Dokumentarni filmovi - potera za golom istinom

Realnost ispred fikcije

"Što je više stvarnosti, rizika, strasti i ličnog angažovanja u dokumentarcu, oni su zanimljiviji, jači i ubedljiviji - blef je nemoguć, akademski fingiran dokumentarac je uglavnom kič. Ali ima tu i drugih stvari... U avanture dokumentarnog filma prvenstveno me je gurala želja za upoznavanjem sveta oko sebe; želja za razgrtanjem ideološke magle i spoznavanjem nepatvorene istine. A istina je uvek revolucionarna. Obznanjivanje istina o svetu koji nas okružuje je, dakle, pokušaj uređenja tog sveta i borba za određene vrednosti. To je zadatak stvarne umetnosti“. (Dimitar Anakiev)

Na to da bi dokumentarni film trebalo da bude potera za golom istinom podsetila nas je priča o životu Hatidže Muratove, a u obliku filma Honeyland. Dokumentarac o ženi koja živi u napuštenom selu na severu Makedonije još jednom je potvrdio da je realnost često bolja alatka za pričanje priča od fikcije. Mnogi su emotivno reagovali na potresnu sudbinu, uprkos tome što je glavna junakinja svoju priču ispričala bez patosa, onako kako o životu pričaju samo oni prema kojima je bio najnemilosrdniji. Scena u kojoj Hatidža sa upaljenom bakljom trči kroz pusto selo, kako bi svog psa odbranila od gladnih vukova, simbol je za život uopšte – čitav je svet tek plamičak koji tinja u mračnoj dubini svemira.

Za oca dokumentarnog filma uzima se škotski reditelj John Grierson (1898-1972), koji je ovaj termin skovao 8. februara 1926. godine, u okviru kritike za film Moana Roberta Flahertya. U eseju First Principles of Documentary iz 1932. je nastavio dalje, tvrdeći da bi posmatranje realnog života moglo da dobije status nove umetničke discipline. Za njega su sirovi materijali uverljiviji od onih koji se glume, te je još tada tvrdio da su dokumentarci daleko dragoceniji za tumačenje sveta od igranih filmova.

Po nekima istorija dokumentarnog filma počinje ranije, pa se kao prvi dokumentarac (igrani) pominje The Unwritten Law (1907) Sigmunda Lubina. U pitanju je dramatizacija ubistva koje se zaista dogodilo 25. juna 1906. godine, kada je ubijen poznati arhitekta Stanford White zbog naklonosti koju je pokazivao prema plesačici Evelyn Nesbit, koja u filmu igra samu sebe.

Kao prvi zvanični dokumentarni film u kojem nije bilo dramatizacije uzima se Nanook of the North (1922) – etnografska priča o životu Inuita na Arktiku. Ovaj film je otvorio revolucionarni pogled na svet, budući da čovečanstvodo tada nije moglo da vidišta se dešava na ledenom severu. Snimljeno je kako se pravi iglo, kako se pleše u nepoznatom svetu. Napravio ga je Robert Flaherty, isti onaj koji će četiri godine kasnije napraviti i film Moana (1926), pa setako zatvara istorijski krug i priča o poreklu dokumentarnog filma.

Sada nam ne preostaje ništa drugo nego da vam, pored navedenih, ponudimo još nekoliko filmova koje bi svaki ljubitelj dokumentarne građe morao da pogleda. Lista je potpuno subjektivna, a filmova je toliko da će se u budućnosti sigurno menjati.

Stories We Tell (Sarah Polley, 2012)

U pitanju je portret kompleksne, nesavršene žene – majke rediteljke Sare Polley, nešto što liči i na detektivsku priču koja se priča u prvom licu. Bavi se identitetom, pokušajima da se dešifruje detinjstvo, roditeljstvom. Rediteljka je kritikovana zbog toga što je u filmu koristila izmišljene porodične filmove koje je sama pravila, ali ti delovi mogu da se posmatraju kao snovi i želje, maštanje u koje je bežao svako od nas.

Close Up (Abbas Kiarostami, 1990)

Priča o čoveku koji se pravi da je neko drugi mnogo je više nego što se na prvi pogled čini. Glavni junak beži u tuđi identitet kako bi pobegao od samoće, a predstavlja se kao reditelj MohsenMakhmalbaf. Na kraju završi u zatvoru, pa film prati njegovo suđenje, sve dok se uljez i pravi Mohsen ne sretnu, te sve dobije neočekivan rasplet.

