Dogodio se narod, dogodio se Ustav, dogodio se zajam

Bisenija i Slavko Nedeljković, Beograd, autori pisma su prosvetni radnici u penziji (21. 5. 1989)
Preko moga lista „Politike”, koju čitam 65 godina, javljam da ću pokloniti hiljadu dolara – bespovratno – za zajam koji raspisuje Republika Srbija. Verujem da će rodoljubivi narod učiniti sve da se naša republika preporodi. Podsećam na jedan primer iz istorije, koji nam je svima poznat još iz škole: posle poraza koji je doživela Francuska od Pruske, vlada je apelovala da narod pomogne opustošenu zemlju. Francuzi su listom pomagali, pa su žene davale i svoje prstenje, zlatne ogrlice i sve što im je bilo najdraže.

Dr Gojko Gojković, Beograd (24. 5. 1989)
Javnost je sa velikim oduševljenjem prihvatila predlog Komisije Predsedništva SR Srbije za privrednu reformu o raspisivanju velikog zajma za brži ekonomski razvoj i privredni prosperitet. To se moglo i očekivati, jer političko rukovodstvo ove republike uživa izuzetno veliko poverenje i podršku svih naših građana, a predlog koji je pre par dana obnarodovan ubrzaće pokretanje novog investicionog ciklusa koji treba da obezbedi uspešniju primenu savremene tržišno orijentisane tehnologije. […]

S obzirom na veliku podršku i brzo reagovanje građana, njihovu spremnost i izraženu želju da učestvuju u realizaciji ove ideje, to je sada velika obaveza i odgovornost nadležnih organa u SR Srbiji, organizacija i institucija da izvrše sve potrebne pripreme za raspisivanje zajma i da akcija otpočne čim pre. S tim u vezi potrebno je da se sa formalno-pravne strane i u najkraćem mogućem roku regulišu sva pitanja oko upisa zajma, da se javnost svestrano informiše o svim detaljima ove akcije koja je od šireg društvenog interesa. Tu aktivnost treba proširiti i na naše radnike na privremenom radu u inostranstvu i na strane državljane koje vezuju zavičajne i rodbinske veze, uključujući naše poslovne partnere i druge poslovno zainteresovane subjekte. […]

Dušan Mulina, Herceg-Novi (31. 5. 1989)
Poštovana redakcijo, 25. januara 1989. godine zajedno smo proslavili 85. rođendan. Uvjek ste bili vjesnik i zastupnik progresa i mnogih progresivnih ideja, a na vašim stranicama je, u svakom momentu, bilo mjesta i prostora za patriote i sve one koji streme budućnosti i progresu.

Čitav svoj život sam proveo radeći i stvarajući. Često sam se sa vaših stranica oduševljavao pregaocima. Akcija zajma preporoda Srbije, koju je ovih dana pokrenulo rukovodstvo SR Srbije na čelu sa Slobodanom Miloševićem, izazvala je nepodjeljeno oduševljenje, interes i pažnju svih dobronamjernih i patriotski opredjeljenih građana Srbije i Jugoslavije. U poodmaklim sam godinama, i svojim aktivnim radom ne mogu dati doprinos velikoj akciji. Zato sam odlučio da se svojom ušteđevinom uključim u akciju budućnosti i bespovratno upišem dve milijarde starih dinara. Ujedno pozivam sve patriote naše lijepe domovine da se uključe u ovu veliku akciju budućnosti. Posebno želim da čestitam hrabrom i pametnom rukovodstvu SR Srbije na čelu sa Slobodanom Miloševićem.

Dragan Ugarčina, Gornji Milanovac (4. 6. 1989)
Predloženi zajam je pravi potez organa SR Srbije. Nalazimo se u krizi godinama, ona je dostigla zabrinjavajuće razmere. Svi smo na neki način doprineli, kumovali, nastanku ekonomske i političke krize. Neko manje neko više, ne samo pojedinci.

Naše podele, nacionalizmi, separatizmi, bolesne ambicije kod kuće i van kuće dovele su do krize u kojoj se nalazimo. Svi smo mi neki samoupravljači, nalazimo se u raznim organima, glasali smo bezbroj puta za planove, programe, za kadrove i drugo. Nismo dovoljno razmišljali, nismo znali, ili smo glasali pod pritiskom nekakvih autoriteta. Pa evo dokle smo dogurali. Neka nam ovo bude velika škola.

