Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”  (1)
Bbolja 04 S

Dani muzike i socijalizma: Edvard Kardelj, Jovanka Broz i drug Tito u novogodišnjem raspoloženju

Photo: Lična arhiva/P.L.

Dobro jutro, džezeri!

Uvodnik za knjigu “Bolja prošlost”: Lov na estradne veštice, već decenijama, jedan je od popularnijih hobija ovdašnje javnosti, željne trofeja koji postaju važan poen u svakoj lovačkoj biografiji. Iskustvo nas uči da pravog povoda ne mora da bude: jednom je to „lako bogaćenje", drugi put „utaja poreza", ponekad „srozavanje umetničkog nivoa" i „širenje kiča", a najčešće dobrodošao skandal koji dokazuje da su estradni radnici - zabavnjaci, narodnjaci, rokeri i svi usputni pratioci - nužno zlo koje valja što pre iskoreniti. Još od prvih dana pobede socijalizma u nas, pod posebnom paskom nadležnih, potisnuti su na društvenu marginu: večito su bili sumnjivi elementi, potencijalni neprijatelji progresa i čovečanstva, uvek savršene žrtve koje su ćutale da bi preživele. Scenario se ni kasnije nije menjao: slikani su kao jevtini zabavljači, generalno tupavi, neobrazovani, gramzivi, zločesti i bezosećajni, spremni da se prodaju za tezgu, svakom slušaocu i svakoj državi. Mediji su živeli od njihovih izjava, intervjua i prepucavanja; kad je bilo potrebno, sami su pleli priče, dodavali verbalne aplikacije, pospešivali požar u kome smo svi zajedno goreli.

Kao javne ličnosti, polako su ulazili u politiku, stalno se pravdajući kako ih ne interesuje ništa osim muzike. Na licu mesta osetili su sladak ukus vlasti i moći, verovali da su makar malo povlašćeni, sve dok na svojoj koži nisu primetili ožiljke od borbi za slavu i popularnost. Onda ih je i publika odbacila i zaboravila, ostavivši ih da u nostalgičnoj usamljenosti ližu rane i meditiraju o boljoj prošlosti. Neki još tu sudbinu nisu doživeli, verujući da su izuzeci kojima je proviđenje dalo sveti zadatak da usreće narod.

Sa konkursa kafanskih pevačica u Beogradu 1939: Slavica, Ankica, Stana i Zorana

Svi zajedno: nekadašnje i sadašnje zvezde, zaljubljenici džeza, narodnjački majstori iz kafana, šlageraši, ljuti i gnevni rokeri, sentimentalni zabavnjaci, odmereni kompozitori, proračunati producenti i pomahnitali menadžeri - ispisivali su estradnu istoriju ove zemlje, koliko su znali i umeli, nadajući se da sve baš nije bilo uzalud i da će se negde, nekad, čuti zvuk melodije uz koju je nacija uzdisala ili plakala. Njima je posvećena ova i iduća knjiga.

BI-BAP U VENAMA 

Muzički urednici nosili su šmajsere. A Lajonel Hempton svirao je bezobrazno. „Uh.... ah... mmmm... eh" nije zvučalo ni ruski, ni komunistički, ni partizanski. Zvučalo je američki.

Deca džeza bila su u šoku! Pa svirali su ovu „amerikanijadu" ipre rata iza vreme rata! Dok su Jugoslavijom treštale ofanzive, u Beogradu je treštalo „Šareno popodne" sa orkestrom Fridriha Majera, nemačkim džez-pevačima i prvim improvizacijama.

I partizani su voleli džez. A sad šmajseri i skidanje s radija.  „Nafta", „Šimpa", Kraljić, Spasa, „Mačor", Kotlić, Bubiša i ostala ekipa, nisu zaboravili Fridriha Majera dok je nova vlast raščišćavala sa tradicijom, makar i američkom. Trebalo je izdržati.

