Dobro jutro i ne idem nikuda

ruke ti pripovedaju san o moru. o suvoj zemlji koja doziva pšenicu i grobove. dok sanjam taj pejzaž, pod okom tirkizna obala nuna brodove. privija ih na grudi poput najnežnije bake što šapuće „brzo će se mama vratiti. otišla je do prodavnice.” tvoji prsti su po koži izvezli kartu sveta. mapa ne otkriva gde je zakopano blago. na legendi su ispisane reči „jednom ćeš stići kući”. lica kojih se ne sećam molim da se vrate. i ona se vraćaju. kroz tvoj glas. naličje im nosi tvoj lik. čulo dodira oživljava šakama koje si mi utkao u prste. kad zamišljam čula, uvek postoje u interakciji sa nečim. nalik na neplivača što se davi u agoniji i onda iznenada ščepa gumu za spasavanje. jastuk noću oslikava putanje po licu. kružnice i polumesec za koje ću kasnije saznati da se zovu „arabeske”. i poželeću da prvu zbirku pesama nazovem „arabeska”. nad čelom niču plodovi mediteranskog voća. od njihovih cvetova pravim čajeve i ispijamo ih dok se grlimo ispod ćebeta. belim kao čitulja iz zastarelih umrlica. ne beljim od tvoje kože. udišem te kao leto među palmama sredozemlja. i upijam toplinom poslastičarnica čija melanholija preplavljuje dok ih posmatram zaključane. sa svetlucavim jelkama i ćelavim deda mrazom. žmuriš na svakoj stranici romana čije redove gutam halapljivo. kao što zemljoradnik guta vruć hleb, izgladneo zbog rada na njivi. uspavan pogled priziva granje. i stene čiji oštri rubovi pripadaju drugom vremenu. tada sam iz sna još uvek mogao da te probudim pogledom. bez ijednog pokreta. crvene beonjače bi progledale iz najdubljeg sna, poručujući „nisu toliko moćni čarobnjaci iz zemlje snova” i obojica bismo se osmehnuli. istovremeno. poput violinista koji bespogovorno prate zamahe dirigenta. „dobro jutro. i ne idem nikuda”.