Dolazak u Beograd bio mi je kao spuštanje na drugu planetu

UREĐIVANJE ŽIVOTA

Moj muž se trudio, koliko je mogao, da dovede u neki red našu situaciju. Prvo je odlučio da moramo napraviti svadbu. Hteo je da naš brak legalizuje i na taj način. Znao je da će moji čuti. Ne znam ni kako je sve organizovao, uglavnom, posle jedno dve nedelje napravili smo veselje u mesnoj školi za njegove prijatelje i meštane: muzika, hrana, piće, sve kako dolikuje, samo vrlo skromno, tek da se obeleži. Od rodbine na svadbi nismo imali nikoga, ni sa moje ni sa njegove strane. Tošina majka je živela u Lipljanu i takođe se protivila da dobije Albanku za snahu. S njom se tada još nisam bila srela. Mislim da on svoje nije ni pozvao, solidarisao se sa mnom, a sigurno je znao da mu ne bi ni došli. Bilo je nečuveno da se mladić ne ženi u sopstvenoj kući već u mestu službovanja, ali moj Todor je u mnogo čemu išao protiv postojećih pravila. Hteo je da to obavimo na najbezbolniji način, ni po čijim običajima, da ni jedna strana ne bude povređena. U stvari, hteo je da me poštedi još jednog prezira, sada njegove porodice, i bila sam mu zbog toga zahvalna. Na venčanju, on je bio taj koji je kod matičara insistirao da se upiše da ću ja u braku zadržati svoje prezime. Matičar je gledao sa nerazumevanjem – to je takođe bila novina, pogotovu za Kosovo.

Todor zaista nije bio klasičan balkanski muž, ne samo da me nije sprečavao, nego je upravo on podržavao svaku moju ambiciju, bukvalno me gurao, ali ipak, ipak, od samog početka, nekako samo po sebi podrazumevalo se da je samo moj, a ne zajednički, zadatak da kuća bude čista, odeća oprana, da svakog dana imamo za ručak nešto toplo, ''sa kašikom'', a ja sam baš na tom ''prirodnom'' ženskom poslu bila ''najtanja''

Meni se dopala Tošina ideja da zadržim devojačko prezime. Moji razlozi nisu imali veze sa ženskom emancipacijom, naprotiv. Time sam na neki način davala na znanje ocu da se nisam sasvim odrodila, da se nisam odrekla svog porekla – verovala sam da će ga to smekšati, ako ikada bude čuo. Toša se, naravno, kod te odluke nije rukovodio emocijama prema mom ocu, već potrebom da meni i deci koju smo planirali da imamo, obezbedi zaštitu u slučaju da se njemu nešto desi. A moglo je, bilo je to politički nestabilno vreme, a on na veoma odgovornoj funkciji. Računao je da bih tako imala veće šanse da me otac primi natrag ako iz bilo kog razloga ostanem na ulici. Mislio je na sve, za oboje. Mnogo kasnije, kad sam sasvim izgradila sopstveni identitet, kad sam osetila da sam ja zaista i jedno i drugo, podjednako i Jugoslovenka i Albanka, pridružila sam devojačkom prezimenu i Đorđević. Tada je to bila moja vlastita odluka.

Počeli smo ubrzo pomalo i da se kućimo. Dobili smo tačkice, pa sam prvo kupila platno za posteljinu i nešto da sašijem haljinu. Najviše me snabdevao jedan milicioner koji je bio Tošina pratnja po terenu. On je mogao da kupuje na bonove u lokalnoj prodavnici, pa smo se menjali, mi njemu novac, on nama, na primer, ćebe za svoje bonove. Posle nekog vremena prebacujemo se iz te samačke sobe u jednu malo veću, na istom spratu, sa odvojenim predsobljem, koje pretvaramo u kuhinju. Kupujemo šporet i osnovno posuđe. To je bila radost! Sad sam mogla da podgrejem vodu i konačno se operem pristojno. I ono malo veša da operem toplom vodom. U tom prenoćištu bilo je i drugih parova, pa sam od tih žena sa dužim stažom pozajmljivala ono što nisam imala. Počela sam i da kuvam, ali ne baš uspešno. Nisam umela da se dovijam. E, u toj tački se slamala naša bračna ravnopravnost. I tačno u toj tački slamala se i ona društveno proklamovana ravnopravnost muškaraca i žena. Na našem primeru se odlično vidi dokle je društvo bilo spremno da ide u ostvarivanju onoga što je postavilo u centar svog razvojnog programa.