Moramo, dakle, biti i samokritični: sasvim je u redu da damo svoj doprinos rešavanju krize. Jedan od načina je i zajam. Treba da damo ko koliko može, zajam po volji i mogućnostima, bez pritisaka, tako je rečeno i tako mora biti. […] Zajam će svakako uspeti jer je pogođena misao većine ljudi. Biće on sigurno i veći od planiranog. Sa njegovim efektima treba lakše i uspešnije da uđemo u 21. vek, u Evropu.

Jovan Tintor, Vogošća kod Sarajeva (10. 6. 1989)
Napokon i moju želju ispuni rukovodstvo SR Srbije, onog trenutka kad se donose odluka za raspisivanje zajma. Iako živim pored Sarajeva, moja razmišljanja su oduvijek bila da je jaka i jedinstvena Srbija uslov jake i jedinstvene Jugoslavije. Sa ovim mojim skromnim doprinosom želim da se bar djelimičmo odužim i mom pokojnom djedu, koji je učestvovao sa srpskim dobrovoljcima u tim teškim danima ratne golgote, stvarajući temelje naše drage Jugoslavije, te davne 1918. godine. Nisam čovjek od olovke, ali sam od zahvalnosti prema svom narodu i otadžbini za koju bih ako treba i svoj život dao. Moj otac Vlado, poljoprivrednik, i ja, samostalni zanatlija, upisaćemo dvije stare milijarde bespovratno. „Domovino, ti si moje blago”. To su riječi mog pokojnog djeda Riste Tintora, koga ubiše ustaše 1941. godine. Te riječi neizbrisivo ostaše u mom srcu i ulijevaju u mene vječni patriotizam, koji hoću i moram prenijeti na pokoljenja koja dolaze. Vječno zahvalan svojoj domovini i srpskom rukovodstvu koje se muški bori za svoj narod, i za sve građane koji žive na teritoriji Srbije.

Krstomir Milenković, Velika Plana (11. 6. 1989)
Ja sam vozač u IPK „Srbija – 10. oktobar” u Velikoj Plani, i prihvatam ideju o raspisivanju zajma za jačanje privrede jedinstvene Srbije i lično želim da učestvujem u tome na taj način što dajem tri moja lična dohotka nepovratno što iznosi 3.000.000 dinara. Ovo činim jer smatram da će ovaj novac da se iskoristi na najbolji način i da ćemo od toga svi u dogledno vreme imati koristi.
Zajam ću da uplatim kada bude i zvanično raspisan i to u određenim ratama, ali na ovaj način sam hteo samo da dam na znanje Predsedništvu SR Srbije i Slobodanu Miloševiću da ovo činim od srca.

Zorka Grbić, Sarajevo (12. 6. 1989)
Oduševljena sam vašom rubrikom „Odjeci i reagovanja”, a u vezi raspisivanja zajma za preporod SR Srbije, i ja se pridružujem dobronamernim građanima cele Jugoslavije i SR Srbije – priložiću jednu milijardu starih dinara. Priložiću zbog toga što verujem rukovodstvu SR Srbije na čelu sa Slobodanom Miloševićem – čovekom koji je prvi u ovoj našoj zemlji Jugoslaviji rekao javno, jasno i glasno, istinu o Kosovu, i koji je sa rukovodstvom SR Srbije ujedinio narod. Upravo zbog svega toga nije ni čudo što je sada najomiljeniji, najpoštovaniji političar i što ga narod ceni i poštuje i što mu veruje. Ne podnose ga oni koji Jguoslaviji ne misle dobro. Na kraju još da napomenem, da sam ogorčena na tekstove u listovima „Vjesnik”, „Danas” i „Delo”, zbog njihovog ciničnog pisanja u vezi sa zajmom za brži ekonomski razvoj Srbije.

Novica Ranđelović, Salcburg (14. 6. 1989)
Život i rad u inostranstvu ne znači i prekid interesovanja za svoju domovinu i zbivanje u njoj. Netačna su mišljenja da gastarbajteri misle samo na sebe i na svoje devize. Mislimo mi i na našu Jugu. Najbolji dokaz za to je prodaja dnevne i nedeljne štampe. Sada moramo dobro poraniti kako ne bismo ostali bez nje, što ranije nije bio slučaj. Prateći redovno Vaš i naš cenjeni list „Politiku”, upoznat sam sa predlogom o raspisivanju dobrovoljnog zajma za preporod SR Srbije. Verujem članovima rukovodstva SR Srbije, jer su se pokazali kao pošteni borci za dobrobit Srbije i svih njenih građana, a, što je najvažnije, i svih građana Jugoslavije. Zato sam voljan da poklonim svojoj Republici Srbiji dve milijarde deviznih dinara. Verujem da će od toga imati i moja nerazvijena opština Babušnica neke koristi. Zato predlažem da vaš i naš list „Politika” izda jedan specijalni dodatak u kome će sve lepo biti objašnjeno – od uslova zajma, pa do toga šta on donosi i kome donosi, a i šta garantuje.

