Doha, vizija zaljubljenog čoveka

Ralph Hattersley: „Fotografišemo da bi razumeli značenje svog života.“ Privlačim ih svojim aparatom, tom magičnom crnom kutijom iz vremena Niépcea i Daguerrea. Želeo sam da upoznam sebe, kroz te osmehe, iskustva, sudbine, patnje. Kao ogledalo. Da ih prikupim duboko u sebi. Otpustim. I shvatih da sam zaista srećan. Jer sreća je kada su svi stanovnici ovoga sveta, svuda oko tebe. Kada se energije uskomešaju, kada se snovi ostvare, kada te prihvate takav kakav jesi. Običan, a opet neobičan. Zar nismo svi unikati?

Upoznao sam kulturu Middle Easta nekoliko godina unazad kada sam u više navrata putovao po Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE). Nije mi bilo teško da se priviknem na Dohu. Došao sam krajem avgusta prošle godine, zbog posla. Bavim se grafičkim dizajnom, multimedijom.

Doha je mala, još uvek nedovršena, nedostaje joj hlada i palmi kao u Abu Dhabiju, metro koji se još uvek pravi (Dubai ga već uveliko ima), ali u suštini to je mesto u kojem svako može da nađe svoj mir i unutrašnje zadovoljstvo. West Bay, deo grada u kojem još uvek niču neboderi suvremene arhitekture, sa potpisima istinskih magova. Blješte raznih boja, i troše puno struje. Čak i kada nema nikoga. Mesto biznisa, poslovnog sveta. Gde se kravate vijore na vetru, a štikle raznih boja cakle na Suncu. Gde ima puno taksista i svi te redom spopadaju. A ja se ne dam.

Corniche, veliko šetalište uz obalu koje se proteže od hotela Sheraton pa sve do MIA (Museum of Islamic Art). Ispunjeno je nasmejanim šetačima, pokojim džogerima i travnjacima na kojima ljudi uživaju vikendom. I piju čaj. Souq Waqif, srce grada, gde je duša prožeta sa divnom emocijom tradicije. Mirnoće. Turisti razni, prodavači, trgovci. Restorani raznih nacija. Mirisi sa svih strana. Ova tri dela grada za mene puno znače. Moja omiljena. Stoga i spomenuta. Uvek me iznova napune nekom srećom. I pokojom suzom.

Mnogi ljudi trče za novcem, karijerom, luksuznim životom, sjajem. Neko za ženama, a ja za licima. Oduvek sam voleo fotografiju, ali je nikad nisam prigrlio u potpunosti. Možda zato što sam hteo da budem režiser, pa mi je fotografija postala samo delić nikad dosanjanog filma. Nedovršenog? Ili pak neko malo razočarenje, koje može postati veliki beli labud. A bijaše pače ružno.

Moja želja je bila da dočaram grad i život kroz obične ljude. I da im ne ukradem dušu. Već da je prikažem svetu. Poklonim. Vidite li otvoreni grad? Kao na dlanu. Koji prima velikim srcem. I ne zaboravlja svoje stanovnike. Ne budi slep, Edipe! U početku sam imao nelagodu da fotografišem, pa sam uglavnom to radio mobilnim telefonom. Krišom. Ali, kako je vremenom moje samopouzdanje raslo, tako sam sve više i više počeo da nosim kameru. Da prilazim ljudima, da razgovaram sa radnicima, da se ispričam sa slučajnim prolaznicima. Da nekoga i šarmiram, valjda imam pravo ina to? Jednom prilikom Annie Leibovitz je rekla: „Ono što možete da primetite u mojim slikama je da se nisam plašila da se zaljubim u ljude koje sam fotografisala.“

Nakon svega, mogu vam reći, da ljudi ovde vole da se fotografišu. Nije istina što vam govore. Dapače, uživaju u tome. Jer neko, poklanja vam pažnju. Zavoli vas istinski. Vaše lice. Posebno je. I pokazuje je svetu. Samo jednim, škljoc! Doha, sada već znate, to je svet za sebe. U malom. Raznih kultura i običaja. Multikulturalni Univerzum koji probija barijere. Zvezdanom prašinom. Gasi predrasude. Razbija blokade. Koje odista ne mogu nikako biti večne! Oči moje, one su objektiv ovog sveta. 35mm-ski. Lepote, tradicije i duše. Čiste. San koji je java. I koji diše. Nemilice. Udah, izdah...

Futuristička Al Bidda Doha je grad budućnosti. Vrlo brzo, završena vizija zaljubljenog čoveka. Koji sedi u nekoj uzvišenoj kuli i pomiče kockice ljudske sreće. Da nađe balans. I zadovolji svakoga. I igra se sa nama. Nije li život igra? Grad sporta, kulture. Tanga i Salse. Svetskog prvenstva u fudbalu. Ah, biće ga dragi čitaoče, ne daj se omesti! Pakuj kofere, kupuj karte i bodri, ogrnut zastavom zemlje svoje. Nauči himnu, ako već nisi. Porodice koja udiše miris trave u parku kod hotela Sheraton. Gde šum mora ima neki poseban zvuk. A nema male sirene. Gde se čudno vozi, a žmigavac postade misaona imenica.

A svi imaju vozačke dozvole. Gde se jede najbolji turski sladoled. Nose najlepši arapski šalovi. I hodaju žene od kojih ti zastaje dah. A ja zamalo nisam umro. Tik-Tak! Doha - Grad duše. Lepote one unutrašnje. Trenutak mirnoće, pustinjske. Koji može večno i da traje. Paulo Coelho reče: „Sve se menja, samo dine u pustinji ostaju iste.“ Zar nisu zvezde tamo najsjajnije? Jesu putniče! Nešto što ćeš uvek nositi sa sobom, kad se vratiš u Evropu, tu kolevku naroda. Ah, taj sjaj. Biserni. I iznova, vraća ti osmeh na lice. Kao lica moje duše.