Mislim da smo nas dvoje bili tipični predstavnici ''novih ljudi u novome društvu'': savršeno smo se uklapali u sliku ravnopravnosti muškarca i žene – on partijski rukovodilac, ja se oslobodila feredže, udala se po sopstvenom izboru, ekonomski nezavisna, zaposlena, oboje rešeni da se dalje obrazujemo, u svemu jednaki itd. I bili smo na to ponosni. Todor zaista nije bio klasičan balkanski muž, ne samo da me nije sprečavao, nego je upravo on podržavao svaku moju ambiciju, bukvalno me gurao, ali ipak, ipak, od samog početka, nekako samo po sebi podrazumevalo se da je samo moj, a ne zajednički, zadatak da kuća bude čista, odeća oprana, da svakog dana imamo za ručak nešto toplo, ''sa kašikom'', a ja sam baš na tom ''prirodnom'' ženskom poslu bila ''najtanja''. Verujem da ni meni ni njemu tada nije dolazilo do svesti da i tu treba nešto da se modernizuje, da ne možemo da budemo ravnopravni partneri sa patrijarhalnom podelom poslova u kući, da odatle sve počinje... toga sam postajala svesna polako, ali tada još ne. Toša je bio netipičan utoliko što je umeo ponekad i sam nešto da spremi za jelo, ali se znalo da je taj posao za njega rezervisan ponekad a za mene stalno, u tome se sastojala ta ''prirodna'' podela poslova. I ja sam je tada zaista doživljavala kao prirodnu: kad god bi mi jelo zagorelo, osećala sam se krivom i nesposobnom.  A on je opet, po pravu svoje uloge, umeo još kako da besni ako ručak nije bio na visini očekivanja. I uopšte, ne samo zbog ručka, prosto dođe raspamećen sa posla, pa vrišti, psuje. U početku me to strašno pogađalo, svaku reč sam shvatala ozbiljno.

Psovke na srpskom, na primer, ja pre nikada nisam čula, u mojoj kući se nije uopšte psovalo, pogotovo ne tako sočno, sada sam sve te psovke prevodila bukvalno, i zvučale su mi jezivo, zastrašujuće. A on posle pet minuta, kad nacifra boga, sunce, i sve redom iz tog rečnika, počinje savršeno normalan razgovor, kao da ništa nije bilo. Izduvao se i zaboravio. Ne zna zašto plačem, uopšte ne razume šta me toliko uzrujava: ''Pa šta ako sam psovao, važna stvar, jesam li ti možda skinuo epolete?'' mirno bi pitao. Srećom, nije mi trebalo dugo da naučim pravu taktiku  kroćenja tog eksplozivnog temperamenta – kad on viče, ne ulazim u raspravu. Sačekam desetak minuta, oćutim onako ''ženski'', toliko mu je otprilike uvek trebalo da zaboravi zbog čega se ljutio, i počinjem drugu temu ili čak iznosim isti predlog koji ga je i izazvao da prasne. Tošina preka narav se uvek začas pretvarala u pamuk. Takav je bio i sa svojim saradnicima na poslu, strog ali nikada zlopamtilo. Sećam se, baš nekako prvih godina našeg braka je to bilo, svratila sam jednom do njegove kancelarije da ga nešto pitam. A tamo – vri. On užasno besan, galami, poručuje da mu hitno pošalju jednog od zaposlenih na raport, uopšte i ne primećuje da sam ušla. Taj čovek je napravio neki prekršaj, zaboravio je da vozaču kamiona koji je otišao za Prizren preda neku važnu robu, a to mu je bio zadatak, i svi znaju kakvo ''ribanje'' tek sledi, niko od prisutnih ne progovara ni reč.