Aleksa Novaković, Sarajevo (15. 6. 1989)
Najbolji odgovor svim zlonamernicima poput „Vjesnikovog” novinara Vjekoslava Krsnika, na njihove prizemne insinuacije „o bijedi koja je natjerala SR Srbiju da raspiše zajam”, daju mnogobrojni građani ne samo u Srbiji, nego i u drugim dijelovima zemlje, masovnim odzivom za ovu akciju. Naravno da Krsniku i njegovim istomišljenicima nije stalo ni do SR Srbije, ni do njenih građana, nego ih valjda neka zloba tjera da govore i pišu besmislice. Pri tom mu nije jasno da i mimo svoje želje postiže upravo suprotan efekat, odnosno da oni koji su se iz bilo kojih razloga dvoumili, potaknuti malicioznim analizama stanja u Srbiji, čvrsto odlučuju da upišu zajam. Jedan od takvih sam i ja. Upisaću onoliko koliko mi to materijalne mogućnosti budu dozvoljavale.

Pošto Krsnikova razbijačka misija sigurno neće narušiti jedinstvo koje je sve očiglednije u SR Srbiji – a to je ono što najviše smeta njemu i njegovim istomišljenicima – preporučio bih mu da se okane ćorava posla. Bolje bi bilo da čitaocima „Vjesnika” objasni kako to da ni oni baš ne uživaju u ekonomskim blagodetima, iako ne žive u „siromašnoj Srbiji”.

Dr Luka Čulić, Mrkonjić Grad (17. 6. 1989)
Upisujem zajam za preporod Srbije i Jugoslavije, 7.000 američkih dolara (devizna ušteđevina od rada u Iranu) i bespovratno jednomjesečnu zaradu. Ovo je moje hvala rukovodstvu Srbije na čelu sa Slobodanom Miloševićem, koje je neni, a i mnogim drugim – raspisivanjem zajma – pružilo mogućnost da vratimo dio duga tome slobodarskom narodu, srpskom narodu koji svakome otvara i daje dušu i srce. […]

Rade Kojadinović, (24. 6. 1989)
Za Srbiju našu napaćenu i bolju sreću, budućnost njenu, darovaću sto ’dojčes’ maraka nek je više svetla nego mraka.

Nikola i Mica Stefanović, Pariz (27. 6. 1989)
Čim je školski raspust počeo, moj unuk se požurio u Pariz, kod nas, njegovog deke i njegove bake. I dok smo dokono šetali ulicama i razgledali grad, predložio sam da mu kupim nešto za uspomenu.

„A, ne – reče mi on – sa mamom i tatom sam se dogovorio da sve što bi ove godine hteo da nam kupiš pretvorimo u zajam za Srbiju.” To mi je bilo prijatno da čujem, ali sam mu, svejedno, prigovorio, da mi, srbijanski seljaci, nikada nismo bili poslednji kada je trebalo davati i ginuti za otadžbinu, samo nas je ona potom brzo zaboravljala. Moj unuk se usprotivio, rekavši da je to možda bilo tako, ali da je sadašnji zajam za ekonomski preporod Srbije ujedno i zajam za preporod srpskog sela. I da u današnje rukovodstvo Srbije svi imaju poverenje. U punoj veri da je moj unuk u pravu, sa ženom Micom upisujem zajam od pet hiljada F. franaka. Sa svoje strane, moj sin Milan i snaja Rajna iz sela Baničine upisuju tri hiljade, a moj unuk Nenad, učenik iz Smederevske Palanke, dve hiljade F. franaka.

Dobrilo Aranitović, Šabac (29. 6. 1989)
[...] I evo ovih dana – dešava se zajam za Srbiju! […] Svjesni da pozajmljujući Srbiji darujemo sami sebi i našim najbližima, moja supruga Radmila i ja riješismo: da poklonimo 200 miliona starih dinara (prišteđenih za ljetovanje) i da upišemo 2.000 njemačkih maraka i 40.000 austrijskih šilinga (sve što smo za petnaest godina uspjeli da prištedimo za „ne daj bože”).

