mi gadni, jebiga, izvini.“

Posle teniskog finala, otvorio sam i drugu koka-kolu i moram da priznam da su u pravu oni koji su odavno upozoravali da su isti-istijati proizvodi u istočnoj Evropi mnogo lošiji od onih koje prodaju na Zapadu. Ukus ove nemačke koka-kole nije se mogao uporediti s bućkurišem koji nama prodaju u Srbiji. Karamel vafli, tofi karamele, Milka čokolada, špeci – to je sve potpuno drugačijeg ukusa na licu mesta. Nama uvaljuju tečnu plastiku i surogate. Ali, nema veze. Do Zapada sto somuna, nama ostaje hleb s piljevinom.

Znači, drugo finale. Uje protiv žabara. Navijao sam za Belgiju, žabare sa šmekom, karikaturu od zemlje, Čehoslovakiju u klompama, vazda podeljenu na četnike i partizane, na beloruske Holandđane i sekundarne žabare, na zemlju koja bi se mogla definisati kao Luksemburg sa loše preležanim zauškama. Zemlju, koju su oslobodile trupe pod komandom Montgomerija, zemlju koja je jedino mogla da fascinira onu babu s otečenim šapurdama koja je sveta videla samo na prašnjavom globusu u svom salonu, onu što je pisala aseksualne krimiće. Navijao sam za Belgiju, znači, ali u fudbalu nikada ne pobeđuju oni za koje ja navijam. Belgija ima samo čokoladu, stripove, Žaka Brela, Simenona i onog biciklistu koga nisu ufatili na antidoping testu. (Lik u mom romanu u nastajanju priznao je da je do prošle godine mislio da je Tintin ime onog belog kučeta.) Bruno Brazil, Marsupilami (Spiru i Marsupilami), Gaša pripravnik, Talični Tom, Poručnik Bluberi, Umpah-pah i grof od Kisele štrudle.

*

Povratak je započeo pljačkom. Prilikom predaje kofera, ponovila se situacija s beogradskog aerodroma: bio sam dužan za prtljag. Naše službenice su radile na berlinskom šalteru. Morao sam da platim 60 evra i ona simbolička stotka koju sam mislio da „uštedim“, načeta je na ćupriji. Šta se to dogodilo s Er Serbijom za ovih devet stacionarnih meseci? Počelo je tako lepo, s metalnim escajgom, vinom uz obroke, s puno elana i nebeskih obećanja, a sada samo što ne traže od putnika da mašu rukama tokom leta kao Kremenko i Barni. Bela tarifa, šta je, bre, to? Pljačka!

Čil aut u Beogradu

Kada sam izašao iz taksija, komšija sa jazavičarom iz prizemlja mi je demonstrativno zapljeskao rukama. Sto posto su opet mislili da sam umro i sa užasom su gledali ponekog buba rusa pored mojih vrata... Pokupio sam račune iz sandučeta: danas ih moram platiti. Smrad umoljčenih tepiha, mršavi paukovi, pregorele sijalice. Platim račune pa odem na teleću čorbu i pljeskavicu u „Kod večitog mladoženje“. U beržeri zadremam uz prenos njihovog dočeka. Premišljam se da li da učestvujem na onom letnjem šahovskom openu na Adi. Tako posle nekoliko decenija otkrijem jezero. Pomogla je i brza nostalgija za plivanjem u Egejskom moru. Godinama sam gajio predrasude prema Adi. Vidim dirljivu rešenost ljudi svih uzrasta i bez obzira na debljinu novčanika – da se opuste. Ljudi su se izvalili na suncu kao lenje i pospane mačke iz neke čerge. Ne brinu ih upozorenja stručnjaka o štetnosti UV i drugog zračenja. Apsolutna uživancija u borbi protiv sunca. Ljudi plivaju kao vesele foke. Odmah sam poželeo da im se pridružim. Avgust je tako lep, Beograd je poluprazan, pa prevoz od mene do Ade traje ponekad i samo dvadesetak minuta. Ne znam ko održava jezero i objekte oko njega, ali to dobro radi. Česme s pijaćom vodom, klupe u hladu, na nekim akcijama su besplatno delili fantu i oreo keks, privlačni tehno se čuje u okviru neke promocije, onaj veštački gejzir oduševljava vozače pedalina i hrabrije plivače, ljudima je očigledno dosta loših vesti i kriza i ni pet para ne daju za naslove i crne hronike: oni žele da pojedu ovo leto kao da je torta od dvadeset spratova, što reče Vlajković u jednoj pripoveci.

Za šahovskim stolovima matorci neumorno igraju blic i tamburaju po jadnim satovima, a onda posle nekoliko partija „na ustajanje“ (ustaje ko izgubi ili remizira s belim) idu „da ga plaknu“ u jezeru. Svako slobodno mesto na travi je pogodno za peškir i sunčanje. Bosonoge čiče u spido kupaćim gaćama što ističu oklembešenost jajaca, babe koje se ne stide toplesa, a onda i lepši primerci ljudskog roda, svi se izlažu suncu i očima, treba što više ukrasti od ovog leta, možda nam je poslednje. Čujem i poprilično stranih jezika, švedski i holandski naročito, i oni uživaju. Ima nečeg dirljivog u tom raspašojskom beogradskom moru, svetsko a naše. Učesnici turnira u ruksaku nose peškire i kreme za sunčanje, a četvrt sata pred partiju se spakuju, kao betmeni se presvuku iz plažnog gosta u odevenog šahistu, pa trk u klimatizovanu salu, na 4 sata sedenja i dumanja.