Dok ne sretnem nekog princa

Deveti deo čitajte ovde

XII

Kolja je Bojana sreo jedne večeri kad je bio bez novca.

Svađe s majkom su postajale češće, on sve snalažljiviji. Iz stana se povlačio proverenom linijom – preko noćnog kluba koji se nalazio u blizini. Puštali su ga da uđe bez karte, imao je svoj sto – odmah pored toaleta. Mogao je bezbedno da se smesti, naruči piće, ako treba na crtu, i u miru prebira po telefonskom imeniku. Spisak muškaraca koji nisu bili opterećeni drugim članovima domaćinstva se vremenom uvećavao, pa je skoro svaki put, prethodno ugrejan pićem, uspevao da stigne do nečijeg kreveta.

Te večeri je sedeo na uobičajenom mestu, s čašom mlakog piva u ruci. Već je okrenuo nekoliko brojeva, ali nije imao sreće. U lokalu je bilo neobično živo za takvu rupu. Pijani gosti, oslobođeni granica koje su ih u normalnim okolnostima sprečavale da se ponašaju kako im padne na pamet, prilazili su jedni drugima, štipkali se i proveravali temperature tela koja su se već ugrejala od ustajalog vazduha. Stalni gosti su se izgubili među pridošlicama, a u moru trapavo uparene odeće izdvajala se grupa mladića. Gurkali su se nervozno. Kolja je gledao u telefon – dobro je znao da bi neoprezno ulovljen pogled mogao dobro da ga košta u takvoj atmosferi.

„Dečko“, čuo je glas koji je dopirao odnekud iz duvanskog dima. Podigao je glavu i ugledao mladića od dvadesetak godina, u uskim crnim pantalonama i crvenom džemperu. Obrazi zajapureni od vrućine visili su u vazduhu. Delovao je odlučno, iz očiju mu je izbijala mešavina besa i opijenosti. Kolja je hteo da mu predloži da se oslobodi džempera, ali nije.

„Slobodno?“ upitao je mladić pošto je uspeo da povrati ravnotežu. Kolja je klimnuo glavom. „Odlično“, nastavio je, „Tutanj onda“.  Pokušao je da mu se unese u lice, ali su ga u tome sprečile dve velike šake koje su mu se spustile na ramena.

„Ima li problema?“, začuo se sočni tenor.

Pijani mladić se pomakao na desnu stranu. Kolja je onda mogao da vidi lepo razvijeni torzo spasioca i na desnoj sisi logo kluba. Lice je ostalo u polumraku.

„Frajer sedi sam. Treba nam sto“, odgovorio je mladić u crvenom džemperu.

„Dečko je moj gost. Sedite za šank“.

Crveni džemper se ubrzo izgubio u dimu.

„Ja sam Bojan. Šta piješ?“, rekao je konobar pošto se uverio da se mladić udaljio.

Kolja je gurnuo ruke u džepove, kao da nije siguran koliko mu je novca ostalo.

„Ja častim,“ dodao je mladić i blago se osmehnuo. Kolja je pokazao na skoro praznu čašu i rekao: „Pivo“.

Kad se vratio, Bojan je u rukama držao dve čaše. „Evo, da znaju da nisi sam“. Kolja je klimnuo glavom.

Približavao se kraju imenika. Izabrao je još jedan broj. Dugo je zvonilo. Neko se konačno javio, a Kolja je bio siguran da je u pozadini čuo psovku. „Ne mogu večeras, macane,“ ču se piskavi muški glas i veza se prekinula. Odložio je telefon i otpio gutljaj piva, zadovoljan što je piće dobro ohlađeno.

Bilo je već četiri sata iza ponoći. Nekoliko pijanih gostiju je pokušavalo da pleše. Mladi konobar je stajao za šankom i gledao u njega. Kolja je pokušavao da uzvrati pogled, ali bi mu brzo ponestalo hrabrosti. Gledao je u cipele, telefon, praznu čašu. Kada je ponovo podigao glavu mladić mu je dao znak da priđe. Otišao je do šanka.

„Ja sam Kolja“, rekao je.

„Bojan“, ponovio je mladić.

„Da, sećam se“, osetio je da mu je krv jurnula u lice.

„Toliko muškaraca večeras“, nastavio je Bojan, „Ništa da valja“.

„Baš ništa?“, upitao je Kolja i pokušao da se osmehne, ali mu se gornja usna iskrivila.

„Dosad“, odgovorio je konobar i osmehnuo se, „Gladan?“

„Malo“, odgovorio je, iako mu nije bilo do jela.

„’Ajde sa mnom“, rekao je Bojan i pokazao na vrata koja su vodila ka sobi iza šanka.

Ušli su u skromnu kuhinju.

„Ovde radim“, rekao je Bojan i nasmejao se.

Količina prljavih čaša obećavala je dobar pazar. Bojan je otvorio frižider i dodao mu sendvič umotan u foliju.

„Ti si nov ovde?“, pitao je Kolja pre nego što je zagrizao komad hleba.

„Vratio sam se pre mesec dana iz Italije“, odgovorio je Bojan.

„Zašto?“, izletelo je pitanje pomešano s mrvicama.

Bojan se na trenutak zaustavio i okrenuo se k njemu. „Hoćeš iskreno?“, pitao je.

„Naravno“, odgovorio je Kolja.

„Bio sam baš usamljen tamo“.