Džez-internacionalizam brzo je probio nacionalne granice samoupravne Jugoslavije. Veliko istorijsko NE bilo je veliko istorijsko DA džezu u nas. Nekoliko godina čuvani u rezervatu, prisiljeni da slušaju „Tjamnoju noć" i prerade „Konjuh planinom", prvi džezeri puštali su srcu na volju. Nije odolela ni jedna Ela Ficdžerald.  One-two, one-two-three, yeah!

Saksofon je bio slobodan, bubanj je bio slobodan, truba je bih slobodna, sve je bilo slobodno i ludo! Sve se moglo i sve je bilo dopušteno! Svetu je trebalo pokazati zube, zube koji su pevali! Bolja prošlost mogla je da počne!

Drugovi Djuk Elington i Lajonel Hempton nisu učestvovali u NOB-u, što im je, docnije, kad je jugoslovenska revolucija pobedila, grdno zamereno. Bez obzira na savezništvo u borbi protiv fašizma, Amerika je još i onda ličila na zločestu kurvu koja se ne libi da zadigne suknju i primamljivim adutima vabi naivno seljaštvo i poštenu inteligenciju. Otud je i bilo mogućno da se, u tek oslobođenoj Jugoslaviji, na svaku vrstu muzike koja nije na liniji ruskih popevki, partizanskih marševa i, eventualno, tradicionalnih narodnih pesama, prethodno očišćenih od ideoloških nastranosti - gleda kao na vrlo opasnog neprijatelja koji samo vreba trenutak da preko lakih nota i žestokih ritmova sruši narodni režim i ponovo u praksu uvede mrsku diktaturu buržoazije.

Trombonska sudbina: Predrag Grof Stefanović, Dušan Kavaja, Milan Kotlić i Časlav Cale Stefanović

Ulogu današnje građanske desnice u ono vreme imao je - džez. Partijske kadrove nije u progresivnost ove muzike mogao da uveri nijedan pedantno podnet dokaz: ni da džez, uglavnom, izvode crnci, koji su u Americi potlačena klasa, ni da se ti isti crnci bore protiv kapitalizma, zahtevajući jednakost i pravo glasa. Ništa. Na svaku od činjenica, zvaničnici su imali na raspolaganju nekoliko lucidnih pitanja: „Ako su crnci stvarno potlačeni, zašto je džez tako vesela muzika?", ili „Zašto se kroz tekstove ne bore za svetsku socijalističku revoluciju?".  Ako ni ovo ne bi bilo dovoljno da izvesni elementi odustanu od zagovaranja američke propagande, sledilo bi pitanje za nokaut: „Zbog čega američki džezisti nisu javno podržali pravednu borbu naroda Jugoslavije protiv fašizma?". Kako nije bilo mogućno naći pisani, muzički trag da je, recimo, Džudi Garland pevala o Sremskom frontu, bezbednost i zdrav razum su nalagali da je pametnije uživati u novokomponovanim, revolucionarnim stihovima i notama, u kojima se slavio Sovjetski Savez, sa svojom, naravno, herojskom Crvenom armijom i onim vođom sa čuvenim brkovima.

Čitav život - muzika: Darko Kraljić„Oj Staljine, za te narod pita

ti si našeg školovao Tita.

Oj Staljine, zdravo, zdravo,

sve što radiš imaš pravo.

Kod Staljina samo pravda važi,

to je ono što svakoga snaži.

Staljin nam je dika u Rusiji,

a drug Tito u Jugoslaviji" 1

 

Ili:

 

„Kompartijo, mirisavo cv'jeće

cio narod za tobom se kreće.

Kompartijo, ruka ti je sveta,

ti si vođa narodnog pokreta.

Komunisti, živjela vam ruka,

vi ste narod izbavili muka.

Ko ne žali mladu krv da lije

taj je prvi do slavne Partije.

Što Partija pred sve borce stavi,

svaki od njih hoće da ostvari.

