Rečnik zaljubljenika u rokenrol: The Clash
The Clash

Photo: https://www.imdb.com/

Dobri duh socijalizma

U februaru 2003, povodom dodele Gremija (originalne verzije, američkih „Muzičkih pobednika“, bez Zazi,1 dakle) odata je počast Džou Strameru, prevremeno – kao što često biva – preminulom godinu dana ranije od zastoja – kao što uvek biva – rada srca. Urođena srčana mana koju nikad niko nije otkrio, čak ni naslutio, imajući u vidu energiju i formu ovog čoveka. Za počast se pobrinuo Brus Springstin uz pomoć Kostela, Dejva Grola, Majami Stiva i Pita Tomasa za bubnjevima. Od njihove verzije „London Calling“ podrhtavali su zidovi Medison skver gardena, iako bi čovek rekao da su već oguglali na ovakva prašenja, i zveckale su džidža-bidže dama skockanih za ceremoniju.

Šest godina kasnije, u Londonu, Brus otvara svoj fantastični koncert u Hajd parku istom pesmom. Izvođenje je do te mere silovito da su stanovnici Londona lako mogli poverovati da je opet u toku napad strašnih fau-2 raketa. Ova verzija pesme čini mi se vrlo simboličnom, kao mirenje starih i modernih (iako nije bilo velike generacijske razlike između Stramerovog i Brusovog benda) i možda izmirenje, posle višegodišnjeg kompleksnog odnosa između ljubavi i mržnje, Britanaca i Amera. Očigledno, pankeri i postpankeri odbacili su američki imperijalizam (koji je ipak preživeo) istovremeno obožavajući mitsku Amerikanu, koja je slučajno usput rodila (a da pritom ne možemo da je sumnjičimo za spontani pobačaj) rokenrol lično.

U svakom slučaju, bilo da se radi o supergrupi sa dodele Gremija ili o „I stritu“ (koji je konačno spojio Hoboken, Nju Džersi i Ladbrouk Grouv), svi se slažu, naročito oni koji su bili na antologijskom koncertu u pariskom „Palasu“ 20. februara 1980, da je kopija verna originalu. Što će reći da sviraju sa podjednakim zanosom, istom energijom, jednakim žarom.

Ako malo bolje razmislimo, to i nije tako čudno: i jedni i drugi govore istim jezikom. Brus je obožavao Stramera, a ovaj mu je uzvraćao podjednakom merom. I taman mi zamerili kako ga isuviše često pominjem (Brus ovo... Brus ono... što priznajem sa najvećim zadovoljstvom), podsetimo mlade naraštaje kako je glavni „klešer“ govorio o Šefu 1995: „Brus je genijalan... Pustite njegovu muziku u tmurno i kišovito englesko jutro (francusko, švedsko, italijansko, nemačko itd. – prim. aut.), kada vam je potrebno malo inspiracije i dokaza da svet još uvek postoji. Neko pusti ’Racing in the Streets’ i, odjednom, život ponovo ima smisla, život nastavlja da teče dalje kao na filmu.“

Kada se Brus prvi put pojavio na čuvenom Glastonberiju 2009, započeo je nastup solažom iz obrade „Coma Girl“, pesme inspirisane upravo ovim festivalom koju je Stramer napisao za svoje „Meskalerose“. Ovih par gorenavedenih redova, odlomaka iz ostrašćenog pisma upućenog britanskom dokumentaristi, dokazuju bar jedno: ova dvojica bila su na istoj talasnoj dužini. Transatlantski blood brothers, kao bliži ili dalji rođaci koji nisu imali potrebu da se rode na istom kontinentu.