„Ja sam usamljen ovde“, ispalio je, ali se brzo pokajao. „Šta si radio u Italiji?“, pitao je da bi razgovor krenuo u drugom smeru.

„Učio za kuvara. Neka predrkana škola u Palermu. Završiš to i možeš da služiš prinčeve. Ali… nema prinčeva“, nasmejao se.

„Pa si došao u ovu rupu?“

„Nakratko, dok se ne snađem… ili dok ne sretnem nekog princa“, nasmejao se.

Kolja bi obično kolutao očima na takve gluposti, ali mu ovoga puta nije smetalo. Posmatrao ga je. Izgledao je poput mladića o kojima sanja, ali nije znao gde da ih traži. Dopalo mu se kako se drži dok s musavih čaša skida otiske prstiju. Shvatio je i da mu je drago što je tu s njim, a to je izazvalo osećaj nesigurnosti. Navikao je na muškarce čije mu prisustvo nije mnogo značilo. Sada se osećao ugrožen, kao da je Bojan neka sila, a on pasivni objekat.

„Dobro“, rekao je i zgužvao foliju, „Hvala“.

„Gde ćeš?“ pitao je Bojan.

„Kući“, slagao je.

„Završavam za pola sata, ako me sačekaš možemo do mene“.

„OK“, rekao je, iako je nameravao da kaže ne.

„Tu sam, blizu“, rekao je Bojan pošto je završio s poslom i uverio se da je sve zatvoreno. Kolja nije rekao ništa.

Neko vreme su hodali ćutke. Obojica su se naprezali da smisle neko pitanje.

„Ti si odavde?“ pitao je Kolja naposletku.

„Da“, odgovorio je Bojan, „Odrastao sam tamo“, pokazao je u mrak ispred njih, „U zatvoru“, nasmejao se.

„U zatvoru?“, upitao je Kolja.

„Da, sredili jedno krilo za zaposlene. Matorci tako dobili stan“, odgovorio je.

Ušli su u prostrano dvorište. Bilo je prazno. Iz dubine se čuo lavež. Bojan je viknuo „Marš!“, i psi su ućutali. Ulazna vrata su bila otključana. Hodnikom se širio miris kuvane hrane. Popeli su se do prvog sprata.

„Sranje!“, procedio je Bojan kada su došli do vrata na kojima je pisalo Strmina.

„Šta?“, pitao je Kolja.

„Matorci su tu“, odgovorio je i pokazao na uredno složenu obuću.

„Nema frke“, rekao je Kolja i krenuo nazad.

„Čekaj“, rekao je Bojan i spustio mu dlan na grudi, „Sačekaj me tamo“, pokazao mu je na plava vrata s druge strane hodnika.

Kolja je hteo da kaže drugi put, ali je ipak poslušno krenuo ka vratima. Ušao je u zajednički toalet. Prostorija je bila podeljena na kabine, svaka zaključana. Prišao je ogledalu. Naslonio je čelo na musavu površinu. Čuo je korake. Bojan je ušao na prstima. Zazveckao je ključevima.

„Našao sam ih“, rekao je dok je zaključavao glavna vrata, „Ali nemamo mnogo vremena, dok se nekome ne pripiša“. Onda se okrenuo ka njemu, „Jesi naložen?“, pitao je.

Kolja nije osećao telo, pa je slegao ramenima.

„Ja crkavam otkad sam te video“, nastavio je Bojan i prišao mu s leđa. S druge strane vrata čuo se dečji plač. Neko počeo da psuje.

„Ne obraćaj pažnju“, rekao je Bojan i priljubio se uz njega, „Neće ovamo“.

Otkopčao mu je pantalone i svukao ih do članaka. Uspravio se i pljunuo u levi dlan. Spustio mu je prste  desne ruke na potiljak i zgrabio punu šaku kose.

Hteo je da kaže Polako, ali je već osetio oštar bol koji se širio na unutrašnje strane butina. Stisnuo je zube. Uspeo je da uspravi glavu, nije odvajao pogled od ogledala. Činilo mu se da nema nikakvog smisla da se otima, ili da se ljuti. Bojan se trapavo pomicao napred-nazad, nakon pet-šest zamaha je ispustio kratak uzdah. Potom se odmakao. Kolja je osetio kako mu se na oči navlači skrama, a grudi napinju od brektave uznemirenosti.

„Jebiga, baš sam bio naložen“, rekao je.

„Hvala bogu“, promrmljao je Kolja dok je navlačio pantalone.

„’Ajmo na cigaru“, kazao je Bojan dok je otključavao vrata.

Popeli su se na krov. Svitalo je. Cela stvar je izgledala nestvarno. Bojan se zavalio u plastičnu stolicu bez jedne noge. Pokušavao je da održi ravnotežu dok je ispuhivao guste oblake dima.

„Je l’ ti bilo lepo“, pitao je nakon kraće pauze.

„Ne“, odgovorio je Kolja.

„Moraćemo to da popravimo“, nasmejao se, ali ga nije pogledao.

Proletelo je pet godina. Između susreta bi prošla i po dva-tri meseca, nekad više. Ipak, posle svake pauze Bojan je ponovo bio privlačan, živ, jak, jedan od onih mladića koji se ne sreću često. Onda bi se opet skupljao, postajao beznačajan dok navlači gaće i bori se za udah.

Kolja je došao do vrata na kojima je pisalo Strmina. Otvorio je ranac, pronašao crni flomaster i „m“ prepravio u “v“. Udahnuo je duboko i pokucao.

(Nastaviće se)