Sigurna sam da je mama bila slomljena kao i ja, uostalom pričale smo o tome mnogo kasnije, ali nije smela da se suprotstavi. Jer to nije suprotstavljanje mužu i njegovoj moći, već suprotstavljanje patrijarhalnom zakonu, sistemu u celosti

Pokupim se i ja i krenem kući, vidim da je situacija nezgodna. Ispred zgrade sretnem tog čoveka, juri da se opravda za grešku koju je napravio, javili su mu da šef gore grmi. Poznavala sam ga jer je i on bio iz Prizrena, pozdravimo se, on gotovo plače: ''Ne znam šta ću sada, Didara, kako ću Toši na oči, daj pomozi nekako''. Ja kažem, dobro, čekaj malo, nemoj da ulaziš odmah, idem ja natrag, možda neće vikati preda mnom. I sad ja ulazim ponovo u kancelariju. ''Otkud ti?'' pita Toša, kao da me prvi put tu vidi. Oluja se očigledno već stišala. ''Prolazila sam, pa rekoh da svratim malo'', i ne čekam da me pozove, odmah sednem i počinjem da pričam: gde sam bila, šta sam radila, uglavnom, menjam temu i odvlačim mu pažnju. I on najmirnije vodi razgovor sa mnom, usredsredio se na ono što pričam, bes ga sasvim prošao. Posle pet minuta eto stiže onaj nesretnik. Onako skrušeno sa vrata kaže: ''Čujem da si me tražio, druže Tošo''. Toša ga pogleda ravnodušno, prebere nešto po papirima na stolu i kaže: ''Ne, nemam za danas ništa u planu, slobodan si''.

Srećom, brzo sam počela da radim, nije bilo prošlo ni mesec dana od udaje. U Dragašu je postojalo albansko odeljenje u osnovnoj školi, pored srpskog u koje su išla srpska i goranska deca, i tu sam dobila nameštenje, da predajem na albanskom. To zaposlenje je došlo kao veliko olakšanje. Sada sam imala novu, svakodnevnu obavezu, što je bilo spasonosno. Osim toga, ostali nastavnici su bili moje kolege sa kurseva, direktor škole bio je iz Prizrena, tako da sam se odmah osetila među svojima. Nostalgiju za Prizrenom i porodicom lečila sam tako što sam povremeno odlazila tamo, kad bi Toša išao poslom. Odsedala sam kod njegovog prijatelja Matije Trkulje i njegove žene. Od njihove prve komšinice, Albanke, pozajmljivala bih feredžu i tako prerušena šetala gradom, prolazila pored moje kuće, bila sam željna da vidim sve. Na neki način mi je bilo drago što sam ''nevidljiva'' i što niko ne može da me prepozna – ne samo zato što su me se moji odrekli, nego i što mi je bilo neprijatno da budem viđena u više nego skromnoj odeći. Nisam želela da se podsmevaju mojim haljinama od cica, i pričaju kako sam ''propala'' ako su već ispirali usta mojim ''grehom''.

Iz današnje perspektive, recimo, ja ne mogu da se načudim kako je akcija skidanja feredža uopšte mogla da uspe – te stvari su opasno poljuljale ceo sistem vrednosti, tradiciju, zakone po kojima se živelo oduvek

Imala sam, osim ovih Tošinih prijatelja, još i Edibe, sestru od tetke, s kojom sam se viđala. Ona je od cele rodbine jedina imala razumevanja za mene jer je i sama na sličan način bila odbačena od porodice. Doduše, ona je pobegla za Albanca, što je bilo jednostavnije, ali svejedno, imala je to ''prestupničko'' iskustvo i zato se solidarisala sa mnom. Ona je pokušala jednom da kaže mojoj majci da sam dolazila, želela je da se s njom dogovori da se sledeći put nekako, naravno tajno, sretnemo u njenoj kući. Mama, međutim, nije htela ni da sasluša predlog. Sve što je rekla bilo je: ''Nemoj preda mnom više ni ime da joj pomeneš.'' Tada sam izgubila svaku nadu. Znala sam da više nema smisla da pokušavam da im se približim. Sigurna sam da je mama bila slomljena kao i ja, uostalom pričale smo o tome mnogo kasnije, ali nije smela da se suprotstavi. Jer to nije suprotstavljanje mužu i njegovoj moći, već suprotstavljanje patrijarhalnom zakonu, sistemu u celosti. Osećala sam i dalje tešku krivicu, ali sam prestala da razmišljam o tome kakvu inicijativu za pomirenje da pokrenem. Shvatila sam da moram pustiti da stvari idu svojim tokom. Nisam prestala da odlazim u Prizren, samo što sada od odlazaka tamo nisam očekivala ništa.