Priča o uljezu zapravo je priča o tome šta znači biti siromašan i boriti se sa životom. Čovek je ranjiv, čak i kada je najjači moguće ga je uništiti, a najpre stradaju oni koji su sami. U svetu u kojem se ljudi mere bogatstvom oni koji ništa nisu nasledili smatraju se nesposobnima, sve dok se potpuno ne izgube u univerzumu koji naslednici grade na tuđim postignućima.

Grizzly Man (Werner Herzog, 2005)

U paketu sa snimcima koje je za života napravio Timothy Treadwell dolazi i Werner Herzog, te njegovi komentari koji od priče prave celinu. U pitanju je dokumentarac koji je obavezna filmska lektira – priča o životu i smrti, neprirodnom u prirodi, nasilju koje se trpi u divljini, te sukobu sa civilizacijom.

Waltz With Bashir (Ari Folman, 2008)

Ovaj film pripada kategoriji animiranih dokumentaraca, koji se u poslednje vreme sve više razvijaju. Bashir nam priča o potisnutim sećanjima i naporu izraelskih vojnika da protumače zašto sanjaju užase. Animacija je tu korisna, budući da omogućava da se prikaže i ono što se dešava u glavama junaka, pa nas autori zahvaljujući tome lakše vode do masakra iz 1982, u vreme kada je sve počelo.

Primate (Frederick Wiseman, 1974)

Ovaj film je jedna od važnijih stanica kada je u pitanju razumevanje onoga što životinje trpe u naučnim laboratorijama. Prikazani su besmisleni eksperimenti u jednoj laboratoriji u Teksasu, slike koje se ne brišu lako, a koje mogu da posluže kao lekcija o ljudskosti, ili neljudskosti – zavisi sa koje se strane posmatra.

Blackfish (Gabriela Cowperthwaite, 2013)

Odmah iza filma Primate dolazi i dokumentarac Blackfish, koji priča jednu drugu priču, jednako surovu, pa, kao i priča o eksperimentalnim laboratorijama, osvetljava odnos između ljudi i drugih bića. U toj interakciji mnogi stradaju, između ostalih i orke, posebno one koje decenije provode u zarobljeništvu.

The Thin Blue Line (Errol Morris, 1988)

Ovaj je film jedan od dokaza da dokumentarci mogu da promene način na koji obični ljudi posmatraju svet. Priča prati slučaj iz 1976. godine, ubistvo policajaca za koje je na kraju optužen Randall Adams. Tokom snimanja otkriveni su novi dokazi, a Adams je pušten na slobodu godinu dana nakon prvog prikazivanja filma.

Lessons of Darkness (Werner Herzog, 1995)

Jedan od moćnijih antiratnih filmova. Sniman je nakon Zalivskog rata, dok su naftna polja u Iraku još bila u plamenu. Najveći deo filma čine scene požara snimane iz vazduha, koje uz soundtrack prave jednu od najstvarnijih apokaliptičnih vizija.

Pina (Wim Wenders, 2011)

Pina Bausch je zaslužila upravo Wima Wendersa. Slavna plesačica, majka modernog plesa, preminula je dok se reditelj pripremao da započne film, pa je Wenders morao da promeni strategiju. Tako je nastala priča u kojoj nemačka plesna trupa priča o svojoj članici, pa svaka rečenica gradi nežan portret, narativ o rađanju jedne snažne umetničke figure.

Paradise Lost: The Child Murders at Robin Hood Hills (Joe Berlinger, Bruce Sinofsky, 1996)

Gledalac ovde sam bira svoje demone, a dok uči kolika je razarajuća moć predrasuda i neznanja. U svetu u kojem đavo postoji paralelno sa onim što se naziva čovekom, najveći monstrumi (posle ubica) su sigurno oni koji pravdu uzimaju u svoje ruke.

Poludeli ljudi - Belgradefoolies (Goran Marković, 1997)

Dokumentarni film snimljen je tokom četiri meseca demonstracija građana i studenata u Beogradu protiv režima Slobodana Miloševića. Formalni razlog za početak ovih građanskih nemira bila je krađa na izborima održanim 17. novembra 1996. Nekoliko dana pošto je lokalna vlast u Beogradu pokušala ovu veliku izbornu prevaru, građani i studenti izašli su na ulice i započeli maratonski protest koji se završio početkom proleća 1997, priznanjem rezultata izbora i pobedom opozicije.