Ali vratimo se na februar 1980. kada smo se, uzbuđeni kao buve u čarapi, spremali da dočekamo „Kleš“ u „Palasu“ za specijalno izdanje Korusa. U „Palasu“, najboljoj rok sali tog vremena, ako uzmemo u obzir da su rok i prestupništvo stvoreni jedno za drugo. Sala je bila utoliko pogodnija što je, za tu turneju pod nazivom „Šesnaest tona“, grupa insistirala da ne svira u salama sa više od 2.000 mesta kako bi imala što bolji kontakt sa publikom. Publika je time bila vrlo zadovoljna i bez zadrške je izražavala oduševljenje ovom hvale vrednom brigom da ne nastane gužva. Kao rezultat, atmosfera u koncertnim salama bivala je dovedena do usijanja i na sve strane su se mogle videti pogo šutke. Prilično uskomešan i pomalo zastrašujuć prizor. Svakako vrlo zabavan.

Moram priznati da sam se ja tog dana kiselo smejao. Upravo su me sa celom ekipom bili izbacili iz Carskog teatra, gde smo godinu i po pre toga snimali koncerte za Korus. Previše masovnog uništavanja koje se ponavljalo. Tadašnji javni servis bio je potpuno bespomoćan naspram tih brutalnih izliva mladalačkih nagona i optuživali su me da ne samo što nisam pokušavao da ih umirim nego sam još i dolivao ulje na vatru radije prikazujući „Divou“ nego Iva Diteja. Dakle, zbogom, Carski teatru i izanđali komforu, zbogom, Školo za fanove, sipljivo obezbeđenje i fantastične tehničke instalacije. I dobro došli u „Palas“, klub koji je ugošćavao parisku elitu u potrazi za seksom, drogom i rokenrolom.

Što se komešanja tiče, sa „Klešom“ ono dostiže vrhunac ovog žanra, iako je prilično drugačije od uobičajenog komešanja džet-seta, gde se trebalo probijati između Grejs Džouns, Iva Muruzija, Frederika Miterana, Stefani de Monako, Iva Sen Lorana, Endija Vorhola, pariskog vojvode, Alis Saprič, Alena Pakadija, Tjerija le Lirona, Mika Džegera i drugih. Nirvana za nejmdropere i starfakere, a bog mi je svedok da su se ovi tada masovno množili i često mešali.

Dakle, tog 27. februara ’80, pomahnitala, naelektrisana gomila opsedala je satima ulaz u disko-hram. Gomila koja je kao zapeta puška čekala da „zaljulja kazbu“ i sve ostalo. Moram da napomenem da smo čitavu zimu neprestano preslušavali London Calling, pravi „instant-klasik“, kako se to kaže, koji je odmah proglašen remek-delom, album zahvaljujući kojem je „Kleš“, do tada jedan od najvećih pank bendova, postao glavni pank bend.

Uzalud gomila drugih kvalitetnih albuma: svi su bili u senci ovoga, koji kao da je, pored svojih osnovnih kvaliteta, odražavao i zvuk epohe. Možemo se truditi do mile volje da sve racionalno objasnimo, da ističemo sklad čitavog albuma, kvalitet pesama, odličnu produkciju. Glavni adut albuma London Calling, još očigledniji sa današnje tačke gledišta, jeste, kao i kod svih albuma koji su bili zvezde vodilje na nebu roka, taj što je u njemu sadržan jedan od ključnih trenutaka svetske istorije. Engleska u doba Margaret Tačer, brutalne, cinične, nepravične, ledeno liberalne. Godinu dana po njenom dolasku u Dauning strit 10 i godinu dana pre sramnog štrajka glađu članova IRA-e. I naspram te verzije Čelične Device, Iron Maiden na engleskom, i čuvene srednjovekovne sprave za mučenje, koju je ovekovečio jedan italijanski režiser horora 1963, proporcionalno srazmerna reakcija čitave engleske umetničke scene, pre svega muzičke, koju je, poput napada husara, predvodila četvorka iz „Kleša“.

Bilo je tu svega: pankerske energije, brutalnog i rafiniranog zvuka, težine reči, šokantnih melodija, primesa regea, rokabilija, džeza, kantrija, političke angažovanosti (pre svega Stramerove, koji je bio kao neki super Manu Čao pre vremena, dok su preostala trojica bila nešto primerenija u svojoj pobuni), stava, stila, arogancije („Jedina bitna grupa“ razmetljivo je tvrdila nalepnica na omotu), daba, koji je uvek bio tu negde, i naravno, koncerata koji su podsećali na pobune. Sve u svemu, ta zima ’79/’80. protekla je sasvim u znaku „Kleša“, kao što će sledeća biti u znaku Koliša2 i njegove kandidature na predsedničkim izborima.