Komunisti daju primer svima,

kako da se bore s krvnicima" 2

1) „Pjesme NOB", str. 12; „Stvaranje" (sv. 11-12. novembar-decembar 1948, Cetinje)

2) „Narodne pjesme borbe i oslobođenja", str. 27

Ali, fanatike džeza - neke od njih još u partizanskim uniformama - ništa nije moglo da zaustavi. Još za vreme okupacije, u Beogradu, u kome se organizovao kakav-takav život i gde su, ipak, izlazile novine, postojao radio, radile kafane, pozorišta, organizovane priredbe, po nekim stanovima tajno se slušao - džez! Rade Milivojević, poznatiji pod nadimkom „Nafta", jedan od prvih džez bubnjara ove zemlje, priča da su se od 1941. do 1943. on i njegovi drugovi „okupljali po kućama i najudaljenijim sobama preslušavali džez ploče, sačuvane još od pre rata". Strah da ih ne čuju nemačke patrole ili da ih ne provale provokatori (,,i za manje stvari se gubila glava"), ipak je morao da ustupi mesto želji da se još jednom čuju Luj Armstrong ili „Mils Braders."

Amerikanci s ruskim titlom

Milivojević je muzikom počeo da se bavi još pre rata. Svirao je, kao klinac, violinu, a 1943. upisao muzičku školu „Stanković". Tek što se, kako kaže „razmahao", počela su saveznička bombardovanja, i on je dobrovoljno, na ličnu inicijativu, tad već omladinac, krenuo u partizane. Od violine se ni u uniformi nije odvajao: kad je noću bio mlađi dežurni, muzikom je ujutru budio svoje ratne drugove, koji su, oduševljeni što u pauzi između borbi mogu makar za trenutak da se vrate u civilni život, od njega zahtevali da bude večiti dežurni. Milivojević je morao da odbije spontani zahtev, vojničkih masa: ponekad je, valjda, trebalo noću i da se spava!  

Beograd, maja 1988: Rade Milivojević - Nafta, u ime bolje prošlostiČim je Beograd oslobođen, Rade je stigao u svoj rodni grad. Bio je 24. ili 25. oktobar 1944. U vazduhu se još osećao svež miris baruta, dok su građani i dalje grlili i ljubili sve što je nosilo uniformu s crvenom petokrakom.

 „Tog dana prođem ja pored bioskopa „Avala". Na ulazu neke ogromne merdevine, a na njima veliki komad pakpapira na kome nešto piše na ruskom. Prepoznam da reklamiraju neki film, vidim da piše „Serenada"... Joj, daj da vidim konačno neki ruski film, posle tolikih godina. Dosadili nam oni nemački i italijanski sa marševima. Ulaz je, naravno, bio besplatan i kad se sala napunila, i kad se ono malo svetla ugasilo - odjednom se zatrese zgrada. Samo čuješ „Tu-tu-tu-tu", k'o zemljotres. A, ono, ruski kompresor koji daje struju, imao je valjda 300 konjskih snaga, sve drhti pod njim. Pojavi se konačno i slika na platnu, čuje se neka lepa muzika, strašno prijatna. Interesantno, pomislim, da i Rusi prave ovakvu muziku. Ali, kažem sebi, normalno, nisam ništa slušao od njih tolike godine, i oni su postali napredni... Međutim, nikako da proniknem u ruski koren te muzike: ničeg ruskog u njoj nema! Kad, odjednom, sa ekrana dreknuše: ,,Hey, you! Watch out!". Amerikanci! Američki film s ruskim titlom! U sali oduševljenje! Šok! Ja sam se dig'o sa stolice i u polučučećem stavu odgledao čitav film! Vikao sam, drao se, urlikao, plakao, pevao... jao ljudi, filma! Pa, džez muzika! Taj film, „Serenada u dolini sunca" definitivno me je opredelio da se posvetim džez muzici, ali mi ni do danas nije jasno otkud ruski titlovi na američkom filmu, i otkud on u Beogradu 1944. godine..."

