Dokumentarni film: Čovek koji se smeje nije uvek srećan čovek

U želji da razumemo život ponekad odlutamo daleko u film. Instinkt za preživljavanjem je možda najbliži rođak potrebi za snimanjem filmova, posebno dokumentarnih. Priče koje niko ne ispriča kao da se nikada nisu ni dogodile, ono što se snimi ostaje. Nisu sve scene idilične, u stvari retko kad jesu. Da bismo razumeli sebe moramo da razumemo ono što nas plaši, čak i stvari s kojima se ne slažemo.

Istinite priče se u filmovima pričaju odavno, mnogo pre naslova koje vam ovom prilikom nudim. Ocem dokumentarnog filma se smatra škotski reditelj John Grierson (1898-1972), koji je ovaj termin skovao 8. februara 1926. godine u kritici za film Moana Roberta Flahertya. U eseju First Principles of Documentary iz 1932. je nastavio dalje, tvrdeći da bi posmatranje realnog života moglo da dobije status nove umetničke discipline. Za njega su sirovi materijali uverljiviji od onih koji se glume, pa je još tada tvrdio da su dokumentarci daleko dragoceniji za tumačenje sveta od igranih filmova.

Posmatranje realnog života je često neprijatno, jer sreća nije jednostavna jednačina. Građaninu se suprotstavljaju drugi, oni čije vizije zadovoljstva drugima donose mučninu. Ljudi između ostalog zato pričaju priče – služe nam kao pouke, upozorenja, lekcije koje se ne uče u školama. Zato snimaju i filmove.

Crumb (1994)

„Robert Crumb je jedan od najznačajnijih strip autora, tvorac mačka Frica i Gosn Prirodnog. Kao dete se pedesetih godina prošlog veka osećao otuđeno od vršnjaka i moderne kulture uopšte, pa je i crtačke uzore nalazio u starim autorima. Šezdesetih godina je postao kultna figura undergraund scene, ali se nije uklopio ni u dominantnu struju kontrakulture, hipi pokret, koji nije laskavo predstavljen u njegovim stripovima.

Kada se otpišu deca cveća i „fini, porodični ljudi”, koje su odbijale seksualne perverzije i crni humor u njegovim radovima, gotovo da je čudo što je u ono doba uopšte našao publiku. "Uzimao sam LSD, ali nisam imao dugu kosu niti sam podnosio psihodelični rok. Pravi hipik nikada nisam bio. Zbilja, ne znam kako sam uopšte privukao ijednog čitaoca. Izgleda da me vole oni koji nigde ne pripadaju, perverznjaci, čudaci poput mene, šljam koji mnogo pije i drogira se. I vozači kamiona. Jednom je pored mene na ulici projurio neki kamion čiji mi je vozač, kao i mnogi drugi, dovikivao „Nastavi da voziš” („Keep on truckin”)," priča Crumb. Ranih devedesetih godina prošlog veka Crumb je ilustrovao dve kratke knjige od Bukovskog: Bring Me Your Love i There’s No Business. Crumbova estetika i piščevi komentari o savremenoj kulturi i stanju društva uklopili su se u čudesnu celinu“. (V. Vukasović)

Dokumentarni film iz 1994. godine je priča o umetničkom razvoju, ali i o porodičnoj traumi. Gledaocu se otvara prolaz u um jednog umetnika, a ono što tamo zatekne nije obavezno prijatno. Svedočenje glavnog junaka, ali i svih ostalih, je nepredvidivo, često uznemirujuće. Crumb kreativnu snagu crpi iz onog nekontrolisanog dela, unutrašnjeg koje je obojeno u crno i crveno. Taj mrak nije svima po volji, ali može mnogo da otkrije.

The Wolfpack (2015)

Film The Wolfpack potpuno dekonstruiše onu staru zabludu da je život moguće kontrolisati. Jer nije, ali ne zato što je čovek prepušten na milost i nemilost nekakvim bogovima – sudbina je često u rukama najbližih srodnika, recimo roditelja koji veruju da mudrost dolazi bez ikakvog napora.

Mnogi su bar ponekad poželeli da se sklone, izoluju, pobegnu iz društva koje glumi da je više od najobičnijeg čopora. Privremeni zbegovi su mogući, ali izolacija na duže staze okida iskonske strahove od smrti izvan plemena. Bekstvo u film je lekovito, ali opet samo ponekad – oni kojima je jedini prozor u svet bio mali ekran vrlo brzo shvataju da je život sve samo ne film.

The Jinx: The Life and Deaths of Robert Durst (2015)

Andrew Jarecki je napravio dokumenatrac koji se sastoji iz šest delova. Kako se epizode smenjuju, tako njegova umešanost postaje sve neprijatnija, jer upletenost u život ubice može da zvuči kao dobra ideja samo u teoriji.

Bilo bi zanimljivo napraviti nastavak u čijem bi se središtu našao sam reditelj, jer gledalac jedino tako može da sazna da li je oporavak posle ovakvih projekata moguć. Kada se razmišlja o ljudima kao što je Robert Durst obično se misli da se takvi jezivi likovi kreću po obodima društva, vrebaju iz mraka. Istina je kao i obično sasvim drugačija – psihopata s dubokim džepom može da savlada svaku prepreku. Skoro svaku. Na kraju ga čeka najteži zadatak – sebe je u takvim prilikama nemoguće savladati.

Kraj ove serije je strašniji od svakog horor filma – dok razgovara sa samim sobom, Durst se obraća nama. Njegovo šaputanje je mučnije od svake buke.

Tickled (2016)

Golicanje mi nikad nije izgledalo bezazleno. Mnogi ga ipak prihvataju kao zabavu, pa prste guraju i tamo gde im nije mesto. Čovek koji se smeje nije uvek i srećan čovek.

Novinar David Farrier je nameravao da se pozabavi neobičnom prirodom takmičenja u golicanju, ali je otkrio mnogo više – mrežu opasnih ljudi koji su na tome zaradili milione. Golicanje je fetiš, a čak i kad se na njega pristane ne znači da je dobrovoljno – telo se koprca u želji da se oslobodi. Ako je golicani vezan za krevet, stvari se dodatno komplikuju.