Jednoipooki strelac: Šamar vladajućem ukusu i Ribnjak sudija (2)
Ruski futuristi

Photo: panteleevread.info

Dole slava! Mi je preziremo!

Portret Jelene Guro, Vladimir Burljuk, 1910.Jelena Guro, kojoj je ostalo da živi još četiri meseca, gledala me je kao čoveka s druge obale. Ne bih mogao da je osumnjičim da je imala neprijateljski odnos prema meni – sve je u njoj bilo tihost i blagost – ali ona se zatvorila dokraja, kao da je posedovala ključ za sve zagonetke sveta, i s visine jedino njoj poznatih tajni krotko je gledala moje praznoglavo koprcanje.

Tada još nisam znao kakvi su duboki lični razlozi naterali Jelenu Genrihovnu da se prebaci na taj meni nerazumljivi plan, kakve je natčovečanske napore ulagala da bi prošlost učinila neprošlom a realnošću ono što je zauvek otišlo iz njenoga života. Ja sam sudio o njoj samo sa usko profesionalne tačke gledišta i nisam video ništa od toga.

Utoliko mi se čudnijom učinila toplina s kojom su ona i Matjušin govorili o Kručonihu, koji je naše najradikalnije postavke dovodio do apsurda svojim maksimalizmom (eto ko, zaista, nije imao šta da izgubi!). Samo ravnodušnost prema stihiji reči (kod Jelene Guro, verovatno, proistekla iz zanemarivanja reči kao rudimentarne forme ispoljavanja onoga što je izvan ljudskoga „ja“, kod Kručoniha, verovatno, izazvana svešću o sopstvenoj nemoći u toj oblasti) mogla je, prema mome mišljenju, da rodi to čudno prijateljstvo: u svemu ostalom između njih nije bilo ničeg zajedničkog.

Portret Mihaila Matjušina, Jelena GuroII

Sudbina je ipak htela da se upravo kod Jelene Guro sretnem prvi put s Hlebnjikovom. To se dogodilo tri dana kasnije, kada sam došao u Pesočnu da se definitivno dogovorim o manifestu-uvodniku za drugi Ribnjak sudija. Tamo sam zatekao Viktora Hlebnjikova.

U ikonografiji „kralja vremena“ – likovnoj i poetskoj – već je bila očigledna tendencija da se podvlači ptičja karakteristika njegovog lika. U svome večitom sivom odelu, čiji se štof toliko pohabao da je, dobivši oblik tela, postao njegovo perje, on je stvarno ličio na zamišljenu rodu: tu je sličnost odlično uspeo da prenese Boris Grigorjev u crtežu koji je sam Velimir veličanstveno patnički autorizovao, kao i Sergej Spaski u „Zlosretnicima“.

„Oči kao Tarnerov pejzaž“ – setio sam se Burljuka. Stvarno, bilo je nekakve besperspektivne dubine u njihovoj srebrno-sivoj rožnjači i zenici, nesposobnoj, činilo se, da se zaustavi na predmetima u neposrednoj blizini. To i glava ulegla u ramena davali su mu rasejan izgled, koji je izazivao vragolastu želju da ga čovek ubode prstom, uštine i vidi šta će se desiti.

Ništa se dobro ne bi desilo, jer roda nije nosila naočare da bi se u sledećoj etapi pretvorila u farsičnog nemačkog profesora: njegov duhovni profil je, plastično izražen, težio na sasvim drugu stranu, kopcu Gori. Hlebnjikov je video i primećivao sve, ali je kao sopstvenu zaslugu čuvao proporciju između glavnog i sporednog, neopitagorejsku hijerarhiju brojeva koju je tako dobro poznavao.