 „Završi se rat, opšta nemaština. Ničeg nije bilo od tehničke robe, nisi im'o gde da kupiš čekić, testeru ili klešta. Važno je samo bilo imati drva, da se nešto naloži, da bude toplo, jer su bile neke ludačke zime. Ledene. Od gladi su nas spašavali paketi „UNRE": bilo je u njima slatkiša, cigareta (američkih i engleskih), ćuretine, piletine, krvavice, jaja u prahu, sira u konzervama, žutog jako ukusnog, naravno i slanine... Krenuše onda pomalo igranke. Znao se scenario: prvo je išla recitacija, onda govor političkog komesara i tek na kraju - muzika. Pevale su se partizanske i narodne pesme, i tu i tamo italijanski napevi. Sećam se da su bile popularne pesme „O, Pipo, ti si lud" i „Kraljica polja". Neko vreme proveo sam u Autokomandi gde smo pravili priredbe, a ja vodio hor, orkestar, glumio, pis'o muziku za pozorišne komade. Jednom smo imali komad koji se završava tako što glumac pevuši neku pesmu. Melodiju sam okončao tako da mi zadnji akord bude sekstakord, „šestica". Kad smo bili na generalnoj probi, u Vojnoj bolnici, beše komisija koja nas je slušala i gledala, a u komisiji neko ko se u muziku malo razumeo. ,,E, sve je to u redu, reče mi on, al' onaj kraj ne valja, taj akord ti je mnogo moderan".

Svirka iz 1955: Milan Stojanović (saksofon), Aleksandar Aca Nećak (klavir), Spasa Milutinović (bubanj) i Miloje Grk Đorđević (kontrabas)

„Iz vojske sam demobilisan, i odmah krenuo da sviram po igrankama. Jedne večeri sviramo mi, kad u salu uđoše dvojica u partizanskim uniformama, skočiše na onog svirača pored mene i vidim, hoće da ga vode. „Aman, ljudi, šta vam je" pitam ovu dvojicu. „On je poznati fašista" odbrusiše mi oni dok su se rvali sa ovim muzikantom. Gledam čoveka, prebledeo, kako viče „Ljudi, nisam taj, kakav fašista", i onda poče ubeđivanje. Posle pola sata ispostavi se da su ga ovi iz Bezbednosti - zamenili s nekim drugim, i da su hteli da ga vode na streljanje... Bili su to dani, odmah nakon oslobođenja, kad je svega bilo. Zamalo da se ista stvar desi mom ujaku, lekaru Boži Petkoviću, koji je bio u vezi s partizanima, koji je poznat još od pre rata kao socijalista. Njega takođe „zameniše", al' srećom se - na tom praznom placu kraj njegove kuće, gde su hteli da ga streljaju - našao neki major koji je Božu poznavao. „Je li, bre, Božo, gde ćeš" pita on mog ujaka. „Otkud znam. Vode me negde". „Gde ga vodite" opet će major. „Na streljanje" rekoše mirno vojnici. „Koga, bre? Je l' znate da je to čuveni doktor Boža Petković?" „Izvinite, druže majore, mi mislili..." počeše da se pravdaju vojnici i pustiše Božu. Takvo je vreme bilo. Nezgodno".

Neponovljiva mladost: Milan Stojanović, Bora Roković, Mihailo Živanović i Vojkan Đonović