Snimao sam toliko nastupa, ali bio sam siguran da ću od ovog dobiti šizofreniju, oprostite na ovom neumesnom izrazu. Jedno je bilo dovući ih da pred kamerama sviraju za Korus, a sasvim drugo snimiti ih, i bio sam rastrzan između osećanja fana koji prisustvuje antologijskom koncertu i brige izvršnog producenta, zaduženog da najpre snima u prihvatljivim uslovima, a onda da iz toga izvuče četrdeset kvalitetnih minuta za emisiju. Očigledno, iako je koncert u „Palasu“ bio organizovan za i zbog emisije, „Klešova“ publika nije za to mnogo marila, izražavajući radost i oduševljenje ushićeno udarajući, naočigled muzičara koje je to zabavljalo, po obezbeđenju koje je čuvalo krhke kamere na čelu bine, po samim kamerama i, u zanosu, po kamermanima i njihovim asistentima. Iako sam bio skrhan huliganskim prizorom i uništavanjem opreme – i znao da ću po ko zna koji put morati da smišljam opravdanje za administraciju sa televizije – nisam mogao da se otrgnem osećaju da to prosto treba da bude tako.

Kad se približavaš vulkanskom krateru, ne ide da se žališ na vrućinu.

Ono opčinjavajuće u vezi sa „Klešom“ jeste to suptilno doziranje prefinjenosti – imali su nešto dendijevsko u sebi – i sirove energije, ali i dalje potisnute, i dalje suzdržane. Bilo je zabavno posmatrati groznicu koja ih je pratila ukorak, kao lagani dašak vetra panike koji je duvao i usmeravao glave u kom pravcu da se okreću. Opštu paniku je sve vreme brižljivo kontrolisala osoba za koju niko nije bio siguran koja joj je uloga (organizator turneje? lični asistent? menadžer?), izvesni Kosmo Vinil, koji je uspevao da privuče pažnju na sebe, uprkos prisustvu ove četvorke čiji je ego u to doba bio napumpan kao balon za letenje. Kosmo je bio pomalo naporan i arogantan, kao što to Englezi ponekad umeju, sušta suprotnost Strameru, prijatnom i srdačnom, u podjednakoj meri rezervisanom iza scene koliko je bivao žestok za vreme nastupa. Kad ga vidite kako iskače na čelo bine, razjaren, odmah vam je jasno šta znači izraz „nahuškati kerove“.

Verovatno ste već shvatili da bih najpre o Strameru želeo da napišem koju, jer – Stramer je imao stila. Tako je, na primer, bio u stanju da do unedogled raspravlja sa onom napasti od Džonija Rotena, koji nije propuštao priliku da „Klešu“ uzme meru (a pravoverni pankeri ne vole baš mnogo krojače) iz do dana današnjeg nepoznatih razloga. Ali Stramer se nije mnogo na to obazirao izjavljujući, naprotiv, kako je Pokvareni veliki pesnik, a pesnicima se sve prašta.

A da li je „Klešu“ nešto trebalo oprostiti? Sećam se da sam ga to pitao negde između probe i početka koncerta u pretrpanoj loži „Palasa“. Grupu je na turneji pratio čitav karavan koji su sačinjavali ortaci, tehničari i paraziti, kao što uvek i biva sa grupama, naročito sa takvom aurom. Čak se pričalo da je Stramer išao i korak dalje, da je primao u svoju hotelsku sobu svaku i svakog kojima je to moglo biti od pomoći. Ne da bi ih povalio, u stilu „Led cepelina“, već iz čistog čovekoljublja, što bi, ako je legenda tačna, samo bio razlog više da mu se divimo.