***

Poslednji na spisku, a zapravo izvan njega, je i novi Netflixov dokumentarac  American Murder: The Family Next Door (2020). U pitanju je film zbog kojeg se sumnja u sposobnost čovečanstva da nastavi dalje, priča o braku, društvenim mrežama i nasilju nad ženama.

Moć filma, te potencijal da zauvek promeni dokumentarni film (bar onaj televizijski koji se bavi ubistvima i nasiljem) leži u tome što je rediteljka Jenny Popplewell odlučila da istupi iz pravila forme, te da zločin rekonstruiše samo uz pomoć arhivskih snimaka. Razlika je i u tome što su ti arhivski snimci danas na društvenim mrežama, te su videi sa privatnog profila postali filmska građa. Zbog toga se nema osećaj da žrtva više nije među nama, a gledalac se do kraja filma oseća kao voajer koji kroz ključaonicu gleda u, na prvi pogled, pitoma lica uzorne patrijarhalne porodice.

Milan Živanović

Kad nemaš stav, lako je da budeš objektivan

Politički i društveno angažovani dokumentarni filmovi koliko umeju da nas trgnu i zainteresuju za određenu temu, toliko u sebi nose i onu klicu sumnje u istinitost, autentičnost i dobre namere stvaralaca. Baš kao i fotografije na kojima je zauvek zabeležena bezizlaznost nečije situacije, ostavljaju gorak ukus i pitanje skreće li se pažnja na temu teme radi ili zbog slave. I koliko god ponavljali da je intencija najmanje bitna stavka umetničkog procesa, za mene takva pitanja ostaju da vise u vazduhu, možda baš zbog toga što nam je jasno koliko se danas reči poput „realno(st)“, „stvarno(st)“, „autentično(st)“ zloupotrebljavaju.

Manipulacija uglom gledanja, činjenicama, te njihovom krajnjom interpretacijom nešto je na šta se mora računati, bez obzira na to da li je reč o dokumentarcu, igrano-dokumentarnom filmu, ili čistoj fikciji. Iza svakog dela posredovanog pisanom, pa izgovorenom rečju, te objektivom zahvaljujući kojem upijamo jedinstvenu sliku sveta, stoje ljudi koji imaju ideju, viziju, priču koju žele da ispričaju i način na koji to čine. Iako viđena objektivom, takva slika nikad ne može biti objektivna, i ne treba da bude, samo treba da služi ljudskosti, ljudima, umetnosti. Samo. Od dokumentarca očekujem istinu, ali i stav, a kao što bi rekao kolega Tončić: „Kad nemaš stav, lako je da budeš objektivan.“

Dokumentarce više cenim kao aktivistički iskaz, stav, pa čak i pamflet možda zahvaljujući potpuno jedinstvenom iskustvu koje pruža prizrenski Dokufest. Svako izdanje ovog festivala ima poseban koncept, slogan, temu, ponekad čak i samo jednu reč koja sadrži suštinu svih filmova u okviru programa. Uprkos tome što je ono što doživljavate van festivalskih prostora drugačije od sveta dokumentaraca, filmovi koje gledate ipak vam oboje dane i sliju se jedno – upravo tu jedinstvenu poruku i temu. Možda nećete upamtiti sve naslove, možda ćete nakon niza godina pamtiti tek neku scenu, kadar, repliku, ali pečat, utisak, slike će ostati. Izaći ćete promenjeni. Utoliko više će vam sve što je „van“ samog koncepta biti čudnije i strano.

I ma koliko bili zainteresovani za svet i gledali preko plota, nas Balkance će domaće priče ipak najviše pokretati. Zna to Želimir Žilnik, koji majstorski ume da globalno aktuelnu temu provuče kroz lokalni kolorit, pa je tako njegov dokumentarac „Logbook Serbistan“ (koji sam gledala upravo u Prizrenu) sjajan primer za to. Duhovita i potresna priča o izbeglicama iz Azije i Afrike na putu kroz Srbiju jednako je delovala na sve prisutne – prepoznali smo se i prepoznali drugog – bilo da smo Srbi, Albanci, stranci, neopredeljeni, stari, mladi – prepoznali smo se. Jer, kao što bi u filmu rekao jedan građanin Tutina: „Nemci i Tutinci – mi smo isti narod!“