„Polako su proradile kulturne ustanove, između ostalih i Američka čitaonica. Mogli ste tamo da nabavite knjige, šapirografisana obaveštenja, neke vesti, pa je, ponekad, mogla da se nađe i američka ploča (recimo, muzika iz filma „Snežana i sedam patuljaka"), čak i džez albumi. Jednom sam imao sreće. Odem tamo, objasnim čoveku da sam muzičar i da mi zbog posla treba neka džez ploča koju bih da pozajmim. Čovek se smiluje i da mi skroz novu ploču na 78 obrtaja. Ploča se zvala, još se sećam, „Flying Home" i bila je džem-sešn na kome su svirali Roj Eldridž, Sidni Katlet, Džek Tajgerden, Oskar Petiford, Tedi Vilson, Kolman Houkins, sve najveće marke džeza. Okupio ih je vibrafonista Lajonel Hempton, samo za tu priliku. Prigrlio sam ploču i zajedno s drugovima s kojima sam svirao i koji su me čekali, krenemo da čujemo ploču. Ali, gde da čujemo? Stvarno, gde, kad niko od nas nema gramofon. Ne vredi! Setim se da u Zemunu otac jednog mog poznanika drži ringišpil i da on ima gramofon odakle pušta ploče građanstvu. Krenemo u Zemun peške: nema ni autobusa, ni tramvaja. Stižemo mi, i iz daljine čujemo onu rusku pesmu „Tjomnaja noć" iz čuvenog filma „Dva borca". To je bila jedina ploča koju je ovaj ringišpildžija imao i nju je stalno vrteo. Kažemo njegovom sinu o čemu se radi, a on nas savetuje da oca moramo da zagovaramo dok on ne pusti ploču, jer otac neće da pristane da svira američka muzika: plaši se. Mali uzme ploču, stavi je na gramofon, a na nesreću, onaj Lajonel Hempton ima neki manir da dok svira stalno nešto hukće „uh... ah... uh... mmmm... eh". Za ono vreme - čista pornografija! Dahtanje. Seks. Stari čuo to erotsko mrmljanje, prepoznao američku muziku i - pobesneo. „Majku vam..." poče on da psuje, a mi ga smirujemo. On krenuo da se bije, nas nekoliko se s njim otimamo, a drugi slušaju muziku, k'o da su u sedmom nebu. Ja viknem: „Ej, bre, dođite vi malo ovamo, da ja malo slušam". Tako smo na smenu slušali ploču i tukli se sa matorim... Kad je Lajonel Hemptom bio u Beogradu, pričao sam mu ovu priču i čovek prosto nije mogao da poveruje da je baš tako nešto moglo da se desi u to posleratno vreme..."

Udar ideoloških vetrova

Beograd, koji je u to doba imao oko 250.000 duša, nošen poletom obnove, odjednom se pretvorio u grad muzike. Predrag Ivanović „Šimpa", čovek koji je pedesetih i šezdesetih godina sa svojim kvartetom ispisao nove stranice jugoslovenske muzike, seća se da su 1945. i 1946. glavnim gradom harali veliki orkestri tipa ,,Utjesov", „Strna" i „Beograd". Istovremeno, radili su i orkestri u neobično popularnim školama igranja, jer je ples bio jasno definisana revolucionarna kategorija i zgodan način da se mladež ondašnjeg vremena drži na okupu.

Na dočeku nove, 1952. godine u francuskoj ambasadi u Beogradu: Bora Roković, Spasa Milutinović, Predrag Ivanović, Mladen Guteša, Vojkan Đonović, Milan Stojanović

U školi igranja kod čika Jove, iznad današnjeg „Lotos" bara, svirali su Cale Stefanović, Duško Radetić, braća Rade i Mile Đorđević, Sveta Jakovljević, Žikica Popović, a u konkurentskim obrazovnim ustanovama za igru pojavljivali su se Aca Nećak i Vojkan Đonović. Školu igranja držao je i stari Raša Milutinović, otac Spase Milutinovića, docnije jedne od poznatijih figura posleratne beogradske muzičke scene. Već tad je mladi i perspektivni Vojislav „Bubiša" Simić spremao veliki džez orkestar koji je nazvao „Dinamo", i koji je bio ambiciozno zamišljen i dosledno realizovan, sa pet saksofona, četiri trube, četiri trombona i četiri ritma. Svirači su uglavnom bili studenti; profesionalaca koji su živeli od muzike gotovo da u „Dinamu" nije bilo.

