Dobiti na lutriji i prokockati život

Neočekivana nominacija za Oscara glavne glumice Andree Riseborough učinila je da ovaj mali nezavisni film postane svojevrsni hit. U poslednje vreme dosta se govori o njemu, holivudski glumci su ga hvalili i čestitali koleginici, što je Riseborough i dovelo do nominacije. Proteklih nekoliko dana pak razmatra se legitimitet te nominacije jer je film na društvenim mrežama hvalilo nekoliko holivudskih velikih imena. To, prema rečima stručnjaka, predstavlja na neki način gerilsku kampanju, za razliku od onih koje se uobičajeno vode, a podrazumevaju milione dolara koje veliki filmski studiji ulažu u marketing.

To što je Andrea Riseborough zaradila nominaciju zahvaljujući podršci kolega, a ne velike mašinerije ili korporativnog novca samo je dodatni plus, a ne pitanje legitimiteta. Štaviše, bolje bi bilo da umesto poteza nezavisnih autora Akademija preispita taktike prominentnih studija. Stoga bi ova nominacija trebalo da postane buduće pravilo, a ne presedan. U međuvremenu se povela rasprava o tome da li su zbog Riseborough mesto izgubile afroameričke glumice, a zanimljivo je što nijedna druga nominacija nije dovedena u pitanje. Jer, kad korporacije lobiraju – sve postaje nebitno, naročito pitanja rase i klase.

To Leslie je potresna studija karaktera, donekle zasnovana na istinitim događajima i ličnostima, ali je toliko univerzalna i prepoznatljiva da je pozadinska priča nepotrebna. Nakon što je osvojila 190 hiljada dolara na lutriji, Leslie planira da kupi kuću, otvori lokal i pomogne sinu tinejdžeru da uspe kao muzičar. U sledećoj sceni zatičemo je šest godina kasnije u svratištu iz kojeg je izbacuju, ogrezlu u alkoholu, dugovima i nemaštini. Naredna dva sata predstavljaju portret zavisnika u „najboljim godinama“, oslikan tako precizno – sirovo, a empatično. Alkoholizam se nijednog trenutka ne romantizuje, ali i ne demonizuje. Prikazuje se kao i svaka zavisnost koja od čoveka pravi olupinu i oduzima mu ono najvrednije – ličnost, karakter, integritet, dostojanstvo, sve po čemu je prepoznatljiv drugima, pa i samom sebi.

Kada mu oduzme dušu, esenciju, oduzima mu i sve materijalno što ima. Freedom's just another word for nothing left to lose, pevala je Janis, ali nema govora ni o kakvoj slobodi kada se robuje zavisnosti. Leslie nam nije uvek draga, posebno ne na početku. Razumemo njenog sina koji je ne želi u svom životu, razumemo sve koji su je napustili i odbacili, sve dok se ne pojavi neko ko će joj pružiti šansu, ko će, iz ko zna kojeg razloga, verovati u nju.

Teško je, gotovo nemoguće, verovati u osobu koja je zbog zavisnosti izgubila sve, pa i sebe. Teško je videti potencijal koji se krije tamo negde, a ne forsirati i ne kontrolisati ništa. Upravo takav je Sweeney, lik koji tumači Marc Maron i kojem verujemo sve vreme. Bez trunke podozrenja, a ipak nimalo naivan, on Leslie daje i posao i dom, i to usred njenog rodnog mesta u Teksasu. Ne samo da su je tamo svi otpisali, već je i ismevaju i preziru. Neko ima svoje razloge, neko drugi se priklanja čoporu, no tek je manjina uz nju.

Šta će ona učiniti sa pruženom šansom, ostaje da se vidi, ali nekad je zaista dovoljno da samo jedna osoba potvrdi drugoj da je razume, čuje, da je vredna postojanja. Nekad je to ravno (ponovnom) dobitku na lutriji.