Isto prepoznavanje, samo bez mnogo smeha, dogodilo se zahvaljujući filmu „Flotel Europa“ Vladimira Tomića, koji je postojeće VHS snimke uobličio u sjajnu priču o sopstvenom i životu izbeglica iz Bosne i Hercegovine koje su se 1992. godine našle u Danskoj. Kako su svi prihvatni centri bili puni, danske vlasti odlučile su da određenom broju ljudi privremeni smeštaj pruže na brodu stacioniranom u kanalima Kopenhagena. „Privremeno“ se pretvorilo u nekoliko godina, a uslovi života svakojako su delovali na stanare broda. Bez svih papira i dokumenata, uz ograničeno kretanje i stalnu neizvesnost, uteha se tražila na različitim mestima. Kako su na brodu bile izbeglice iz BiH svih konfesija i nacionalnosti, s eskalacijom sukoba i medijskom propagandom deljenom „po ključu“, iluzija o mirnom suživotu raspadala se i usred flotela u Kopenhagenu. To je možda i najveća lekcija i najteži udarac koji zadaje ovaj film, pa kad čujete da su se tamo neki migranti tu negde sukobili, setite se koje smo mi budale.

Poslednji balkanski dokumentarac koji je „dotukao“ kako mene tako i pola sveta svakako je „Honeyland“ makedonskih autora Tamare Kotevske i Ljubomira Stefanova. Posle ovog filma nisam mogla satima da se sastavim, toliko da nisam bila u stanju o njemu ni tekst da napišem. Možda bi to bio neki emocionalni tok nesvesti, možda se ne bi odužio filmu na pravi način, možda i bi, ali ono što mi je nakon svega bilo najvažnije jeste Hatidžina sudbina. To što sam je videla nasmejanu i srećnu na fotografijama sa premijera i promocija za mene je bio svojevrsni happy end nakon i izvan filma, istina za kojom sam tragala mimo dokumentarca, istina za koju želim da bude objektivna.

Potpuno drugačiji tip dokumentarnog filma koji volim jeste onaj o poznatim ličnostima. Dok su biografske drame mač sa dve oštrice i ne pokažu se kao najbolje rešenje popularnosti uprkos, dokumentarci o zvezdama su sjajni, naročito ako same ili neko njima blizak kontroliše narativ. Zvuči paradoksalno, ali takav pristup se pokazuje kao najbolji. Baš zato što nisu u potrazi za objektivnom istinom, već za osećanjem, konceptom i stavom, takvi filmovi će mnogo više reći o osobi koju predstavljaju nego klasične priče per aspera ad astra i od malog grada do velike scene. Logično, najradije gledam filmove o osobama koje, kako bi rekla Marijana Mateus, volim, cenim i poštujem, budući da se u njihovu priču najviše i investiram.

„Miss Americana“ o Taylor Swift rediteljke Lane Wilson mi se i dopada zato što ne donosi hiljaditi put jednu te istu priču o maloj Taylor sa velikim snovima, počecima u Nešvilu, usponu u kantri, pa u pop muzici, ne raspreda se o njenim vezamai tužnim ljubavno-životnim pričama, već se Taylor kao jedna od trenutno najvećih pop zvezda jasno postavlja u društveno-politički kontekst. Želi da priča o izborima, feminizmu, LGBT pravima, uverenjima, pogledima na svet, pogledima izvan sebe. Jer je sve ostalo, onaj pogled iznutra, sva introspekcija, svaki ljubavni slučaj, bol i propalo prijateljstvo dato na njenim albumima, u muzici. Njena karijera nije na zalasku da bi se zaokružila klasičnim selebriti-dokumentarcem, već je na prekretnici, u isto takvoj društvenoj atmosferi,pa ono „I want to still have a sharp pen, and a thin skin, and open heart“ na kraju zvuči kao sjajan programski stih.

Potpuno drugačiji pristup ima Richard Lowenstein u dokumentarcu „Mystify: Michael Hutchence“. Hutchence ni dok je bio živ nije mogao da kontroliše tok sopstvenog života, karijere i tabloidnih priča, a nakon njegove smrti snimljeno je toliko dokumentaraca u pokušaju, ispovesti familije i prijatelja, „jedinih pravih“ verzija priče, pokrenuto toliko teorija zavere, da smo na tom primeru mogli da vidimo svu rugobu lešinarenja. Lowenstein je zato, kao Michaelov prijatelj i saradnik, izabrao drugačiji, lirski, emotivni pristup, ljubavno pismo, posvetu, izvinjenje i iskupljenje u formi dokumentarca. Važniji od reči su emocija, slike i audiovizuelni zapisi koji nas vraćaju u neko drugačije vreme i poručuju da ne moramo da razumemo i da smo srećni ako nikada i ne budemo u stanju da razumemo. Bitno je da smo osetili.

Sandra Dančetović