Draga „Politiko”, ispisujem ove cifre s nelagodnošću. Liči na razmetanje, a u Jevanđelju je divno rečeno: Kad daruješ i pomažeš nek ne zna ljevica tvoja šta radi desnica tvoja. […] Srbija je započela svoj uspravni hod. Zajam je njen čvrsti, promišljeni i mudri iskorak.

Mladen Tešić, Ogulin (26. 8. 1989)
Kondukter sam stacioniran u željezničkoj stanici Ogulin, a neprestano sam na službi od Zagreba do Rijeke, Gospića, Gračaca i Knina. Pratim većinu naših političkih zbivanja. Oduševila me ideja o zajmu za SR Srbiju. Zajedno s nekoliko istomišljenika želio sam upisati cijelu svoju plaću. Obratio sam se svom rukovodiocu, šefu stanice u Ogulinu s molbom da mi pomogne i uputi me kako to da ostvarim. On se jako začudio, iznenadio, pa onda rekao da nije čuo za nikakav zajam. Strogo mi je naredio da ga više ne pitam o tome. Pokušao sam razgovarati s još nekim rukovodiocima, a oni su me upućivali na šefa. Ni u banci mi, naravno, ništa konkretno nisu rekli.

Čudi me postupak i potpuno ignorisanje jedne akcije o kojoj se piše i govori. Ne znam (a možda i shvaćam) zbog čega je moj šef tako postupio. Samo treba da zna da lijepa riječ mnogo znači, a zajam ću ionako upisati kako sam zamislio.

Dr Žarko Ristić, Beograd (10. 11. 1989)
[…] Dogodio se narod, dogodio se Ustav, dogodio se zajam. Tako se iz godina raspleta ulazi u godine preporoda. Da li je na pomolu srpsko privredno čudo? Glasno veliko DA, jer se politički kapital kroz zajam privredno reciklira kao garancija budućnosti. Svakom dobronamernom, a pogotovu patrioti, to ne treba ni dokazivati niti objašnjavati. Zajam postaje finansijski instrument za sprovođenje privredne reforme. U Srbiji se, dakle, događa i privredna reforma. Zajam je, stoga, stub reforme u čijem epicentru stoji revitalizacija tržišnog socijalizma, reafirmacija preduzetništva i akcionarstva, i rehabilitacija srpske privrede. Cilj je dakako ostvarenje bar optimističkih 5.000 dolara po glavi stanovnika u Srbiji. Narod je donator obnove srpske privrede. Zato je to zajam obnove. Prikupljanje novca od „homogeniziranog naroda” za „homogenizirani razvoj srpske privrede” jeste prava, dobra, preduzetnička ideja, a ne pojednostavljeno netržišno razmišljanje. […]

Srpski zajam je i mobilizatorski. Zato je to zajam preporoda, koga mogu da upišu svi građani SFRJ, naši radnici u inostranstvu i strani državljani. Pošto srpski kapital godinama luta svetom – u tuđini, sada je prilika da se taj kapital vrati u domovinu i udruži sa kapitalom srpskog naroda i sa kapitalom prijatelja srpskoga roda. Zato obveznice mogu kupovati sva fizička i pravna domaća i strana lica. […]

Svenarodni zajam jeste patriotski zajam. Kao takav, on nudi nadu da se tezaurisana štednja u čarapama, džepovima, slamaricama i štednim knjižicama preusmeri u privrednu ekspanziju. Srpski zajam „svetskog glasa” je patriotski izazov za upis zajma na principu bezpovratnosti za sopstvenu budućnost. Tako se blaženo „proziva” ljudska savest prema potomstvu. Tako se kreira moralna obaveza duše prema domovini. Prijatan je to osećaj u sadašnjosti, a, verujem, još prijatniji doživljaj u budućnosti, pogotovu kada se i ostvari obnova srpske privrede na domaćoj sceni i obavi preporod srpske privrede na svetskoj sceni. […]

* Prvo izdanje knjige “Vreme kad je narod govorio” objavio je Fond za humatirano pravo 2001 godine; drugo dopunjeno izdanje pojavilo se 2008. u izdanju beogradskog Instituta za sociološka istraživanja

(NASTAVIĆE SE)