Te prve godine su se dogodile mnoge za mene veoma značajne stvari. Pre svega, ostala sam u drugom stanju. Bože, koliko sam se radovala. U moj život ušao je jedan divan optimizam, počela sam da se okrećem sebi i pravim planove za sopstvenu porodicu. Nekako je sve odjednom izgledalo lepše i sređeno. Imam posao, platu, krov nad glavom, imaću dete ... sve će se srediti, verovala sam čvrsto. Moje Oči koje sve vide lepo sad su se širom otvorile, pozitivna energija rasla je s mojom bebom u stomaku.

PRVI PUT U BEOGRADU

Onda je došao poziv od AFŽ-a da idem u Beograd na neki politički kurs na koji su pozvane žene iz svih krajeva Jugoslavije. Na tim kursevima su žene obučavane da postanu aktivistkinje na terenu, da propagiraju opismenjavanje, školovanje, žensku emancipaciju. Direktiva iz Beograda bila je u stvari upućena Toši kao predsedniku Komiteta, a ne meni. Od njega se tražilo da pronađe nekoliko žena koje bi poslao da pohađaju kurs. Međutim, to je na terenu išlo veoma teško. Gde u onako zaostaloj sredini pronaći ženu naprednih shvatanja koja može da odsustvuje od kuće mesec dana, koja sme da ode sama u Beograd na mesec dana? Sa kakvim bi se pečatom vratila u svoje selo, kako bi oprala obraz pred svetom? Naravno da ih nije bilo. Ideje o ravnopravnosti polova, izlasku žene iz kuće, preuređenju društvenih odnosa, koje je nova vlast bila počela da sprovodi u život, nije bilo nimalo jednostavno približiti običnom čoveku. Za kosovsku sredinu pogotovu bile su to teško ostvarive, gotovo nezamislive stvari jer su bukvalno cepale samo životno tkivo.

Iz današnje perspektive, recimo, ja ne mogu da se načudim kako je akcija skidanja feredža uopšte mogla da uspe – te stvari su opasno poljuljale ceo sistem vrednosti, tradiciju, zakone po kojima se živelo oduvek. Kad se samo setim kakav je zemljotres u mojoj glavi proizvela očeva odluka! Školovanje, na primer, kao ideja, kao reč, zvuči napredno, moderno, ali u praksi to je bilo isto što i izvlačenje cigle iz zida – rušio se ceo zid. To su bili ambiciozni planovi, preambiciozni, koji su zahtevali godine strpljivog rada, stvaranja potpuno nove svesti kod ljudi. Koja je sudbina školovane devojke, recimo, kako će sredina prihvatiti takav iskorak, hoće li ona sa svojom školom moći da se uda u svom malom mestu itd? Između ideja i stvarnosti bio je zaista ogroman jaz.  Ali moj muž je dobio zadatak i kao čovek revolucije znao je da mora da ga izvrši. Kad nije bilo drugih kandidatkinja ''izabrao'' je mene. Naravno da nisam želela da idem, mada moji razlozi nisu bili isti kao razlozi većine lokalnih žena u Dragašu.

Moj odlazak u Beograd, za razliku od ostalih žena, pratio je blagoslov muža, debelo pokriće; obaveze prema drugim članovima porodice nisam imala, a što je najvažnije, bila sam supruga prvog partijskog čoveka cele oblasti, što znači da smo mi svojim ponašanjem postavljali standard, mi smo bili ti koji smo sopstvenim primerom imali da uvodimo nova pravila. Na mene se samim tim postojeće norme sredine o ulozi žene nisu odnosile. Uprkos svemu tome, nisam želela da idem. Srpski nisam govorila baš najbolje, bila sam trudna, nisam imala šta da obučem, nikog nisam poznavala, prvi put treba da idem u Beograd i živim tamo sama mesec dana... nijedan razlog za odlazak nisam nalazila, ali Tošinoj upornosti kraja nije bilo. I otišla sam. Toliko puta u životu pružala sam otpor novim izazovima, i toliko puta je moj muž bio taj koji me terao da ih prihvatim. Svaki put sam naknadno shvatala da ja to mogu, ali da se sama ne bih usudila. Trebalo mi je mnogo vremena da počnem sa više samopouzdanja da se odlučujem na sopstvene korake.