Svestan svoga „zvezdanog“ značaja, on se s jednom zauvek odabranom brzinom kretao po orbiti koju je sam odredio, nimalo se ne trudeći da prilagodi to kretanje mogućnostima bilo kakvih susreta. Ako ga u oblasti istorije ništa nije tako privlačilo kao zakonomernost događaja izražena brojem, u sferi ličnog života on je blagonaklono superiorno dozvoljavao slučaju da se uplete u njegovu sopstvenu sudbinu. Tako se u Velimiru inkarnirao, s patosom suprotnim Puškinovoj formuli, odnos proračunate planete prema svakoj kometi koja ne podleže zakonitostima.

Kao vanzakonita kometa ušao je u njegovu biografiju i futurizam, koji je on, ne podnoseći strane reči, prekrstio u budućnjaštvo. To treba dobro da zapamte svi oni koji, uprkos činjenicama, pokušavaju da utisnu Hlebnjikovljevo stvaralaštvo u okvire književnog pokreta koji je postojao samo pet godina. Da ne govorimo o tome da se Hlebnjikov u svoj svojoj poetskoj veličini javio još u „Školi impresionista“ i prvom Ribnjaku sudija – zar se nasleđe Hlebnjikova iscrpljuje u šest knjiga njegove poezije i umetničke proze? – Jer to je samo jedna od faseta kojom se Velimirov genije okrenuo našem vremenu.

Mihail Matjušin i Jelena GuroSada slobodno pišem „genije“, jer je to postao gotovo tehnički termin, ali onih godina mi smo bili oprezniji u izboru izraza – u svakom slučaju, bili smo oprezni kada smo se javno deklarisali. Što se tiče Hlebnjikovljeve genijalnosti, u našoj grupi nije bilo različitih mišljenja, međutim, samo je David javno upotrebljavao tu reč u svim padežima.

Mene je još tada zanimalo pitanje: kako se sam Hlebnjikov odnosi prema kultu kojim ga je, za života, Burljuk opleo kao paučinom? Da li mu to prisilno boravljenje na postolju spomenika predstavlja teret, ne guši li se u dimu tamjana koji je, uostalom, iz puna i čista srca palio u njegovom podnožju neumorni „otac ruskog futurizma“? Kada sam sreo Hlebnjikova kod Jelene Guro, on se još nije bio srodio s ulogom živog idola: uhvativši moj uporni pogled, pogled čiji smisao nije bilo teško pogoditi, on je nezadovoljno mrdnuo ramenima i otišao do prozora. Moje interesovanje ga je opterećivalo, suviše sam bio radoznao i nedovoljno spreman da se povučem kako bih omogućio aerolitu – koji još nije postao kamen budućnjačke Ćabe – da slobodno preseče, činilo se, hotimično zbog njega razređenu atmosferu guro-matjušinskog prostora.

Trebnik trojiceNekoliko meseci kasnije, kada smo se već intimno poznavali, on me je zaprepastio neočekivanom izjavom. Upravo je bio izišao Trebnik trojice (zapravo Trebnik četvorice, jer, čak ako se ne računaju Vladimir Burljuk i Tatlin, koji su ilustrovali zbornik, David i Nikolaj nikako nisu mogli biti proglašeni za jednu ličnost). U tom je zborniku Nikolaj Burljuk između ostalog štampao dve pesme, od kojih je jedna ovako počinjala:

Ženi probodenoj u luku

Jelenova trčanja,

Hlebnjikove, dao si u ruku

Nevidljiva korenja... –

a druga:

Ostalo mi dugo nije

Želim-ne želim, vračanje...

U „mesta losa“ rima se krije,

Hlebnjikove, i u „vučje žderanje“.

– Ko je njemu dao pravo – ljutio se on – da mi pripisuje postupke koje nisam učinio? Kako sme da mi došaptava rimu koju ja, verovatno, neću upotrebiti.

Govorio je to ozbiljno, s očiglednim besom. Crimen laesae majestatis – prošlo mi je kroz glavu, i dalje punu premudrosti Justinijanovog kodeksa. U stvari, Hlebnjikov je smatrao svoje ime neprikosnovenom svojinom, držeći da mu ono pripada isto onoliko koliko ruke i noge: niko nije imao prava da bez pitanja njime raspolaže.