Nešto što bi im trebalo oprostiti? Pitanje mu je izmamilo osmeh, jedan kosi smešak, blago stalonijevski. Šta tačno hoću da kažem? Braneći se ćutanjem (napokon, smatrao sam ova pitanja prihvatljivim iako ih nisam lično ja postavljao, obuzet slepim obožavanjem grupe), rizikovao sam da smekšam hodajući po jajima (i to prepeličjim).

Pa, priča se kako je njihova sistematična pobuna postala pomalo konformistička i predvidiva, mnogo manje suptilna i mnogo više manihejska, crno-bela. Naravno, još smo bili svetlosnim godinama daleko od budućeg globalnog pravovernog stava koji zagovara, na primer, „U2“, perjanica ovog žanra, ali treba na vreme voditi računa! Osim toga, nastavio sam, priča se da ih trenutna mitologizacija grupe (vrlo lepa knjiga crno-belih fotografija Peni Smit, koja je pored toga bila i autor čuvene fotografije za omot London Calling) spušta na nivo uniženog rok establišmenta u tolikoj meri da se, i dalje na osnovu onoga što se priča, mogu smatrati novim „Rolingstonsima“.

U grubim crtama – nemam nigde ovo napismeno, budući da se razgovor vodio u hodniku, nije bio u pitanju intervju – Stramer je branio sebe i bend govoreći da nema razloga za brigu ovakve vrste. Prvo, uopšte nisu imali u planu da postanu novi „Rolingstonsi“, jer „Stonse“ na tim prostorima više niko nije doživljavao kao kotrljajuće kamenje, već kao grumenčiće zlata koji žive pod staklenim zvonom, bogate rentijere koji zadovoljno predu odsečeni od stvarnosti, od stvarnog života. Što se tiče knjige Peni Smit, to je lično njena knjiga, nastala pre nego što se „Kleš“ proslavio (što je bilo sasvim tačno), a mora se priznati i da bavljenje rokenrolom, hteli ne hteli, samo po sebi nosi određenu dozu glamura. Bili su zapravo polaskani što su joj poslužili kao inspiracija, i knjiga je bila odraz onoga što oni jesu, njihove svakodnevice. Rokenrola.

Konačno, što se tiče društvene angažovanosti, Stramer je sažeo svoj stav deklarišući se kao „socijalista“ spreman za borbu, ali paradoksalno za jednog bivšeg pankera, bez nasilja, protiv unapred uspostavljenog poretka i nepravdi koje su takav poredak pratile. Menjati način života, odbijati poslušnost, podučavati, biti kadar upravljati svojim životom a ne trpeti ga, poštovati volju naroda itd., sve u duhu socijalizma, ali na vrlo lucidan način, priznajući sa stidom devijacije socijalističke doktrine u Sovjetskom Savezu, Kini i Kambodži, da ne nabrajamo dalje.

Ukratko, šetkali smo se kroz hodnike „Palasa“ ispunjene grajom, pričajući o suštinskim i onim laganijim temama, naročito o filmu Rude boy, doku-fikciji režisera Džeka Hazana koja samo što se nije pojavila u bioskopima i na koju nije baš blagonaklono gledao, ali koja će uprkos svemu ostati dragoceno svedočenje o „Klešovoj“ scenskoj energiji.

Iste večeri smo imali i blistavu demonstraciju te energije, u tolikoj meri da smo ostali zaprepašćeni – stvarno se tome nismo nadali – usled divljenja i zahvalnosti za nalet energije i želje da se pobijemo. Osećaj kakav imate posle velikih koncerata, na koje uspomena ostaje zauvek utisnuta... usijanim gvožđem.

Naravno.

Bilo je to 27. februara 1980. godine.

A night to remember,3 što kažu.

1 Francuska autorka, kompozitorka i pevačica, višestruka dobitnica nagrade „Muzičkih pobednika“ (Victoires de la musique).

2 Čuveni francuski komičar koji je naročito ismevao politiku i političare.

3 Noć za pamćenje.

Oceni 5