Dolazak u Beograd bio mi je kao spuštanje na drugu planetu. Najveći grad koji sam pre njega videla bila je Priština. Ogromno, nepoznato. Ja sama sebi sićušna kao mrav. Sve polaznice ove političke škole bile su smeštene u nekom ženskom internatu u blizini Železničke stanice, a tu su održavana i predavanja. Tu su nas pripremali za rad na terenu, tu sam učila kako da agitujem među ženama za ''našu stvar''. Sobu sam delila s nekim devojkama iz Kragujevca. Brzo smo se sprijateljile, mada sam se ja osećala prilično inferiorno, što zbog jezika, što zbog toga što sam bila najlošije odevena, prava seljančica, sa dugim pletenicama, sa jedno dve haljine od najjeftinijeg materijala, u belim platnenim patikama koje sam nabavila u Dragašu. U krevet sam, dobro pamtim, odlazila poslednja, tek kad moje sobne drugarice poležu, i presvlačila se u mraku, da one ne bi primetile da nemam ni spavaćicu. Nisu ni one baš bile u svili, ali su očigledno od mene bile daleko boljeg materijalnog stanja. Kosovo je na lestvici siromaštva uvek ''prednjačilo''.

Duboko i iskreno sam verovala da je za promenu krutih  patrijarhalnih shvatanja najvažnije ubediti te ljude da se opismene, da dozvole deci da idu u školu

U slobodno vreme su nam organizovali raznovrstan kulturni program – tada sam, sećam se, prvi put bila u pozorištu, a i sa ovim devojkama sam dosta šetala po gradu. Ipak, najlepše otkriće mi je bilo kada sam u Balkanskoj ulici naišla na poslastičarnicu koju je držao neki Goranac iz Dragaša. Meni je to, u onom svemu nepoznatom i stranom, bilo kao da ulazim u kuću najbližih rođaka. Tako su me tamo i primali. Posle sam odlazila svakodnevno. Posle časova – pravac Balkanska. Naravno da je vlasnik znao mog muža, i da za ''Tošoicu'', kako su me zvali, nije naplaćivao bozu, ali nisam zbog toga tamo išla. Išla sam da bih se osećala kao kod kuće i da kojim slučajem od gostiju čujem neku vest iz Prizrena.

Pratila sam predavanja veoma pažljivo. Iz svega što su nam tada tamo govorili shvatila sam koliko upravo moja uloga može da bude značajna među ženama kojima ću se obraćati na terenu. Duboko i iskreno sam verovala da je za promenu krutih  patrijarhalnih shvatanja najvažnije ubediti te ljude da se opismene, da dozvole deci da idu u školu. Tada sam već znala da će moj primer biti tim ženama blizak, da će meni verovati. Našla sam za sebe prostor u kojem ću moći da delujem i učinim nešto korisno. U meni se dešavala ozbiljna promena.

TOŠINA PORODICA

Na putu za Beograd svratili smo kod Tošine majke u Lipljan. To je bio moj prvi susret sa svekrvom. Imala sam strašnu tremu pred taj susret. Kako da ostavim povoljan utisak na ženu koja me ne želi za snahu? Da li će nas uopšte pustiti u kuću ili mi predstoji još jedno odbacivanje? Ona je već negodovala kad je čula s kim njen sin namerava da se oženi, pokušala da ga uceni kako ne želi da me vidi, da ne odobrava naš brak, ali je Toša to odmah energično presekao. Još tada joj je rekao da oko ličnih stvari nema nameru da se pogađa ni sa kim, pa ni sa majkom, da sam ja njegov izbor i da ukoliko ona ne želi da vidi mene, neće više videti ni njega. Uspeo je da slomi njen otpor uslovljavanjem, tačno osećajući da će majci biti važnije da ne izgubi sina nego društveni ugled.