Očigledno da se bez pristanka „kralja vremena Velimira Prvog“ – prećutnog ili datog u određenoj formi – David nikad ne bi usudio da ga kanonizira još za života, da mu ime pretvori u zastavu oko koje će se okupljati budućnjačka četa.

Na dan moga prvog susreta s Hlebnjikovom, on je, kao i ja, došao u Pesočnu radi sastavljanja manifesta za drugi Ribnjak sudija. Kada su se kasnije pojavili Nikolaj Burljuk i Kručonih, Matjušin je predložio da otpočnemo dogovor. To veče tekst nije sastavljen: formalno – zbog odsustva Davida i Majakovskog, u suštini – zato što se pokazalo da dogovora ne može biti. Svako je od nas vukao na drugu stranu. Sve Hlebnjikovljeve teze bio sam spreman da potpišem bez prigovora: i tvrđenje da mi „više ne posmatramo građenje i izgovaranje reči po gramatičkim pravilima i da u slovima vidimo samo točkove govora“, i otkrivanje pravoga značaja sufiksa i prefiksa, i poziv na izbacivanje interpunkcijskih znakova kako bi se istakla uloga jezičke mase – sve je to, bez obzira na izvesnu nepreciznost misli i labavost terminologije, bilo dovoljno ubedljivo i imalo je svoju težinu.

Isto tako sam se slagao s Nikolajem, koji je o reči govorio kao o stvaranju mita: tvrdio je da reč, umirući, rađa mit, i obrnuto. Setio sam se Potebnje, ali, zapravo, to nije bilo važno: daleko je bilo bitnije povezati naučnu teoriju okrenutu izvorima ljudske egzistencije s praksom savremene umetnosti.

Ali zato su me bučne izjave nervoznog oštronosog mladića u učiteljskoj kapi, koji je sa somotskog oboda sve vreme pomno čistio nekakve čestice prašine, njegov uvređeni glas i poluupitna intonacija kojom se osiguravao za slučaj da mu predlozi propadnu, čitav njegov izgled epileptičara po profesiji – sve me je to beskrajno nerviralo.

– Nepotrebnost, besmislenost, tajna vladajućeg ništavila – to je sadržaj nove poezije! – histerično je vikao, nesigurno prelazeći pogledom po prisutnima.

– Dole slava! Mi je preziremo! Nama su dostupna osećanja koja su pre nas bila nepoznata! – diktirao je on Matjušinu, koji je brižljivo zapisivao te gluposti.

Postalo mi je nepodnošljivo. Oprostio sam se i otišao, izvan sebe od lakrdije u koju se pretvorilo naše savetovanje.

„Dođavola!“ – zaključih. „Neka David ponovo skuva čorbu od naših teza koje nemaju ničeg zajedničkog: za to nije potrebna nikakva veština, sasvim je dovoljna burljukovska halapljiva proždrljivost i dobrodušno baš-me-briga.“

Tako je i bilo. David je, po običaju, sve strpao u jedan koš. Po drugi put su moja očekivanja da ćemo precizno formulisati zajedničke principe bila izneverena: manifest napisan kao uvod za Ribnjak sudija bio je isto tako konfuzan i mehanički skalupljen kao i predgovor za Šamar vladajućem ukusu. Ispao je običan galimatijas. Zar je imalo smisla „razbijati sintaksu“, proglašavati za sadržaj reči njihovu „nacrtnu i fonetsku karakteristiku“, govoriti o „jedinstvu jezičke mase“ – da bi se istovremeno proglasila i neophodnost prihvatanja novih tema! Jer su se tom jednom jedinom rečenicom svodila na nulu sva prethodna apodiktična tvrđenja!

Oceni 5