Ali, ni Predrag Ivanović nije bio samo muzički posmatrač. Rođen 1930. godine, za vreme rata počeo je da svira klavir i u dvorištu kuće u kojoj je stanovao osnovao malo amatersko pozorište. Sav prihod od ulaznica slao je Crvenom krstu koji mu je uzvratio, objavivši negde 1943. Ivanovićevu sliku u svom internom listu. Taj novac Crveni krst je koristio za pomoć ratnim zarobljenicima, logorašima. U svom ličnom pozorištu Predrag je bio i glumac i harmonikaš, ali inficiran džezom koji je tokom okupacije slušao na stranim radio stanicama, već se zanosio mišlju o muzičkoj karijeri. Kao klinac, tokom ratnih godina u Beogradu, odlazio je redovno na muzičku priredbu „Šareno popodne" i tu slušao džez sastave u kojima su svirali Bobi Guteša, Bora Simić i Ilija Genić. Te priredbe su organizovane za naše ljude, ali se dešavalo da ih posmatraju i Nemci: nekad ih je bilo desetak, nekad samo jedan ili dvojica, ponekad nijedan. U „Šarenom popodnevu", publici se, kao debitant, pevačica, predstavila devojčica Mira Čohadžić, danas iskusni televizijski vuk koji je davno digao ruke od pesme.

Triling za improvizaciju: Predrag Ivanović, Bora Roković, Milan Stojanović (1952)

Posle bombardovanja Beograda 18. maja 1944. Ivanović beži u Sopot gde je dočekao i video prve partizane. Po već ustaljenom scenariju, odmah se u Sopotu organizovala igranka, a „Šimpa" je sa svojom harmonikom bio jedna od medijskih zvezda. Čim se po oslobođenju vratio u Beograd, Ivanović je čvrsto odlučio da se bavi muzikom. Nije znao da li će se odlučiti za klavir, harmoniku ili trubu, ali je znao da je brak s nekim instrumentom neminovan. Mada po radnjama gotovo ništa nije moglo da se kupi - za čekić se davao i konj i kraljevstvo - prodavnice muzičkih instrumenata bile su pune. Tad je, prvi put u životu, „Šimpa" video kako izgleda saksofon, a kako truba. Ovom bogatom izboru muzičke robe doprineli su i članovi nekakve Filharmonije iz Trsta koji su, odmah nakon rata, gostovali u Beogradu, i u trenucima ludila, bez vidljivih razloga, prodavali svoje instrumente budzašto.

„Izvesni kompozitor Lazić, koji je pravio pesme u stilu mađarskih romansi, imao je u Knez-Mihailovoj ulici svoju muzičku radnju sve do 1948. kad je donet zakon da se ukida privatni sektor. Kod Lazića su mogli da se kupe instrumenti, štampao je šlagere, imao note. Da bih kupio trubu koju sam ošacovao kod Lazića, nešto sam para pozajmio, i prodao radio na Kalenićevom buvljaku. Nisam imao pojma kako se svira truba, ali, pošto sam učio klavir i svirao harmoniku, učinilo mi se da je sve to isto: bože moj, muzika je muzika. Mesec dana sam bez prestanka svirao kod kuće, pokušavao nešto da naučim. Jednog dana, neko mi lupa na vrata. „Ko svira trubu" pita neki čovek, i ja misim da je to komšija kome smeta moja muzika. „Ja" isprsim se odvažno. „Izvinite, ja sam profesor na Muzičkoj akademiji, pa ako možete da dođete kod nas, jer trubača nemamo ni za lek, a pravimo orkestar..."

Prvi orkestar u kome je Ivanović javno zasvirao nije imao ime: bili su tu Saša Šandorov (pokojni direktor „Beobanke"), Miša Milutinović i Časlav Stojanović (violinisti) i još dvojica muzičara. Kad je Beograd definitivno postao muzički grad u kome se nalazilo bar desetak mesta za svirku i igranke i gde su mnoga preduzeća organizovala drugarske večeri uz obaveznu muziku, „Šimpa" postaje član orkestra „Fis-dur" koji je u to doba važio za značajan džez sastav. Radili su igranke na „Zvezdi" i u „Lazarcu", odrađivali drugarske večeri na kojima se malo pevalo, malo igralo i prilično govorilo o definitivnom dolasku komunizma koji će svakog lojalnog građanina učiniti besprekorno srećnim.

(Nastaviće se) 

 

Oceni 5