Da sam ja tako hrabro stala pred svog oca ne bi se promenilo ništa, naravno. Patrijarhat ne trpi žensku reč ni pravo na lični izbor. Čak je i toliko poštovana, samohrana majka, kakva je bila Tošina Dada, mogla jedino da se pokori volji svoga sina i da ćuti. To je suština patrijarhalnih odnosa, i ja sam odlično znala na kojem principu sve funkcioniše. Zato sam i strepela od našeg susreta. Ako se Dada odrekla majčinskog autoriteta da bi sačuvala ljubav sina, zašto bi se odricala autoriteta prema meni, na koji je kao svekrva imala pravo, kolika će biti cena koju ću ja, kao mlađa u rangu, morati da platim za to njeno potčinjavanje?

Ali, Dada je bila rođeni diplomata. Ni tada niti ikada kasnije nije pokazala da joj se ne dopadam, niti je ispoljila bilo kakvu netrpeljivost prema meni. Jedina njena otvorena primedba uvek se odnosila na to što nisam hrišćanka, ili možda bolje rečeno što nisam religiozna. Smetalo joj je, govorila je, što na moju decu nema uveče ko da stavi krst, ni da ih nauči molitvama. Ali kad je bezbožništvo mogla da oprosti sinu, morala je da ga oprosti i meni. U stvari, mislim da se mudro pomirila sa stvarima na koje nije mogla da utiče. Istina, tih prvih godina mog bračnog života nas dve nismo živele u istom domaćinstvu, nije bilo mnogo prilike ni za lepu reč ni za eventualni sukob, ali i kasnije, kada je prešla da živi kod nas, naš odnos je bio više nego korektan, i rekla bih sasvim netipičan za balkanske porodične uloge. Verovatno sam ponešto i sama tome doprinela. U svakom slučaju, naše upoznavanje proteklo je mnogo bolje nego što sam očekivala. U kući su nas tom prilikom dočekale i Tošina mlađa sestra Agapija, i snaha Jela, žena njegovog starijeg brata.

Tošina porodica je, inače, cincarskog porekla koja se u vreme balkanskih ratova iz okoline Bitolja doselila u Janjevo. Njegov otac se zvao Kosta Torbu, ali je dolaskom u Srbiju promenio prezime u Đorđević, po ocu Đorđu, dok je devojačko prezime majke Jelene bilo Doti. U Janjevu je Tošin otac držao radnju kolonijalne robe i vinski podrum. Tamo nisu dugo ostali pošto se Jeleni, koja je bila veoma religiozna nije dopalo što mesto nema pravoslavnu crkvu. Zato su se nakon par godina preselili u Lipljan. Tu je Tošin otac, gazda Kosta, sa bratom Nikolom sagradio veliku kuću i radnju u centru mesta. Međutim, Kosta naprasno umre, negde 1927. godine, baš kad su mu poslovi najbolje išli i žena Jelena, moja svekrva, ostaje udovica sa četvoro male dece i dvoje starijih iz Kostinog prvog braka. Toša je imao manje od pet godina. Kako to često biva, dok se mlada žena snašla, rođaci su pokupili sve, i domaćinstvo je preko noći ostalo bez ičega, pa su sinovi vrlo rano bili prinuđeni da rade da bi izdržavali porodicu.

Toša je često ponavljao da mu je najbolnije bilo kad je morao da ustaje ranom zorom, da bi gazdinoj deci i ženi oprao i izglancao cipele, sve uredno poređao po hodniku pre nego što se oni probude i tek onda otvarao radnju

Moj muž je, na primer, od sedme godine radio posle škole kao sluga u kući suvlasnika te radnje, čistio obuću, donosio namirnice, ili pomagao gazdi u radnji, i za to dobijao platu. Sa šesnaest je postao poštar i to je radio sve do početka rata. Majka Jelena se nije preudavala, sva se posvetila samo deci, i bila je veoma brižna majka. Bdila je nad njima kao vučica i kad su počeli da se osamostaljuju. Todora je, na primer, tajno, da on i ne zna, pratila s nekom motkom u rukama, da ga odbrani ako zatreba, kad je određenim danima nosio da preda na voz novac iz pošte. Uspela je da ih sve podigne i iškoluje, bez ičije pomoći. Naučila ih je da budu odgovorni, pošteni i vredni, i svi su zaista postali takvi. Svako veče je palila kandilo i molila se pred ikonom svog sveca i svako jutro postrojavala decu kao vojnike da im održi ''bukvicu'' kako da se ponašaju kod gazde kod kojeg su radili: da mu ne protivreče, da nešto ne ukradu. Toša je pominjao, na primer, kako je gazda iskušavao njegovo poštenje tako što bi s vremena na vreme kao slučajno zaboravio novčić na tezgi i čekao da vidi šta će dečak da uradi. Ali Dada je svoje lekcije ponavljala redovno i nije moglo da se desi da njeno dete nasedne na izazov. Svaki put je uredno vraćao ''izgubljeni'' novac gazdi i sticao njegovo sve veće poverenje.

Ipak, Toša je veoma rano stekao svest o tome da je biti mali sluga bez oca prilično ponižavajući položaj i toga se stideo. Često je ponavljao da mu je najbolnije bilo kad je morao da ustaje ranom zorom, da bi gazdinoj deci i ženi oprao i izglancao cipele, sve uredno poređao po hodniku pre nego što se oni probude i tek onda otvarao radnju. Tu su verovatno koreni njegove svesti o društvenoj i klasnoj nepravdi i kasnijeg vezivanja za ideje komunizma. Pred rat se povezao sa rukovodiocima SKOJ-a za Kosovo, aktivirao na stvaranju organizacije u svom mestu, a već od 1941. godine, i tokom cele okupacije, radio je kao ilegalac na organizovanju ustanka, prebacivanju boraca, materijala, kurirskim poslovima itd. Partija je zahtevala da ostane u Lipljanu iako je on dosta puta pokušavao da se pridruži partizanskim jedinicama. Bio im je potrebniji u samom mestu: preko njega su išle informacije, sprovodio je rukovodioce od mesta do mesta, prenosio naoružanje, organizovao sastanke itd. Ni majka nije smela da zna čime se bavi i gde ide. Bar je on mislio tako. Ali ko će Dadu prevariti? Možeš Gestapo, što bi rekao Toša, ali ne nju.

Otkrila je i gde krije materijale i pisaću mašinu, ali je ćutala, ništa nije pitala. Tako mu je jednom spasila život uspevši da prebaci svu tu dokumentaciju na sigurno mesto samo deset minuta pre nego što su Nemci, po nečijoj dojavi, upali da pretresu kuću. On je, srećom, tada bio na nekom zadatku i izbegao hapšenje, ali se kući više nije vraćao do odlaska Nemaca iz Lipljana. Njegova ratna biografija puna je takvih epizoda. Praktično, živeo je stalno sa glavom u torbi, sa lažnim ispravama, kretao se od od mesta do mesta, kud ga je Partija slala. Nakon oslobođenja postavljen je za sekretara Narodnooslobodilačkog odbora Lipljana, pa za instruktora Oblasnog komiteta SKOJ-a; bio je i komandant brigade na pruzi Brčko - Banovići, a onda poverenik za finansije u srezu Lipljan, da bi 1947. godine postao zamenik sekretara Komiteta i Odbora za srez (što će reći, bio je i partijska i civilna vlast). Posle završene partijske škole u Beogradu (Rezolucija IB je došla baš u vreme njegovog školovanja), postavljen je za sekretara Komiteta za srez Dragaš. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. godine. Za tog Todora Đorđevića sam se udala.

Posle se pokazalo da je moja partijska knjižica bila zeleno svetlo za ulazak u brak sa Tošom. Kao rukovodilac, on je morao da ima saglasnost Partije da može da se oženi sa mnom, a saglasnost je dobio baš na osnovu činjenice da sam i ja njen član

Kad smo se mi upoznali, ja sam već bila u Partiji. Mene su kao učiteljicu automatski uključili u članstvo, brzo i po kratkom postupku. Jednostavno su me predložili u Mesnoj zajednici i primili. Nisam tražila da budem primljena ali nisam ni imala ništa protiv. Osnovna opredeljenja komunista, bar ono što sam do tada naučila – socijalna pravda, ravnopravnost svih ljudi bez obzira na veru, naciju ili pol, sasvim su se uklapala u neko moje viđenje sveta tako da sam članstvo u Partiji prihvatila kao nešto što se podrazumevalo. Posle se pokazalo da je moja partijska knjižica bila zeleno svetlo za ulazak u brak sa Tošom. Kao rukovodilac, on je morao da ima saglasnost Partije da može da se oženi sa mnom, a saglasnost je dobio baš na osnovu činjenice da sam i ja njen član. Sekretar Komiteta koji je ispitivao moju biografiju i napisao saglasnost, rekao je tada da bi me on sam rado zaprosio da je samo znao da bih pristala da se udam za nekog ko je druge nacionalnosti.

KORAK NAPRED, KORAK NATRAG

Tek što su stvari počele da se sređuju, i kad je izgledalo da sada polako krećemo napred, morala sam opet da stanem. Na jednom od putovanja u Prizren, u jesen 1950. godine, doživeli smo saobraćajnu nesreću. Džipu u kojem smo se vozili otkazale su kočnice i samo zahvaljujući veštom manevrisanju vozača nismo se survali u provaliju. Međutim, džip se prevrnuo i meni je ruka ostala prignječena ispod vozila. Kosti šake su bile smrskane. Bila sam tada u sedmom mesecu trudnoće. Prebacili su me hitno u bolnicu u Prizren. Hirurg koji me je primio, doktor Matroni, italijanski lekar koji je u Prizren došao za vreme rata i tu ostao, nije mogao mnogo da uradi, u bolnici nije bilo ni rentgen aparata, tako da mi je samo previo ruku i odredio velike doze penicilina. I tako dva meseca, iz dana u dan. Bojao se da zbog preloma ne dobijem sepsu, nosio se čak mišlju da mi amputira ruku, ali je ipak odustao. Ruka je nekako zalečena, ali mi je šaka ostala trajno deformisana. Srećom, deformitet je više estetske nego funkcionalne prirode. Kad je posle mnogo meseci rana zacelila počela sam tom rukom da se služim manje-više normalno.

Za sve to vreme, više od dva meseca ležanja u prizrenskoj bolnici, posećivali su me Toša, njegova majka i sestra, i moja sestra od tetke koju sam već pominjala. Niko od moje porodice nikad nije došao, nikad se niko nije raspitao kako mi je. Kad je došlo vreme za porođaj, prebacili su me sa hirurgije u porodilište, i rano ujutro 28. novembra 1950. godine rodila sam sina Gorana, lepog, zdravog dečaka. Ime mu je dao kum Maksut Skenderi po Gori, šarplaninskoj oblasti u kojoj smo živeli i čiji je Dragaš centar. Sretni tata Todor upisao je dete u matične knjige u Dragašu, a datum rođenja pomerio na 29. novembar, Dan Republike. Hteo je valjda da i u tom pogledu bude na liniji.

U onom siromaštvu nije bilo jednostavno odgajati dete, a naročito je stvari otežavala moja povređena ruka. Pozajmljivali smo koritance od komšinice, ona i Toša su na smenu kupali Gorana, prali pelene, donosili vodu... nisam jednom rukom mogla ništa, ni da povijem dete kako treba. Prošlo je još nekoliko meseci dok ruka nije sasvim zacelila.  Srećom, imala sam mleka dovoljno, beba je bila zdrava i napredna i u tom pogledu sam bila spokojna. Ubrzo sam se vratila na posao, čim je počelo drugo polugodište, jer je porodiljsko odsustvo tada bilo mnogo kraće. Tada smo našli jednu ženu, tu iz komšiluka, Goranku, da čuva dete dok sam ja na časovima. Mogla sam skoro da ih vidim kroz prozor učionice, sve je bilo veoma blizu, i čim zvoni skoknula bih do kuće da ih obiđem.

(Nastaviće se)